Ksenija Đorđević (KDA): Ako gradimo samo ono što je isplativo, izgubićemo ono što je neprocenjivo
Ksenija Đorđević je arhitektkinja i projektantkinja enterijera. Poznata je, kako u stručnim krugovima, tako i na javnoj sceni.
Društveno je angažovana, posebno poslednjih nekoliko meseci, od pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici. Na svom instagram profilu ima seriju veoma popularnih postova Dobar dan Srbijo. Onda je stigla i vest da je na međunarodno veoma popularnoj arhitektonsko-dizajnerskoj platformi Archilovers zauzela 42. mesto na planeti – što je veliki uspeh, ne samo za ovdašnje prilike.
Poznajemo se godinama. Razgovarale smo jedne sunčane nedelje u njenom showroomu sa pogledom na Predsedništvo i nekad lep Pionirski park.
„Vlasnica sam i osnivačica Ksenija Đorđević Architects studija. Već 20 godina bavimo se projektima enterijera na internacionalnom nivou. Realizovali smo preko 200 projekata, od manjih stanova, vila, kuća, do restorana i kulturnih centara. Najveći deo našeg portfolia su hoteli. Radimo ih u čitavom regionu i šire, za veoma zanimljive, velike klijente i velike hotelske lance.”
Arhitekti obično počnu sa enterijerom, pa se prebace na veće projekte. Opredelili ste se za enterijer.
Da. Htela sam inače da se bavim baletom i da završim doktorske studije, a komercijalna arhitektura mi nije bila fokus. Onda sam uradila Informbiro Filharmonije (kafe). Mislim da je bilo to 2005.
Informbiro zvuči vrlo politički.
Zvuči strašno, ali je, u stvari, kontrateža, onome što zaista znači. Inicijalna ideja bila je da to bude biro za informisanje o kulturnim dešavanjima. Odjednom je mesto postalo neki beogradski hotspot s kojim su se različite grupe ljudi identifikovale. Od starijih gospođa koje idu na Kolarac, pa im je lepo da tu popiju vino, do sportista, političara, biznismena… To je bio okidač moje karijere. Zatim su se ređali poslovi. Jednom ću napraviti tu mrežu, ko me je kome preporučio. U stvari, jedan projekat, dovede novih pet i tako to ide. Već sam, 2009, radila rekonstrukciju hotela Moskva. Bio je to prvi veliki projekat rekonstrukcije kulturno-istorijskog nasleđa.
Ako ono što gradimo nije dovoljno vredno da postane deo kolektivnog sećanja, da ostane dugo iza nas – onda ne treba da postoji.
Od one women show, preko gradilišta do internacionalne karijere.
Od svoje 24-25. godine, kada sam počela da radim, bila sam one man show. Sve sam sama crtala i išla na gradilište da proverim kako će biti izvedeno. Gradilište je neprocenjivo iskustvo. Tamo naučite da anticipirate probleme. Neminovno ih bude i na malim projektima. Sad, kada radite velike hotele i rizorte sa 60, 70, 80 hiljada kvadrata, morate da znate, prvo, da se bavite unutrašnjom arhitekturom, a onda i da koordinirate ostale struke. Od elektro i mašinskih inženjera, do hidraša. Da bi rezultat bio dobar mora se odlično poznavati taj inženjerski, izvođački segment. Gradilište je najvažniji izvor informacija. Onda možete na ozbiljnim projektima sa jakim ekspertskim znanjem da delujete sa profesionalnim integritetom. Nikad nisam bežala od gradilišta, nisam htela da budem salonski arhitekta. Od početka sam, ako treba, sa sastanka, u štiklama išla na gradilište da proverim kako su detalji urađeni.
Nije sve u crtanju, nešto je i u saradnji s majstorima.
Apsolutno. Nove su tehnologije i materijali, morate stalno da apdejtujete svoje znanje, da budete u komunikaciji sa izvođačima i proizvođačima. Sa 20 godina iskustva, mislim da znam dosta o materijalima, ali tehnologija građenja napreduje velikom brzinom. Ako niste u toku, ostaćete zaglavljeni u skučenom prostoru.
Mi donosimo vrednost. Nismo ispunjavači želja, niti podanici investitora. Mi smo partneri u vrednosnom činu.
Investitori imaju nekad nemoguće zahteve. Kako tu balansirate?
Moji klijenti su biznismeni, tajkuni, visoki vladini zvaničnici, političari… Ali, ja sam izgradila svoj identitet i integritet. Ne angažuju me zato što sam izašla na naslovnoj strani, već zato što žele nekog ko zna da projektuje i razmišlja, nekog sa profesionalnim integritetom. Ne gledam klijenta kao poslodavca, niti on mene, nego kao partnera u kreativnom činu. Tu smo da spojimo svoje ideje i vrednosti i da stvorimo nešto što neće biti samo za onog ko plaća, nego i za onog ko prolazi pored. Ako projektujemo i gradimo samo ono što je isplativo, izgubićemo ono neprocenjivo. Ako ono što gradimo nije dovoljno vredno da postane deo kolektivnog sećanja, da ostane dugo iza nas, onda ne treba da postoji. Moj je blagoslov što klijenti imaju takav pogled na svet.
Ukoliko nemate stav – nemate integritet
Imate prilično jasno definisan stav u odnosu na trenutak u kojem smo, kad se mnoge stvari prelamaju.
Ukoliko nemate stav, nemate integritet. Apsolutno se ne bavim politikom, ali ako je sunovrat vrednosti u društvu, smatram da svako, svaki građanin, a pogotovo neko ko je javno eksponiran, treba da reaguje. U jasnoj komunikaciji treba da skrene pažnju da neke vrednosti u društvu padaju i da moramo taj pad na neki način da zaustavimo. Potičem iz stare građanske porodice. Sinovi mog brata su osmo koleno koje živi na našem imanju u Aranđelovcu. To utemeljenje u porodici vas osnaži da imate platformu sa koje govorite, ali i obavezuje da imate stav. Lično i profesionalno svako treba da ima slobodu da izrazi svoj stav po određenim pitanjima.
Da se vratimo hotelima. Radili ste Moskvu, ljubljanski Hotel Slon… Ti hoteli su ikonični za ova dva grada. Hotel Slon povezuje mnoge generacije. Ako niste tamo odsedali, onda ste išli u kafe ili restoran. Koliko je tu važan kontekst, duh mesta? Te zgrade imaju i jake tragove druge polovine dvadesetog veka.
Raditi na hotelima, kakav su hotel Moskva, i hotel Slon velika je čast, ali i odgovornost. Radite na kulturnom i istorijskom nasleđu jednog naroda. Prvo se mora postaviti filozofsko a i teorijsko pitanje – šta je tu autentično?
Recimo, hotel Moskva. Izgrađen je 1906. u vrlo specifičnom stilu ruske secesije, koja nije tako floralna, već je malo drugačija, geometrična. Hotel Moskva je rekonstruisan 1945. Recimo, lusteri u gradskoj kafani. Kad je tamo bio štab Gestapoa, Nemci su ih dodali. Zatim imate Moskvu iz 70-tih. Dodati su mozaici, ploče od plute… Na plafonu u gradskoj kafani bili su Hanter Daglas plafoni. Krenula sam u tu rekonstrukciju 2009. Šta je tu autentično? Da li Moskva iz 1906, ili Moskva iz 1945, ili Moskva iz 1978? Svaki presek je dokument o ljudima, o političkoj i ekonomskoj istoriji zgrade. Tu su sedeli avangardisti, pa je sedeo Momo Kapor, pa neki državnici. Da li da izbrišete, da skinete sve te slojeve vremena, pa odete na izvorni oblik, ili… šta da zadržite? Uopšte nije lako. Zato sam i upisala doktorske studije, da mogu teorijom da podržim svoju praksu. Nije sve jedan na jedan. Morate dosta da promišljate, da vidite, da pročitate Raskina i Viole le Dika, da biste mogli da stvorite platformu sa koje govorite, a onda i odlučujete. Raditi takve rekonstrukcije nije zanatski posao, nego se mora dublje, teorijski i filozofski ući u to.
Raditi na rekonstrukciji hotela kao što je Moskva nije zanatski posao, to je filozofsko i teorijsko pitanje: šta je tu autentično?
Hotel Slon je u strogom je centru, na neki način je dnevna soba Ljubljane, grada koji je Plečnik urbanistički i arhitektonski oblikovao početkom dvadesetog veka.
Tako je. Divan primer. Početak moderne u Sloveniji je hotel Slon, kao i robna kuća NAMA koja je dijagonalno preko puta.
U trećem planu je opera.
Da, opera je na potezu ka Tivoliju. Znači, 1937. načinjen je korak ka moderni, ka savremenoj arhitekturi. Hotel se dugo drži. Svi viđeniji tu dolaze na kafu. Od gradonačelnika i predsednika, do akademika i profesora. Profesor France Bernik, član slovenačke Akademije nauka, kad je bio u Ljubljani, dolazio je na ručak u restoran Slon, koji je bio na istoj poziciji skoro četiri decenije. Imao je svoj sto. Kad smo, 2015, izmestili restoran u drugi deo hotela, pre otvaranja, generalni direktor hotela Slon ga je pozvao da odabere svoj sto, imao ga je tu 30 godina. Pitali smo se kako će ljudi koji dugo dolaze, to je njihovo, kako će da reaguju kada sve promenimo. Na dan otvaranja, 15. novembra 2015. dolazi profesor Bernik da ruča. Već je bio odabrao sto. Otvaranje je bilo u 11 sati, a evo njega u 13.00. Pita ga posle ručka šef sale, da li je sve u redu, da li mu se sviđa hrana i kako se oseća, a on kaže – Divno, kao da sam u Njujorku.
Takve stvari su najveća nagrada. Ne napravite nasilje nad nekim, nego pokušate da zamislite ko će tu da sedi, šta će tu da se desi. Mislim da je to iz mog igračko-koreografskog konteksta. Nikad ne mislim kako nešto treba da izgleda, nego uđem u prostor, zatvorim oči i razmislim šta tu treba da se desi. Onda enterijerom to dešavanje pokušam da iniciram. Time se uvek rukovodim i najčešće su ovakvi rezultati.
Ne mislim kako nešto treba da izgleda, nego zatvorim oči i razmislim šta tu treba da se desi. Enterijerom pokušam to da iniciram.
Arhitektura je scenografija naših života, a hoteli su vrlo specifična mesta. Izmešteni su iz svakodnevnog života, tamo uvek očekujemo neki poseban doživljaj. Veliki hoteli često imaju identične sobe, a u poslednje vreme se u ponečemu razlikuju. Ta sitnica ume da bude od ključne važnosti.
Važno je istražiti kontekst, imati predstavu šta tu treba da se desi, pa onda smislite kako to treba da izgleda. Hoteli su specifični. Kada radite za jednog klijenta, jednu vilu ili kuću, tačno je definisan set potreba, zahteva, životnih stilova. To istražite i delujete u tom smeru. Kada su hoteli u pitanju, a radimo hotele sa 250, 300, ili 400 soba, morate da zadovoljite potrebe vrlo širokog kruga ljudi, različitih bekgraunda, starosti i kulturnih navika. Različitih kulturnih identiteta.
Kako onda da projektujem da se to svidi svima, a da ne bude isuviše generično.
Igra je u tome da date identitet, ali ne previše, a i da ne oduzmete previše, jer onda je generično. Svakako, prvo, istražite kontekst. Istražite Plečnika, istražite šta se tu dešavalo pre, a i pokušate da zamislite šta će se dešavati posle vas. Istražite šta klijent, vlasnik hotela misli, ali i hotelski operater je važan. Sarađujemo sa velikim hotelskim lancima Hilton, Mariott, Accor.
Svi imaju svoju filozofiju opremanja, zar ne?
To jako pomaže. Standardi se razlikuju za različite brendove. Veliki hotelski lanci imaju po 50, 60 različitih brendova ispod sebe, usluge su različitih kvaliteta, od standardnih do premijum. Za svaki važe posebna pravila. Od materijala do protivpožarne zaštite. To sve morate da znate, a niste njihovi ispunjavači želja, niti podanici vaših investitora. Vi donosite vrednost. Postoji iskrivljena slika, da moramo da ispunimo želje, da struka treba da se savija pod diktatom investitorske arhitekture. To stalno slušamo, a to je potpuna glupost! Mi donosimo vrednost. Ako je klijent hotelski operater, mi smo partneri u vrednosnom činu. To moramo da shvatimo i da se tako pozicioniramo. Klijent, naravno, želi da to bude isplativo, a hotelski operater traži jak vizuelni identitet. Prošlo je vreme da su, recimo, identični hoteli Šeraton u Emiratima ili u Londonu.
Dakle, vreme generičkih hotela je prošlo?
Apsolutno. Radim sa velikim lancima, apsolutno je prošlo. Sad se traži specifičan identitet, da ima neku priču – storytelling. Da gost može da kaže: Bio sam u hotelu, ne sećam se imena, ima veliko drvo u holu, ili lustere sa pticama. To je naš doprinos, ako to ne znate, ne možete da opstanete na visokom nivou.
Klijenti i operateri znaju da mogu vrlo brzo da postavim stvari, kako konceptualno tako i inženjerski, da mogu da uradim izvođački projekat, kao i predmer i predračun. Kad je reč o hotelima, dobra strategija je da postavite koncept. Mora se ostaviti prostor za stepenovanje. U ulaznom holu i u recepciji možete da se razmašete, možete koristiti kontrastne materijale, sa mnogo boja i tekstura. Taj deo mora da bude atraktivan. Restorani takođe. Međutim, executive club lounge, ili konferencijske sale svojim izgledom ne treba da odvlače pažnju. Ti su prostori mirniji sa manje tekstura i kontrastnih boja. Soba mora bude mesto za odmor. Tu se, u stvari, očekuje udobnost doma.
Taktično, počinju da liče na privatne prostore?
Tako je. Apsolutno. Kao što su spa centri zen oaze. Tu se koristi monohromatska shema boja. Nema mnogo kontrasta, nema vidljive rasvete. Šta je zanimljivo? Kad prođete kroz sve te prostore, bez obzira što neki ostavljaju snažan utisak, a neki su mirni, morate imati utisak celovitosti. To postižete oblicima ili komadima nameštaja, a mora se videti da je to izašlo iz jedne ruke. Mora se osetiti da jedna ideja povezuje sve prostore, da su iz iste priče. Nije to lako postići. Ako su u sklopu jednog hotela vizuelno potpuno različiti prostori, to je malo šizofreno, niko to ne voli, ljudi ne mogu da se s tim identifikuju.
Radim mnogo hotela, govorimo o 60, 70, 80, 100 hiljada kvadrata. To su, u stvari, čitavi kompleksi. Hotel je glavni, pa slede rezidencije različitih kvadratura, do ogromnih petosobnih penthausa. Svi ti prostori moraju imati identitet hotela i operatera. Rezidencije su stanovi koje vlasnici povremeno koriste. Tu se mora stvoriti udobnost kuće ili stana, a da se ujedno oseti i identitet tog hotela.
Drugim rečima, kad radite tako veliki broj soba, one nisu identične?
Apsolutno ne. Napravimo nešto što se zove unit mix. U poslednjih pet godina nisam ni jedan hotel radila, a da ima sve identične sobe.
Modifikacije su u shemi boja, materijala ili rasvete Kad imate 280 soba, one imaju identičan omot – podove, zidove, plafone, šeme paljenja svetla… Tehnološki i tehnički su skoro identične, ali ću negde promeniti šemu pločica na podu, negde neku fotelju, ili boje… Tako se napravi razlika.
Imate li svoj hotel, onaj koji najviše prija za, recimo, privatno putovanje?
Skoro da ne mogu da se opredelim, jer je posećivanje hotela za mene profesionalna obaveza. To je divan segment naše profesije. Ako radite hotele, morate da znate tu tipologiju, morate biti i korisnik. Bitno je, recimo, kakva je posteljina.
Inače, idem svuda. Ako sam u Parizu, otići ću u, recimo, Crillon koji je old world ili Lutetiu, jako je šik. Ako sada idem u Milano, otićiću do jezera Komo, u Villa d’Este, ali ću otići i u Il Sereno, fenomenalni savremeni hotel koji je uradila Patricia Urquiola. Nedavno sam bila na venecijanskom bijenalu, u hotelu Villa Cipriani u Asolu. Ima 28 soba, to je poseban svet. Onda, divan hotel u Budimpešti, Kozmo hotel, jako je dobro rekonstruisan. U staroj je zgradi, ali savremeno urađen. Došli su do same ivice za moj ukus, možda je previše savremeno, ali se tamo jako dobro osećate. Sobe su dobre, a akcenat je na javnom prostoru. Imaju božanstvenu biblioteku sa kaminom. Možete da sednete i da radite. U samom je centru. Ne moraju to da budu najbolji, ni najskuplji hoteli, već oni koji su dobro osmišljeni. Kada uđete kao korisnik, da u svakom trenutku imate osećaj da je neko mislio na vas, na svetlo, na zvuk, da sve bude doživljaj koji ćete pamtiti.
Ove godine imamo najviše velikih projekata. Pre 5 ili 10 godina taj format, ta razmera i obim posla bi me sigurno uplašili. Sada ne. Reč je o regionalnim projektima i to su veliki hotelski kompleksi, a moji veliki klijenti su došli u fazu da žele da nešto ostave iza sebe, da naprave nešto što će trajati narednih 100 godina.
Čini mi se da je najveći problem projektovanje kupatila u hotelima. Nije dovoljno da dobro izgledaju, moraju biti i funkcionalna, sa prostorima za odlaganje.
Apsolutno. Morate da zatvorite oči i da vidite kako će ko da se kreće i ponaša i da u odnosu na to projektujete. Hotelski lanci su napravili čitav set pravila, a na vama je da ih doradite i da dobijete komfor koji želite da pružite korisniku. S tim u vezi, mislim da u sobi sve što dotaknete mora bude od dobrog materijala. Uz dizajn, udobnost je glavna tema.
Klima se dramatično menja. Japanci, baš kao i Skandinavci tradicionalno vode računa o prirodi. Uvode je u unutrašnji prostor. Sad se to menja i u drugim krajevima sveta…
Naši klijenti imaju svest o tome. Nije poenta izgraditi sve te kvadrate, treba ostaviti i nešto prazno. Nije poenta samo graditi da bi se prodalo, oni žele da ostave trag, da to nešto znači i za 100 godina.
Bila sam nedavno na jednom gradilištu. Priroda i okruženje oduzimaju dah. Ne smete se agresivno odnositi prema tome, nego treba da se tiho i dostojanstveno u nekom finom ritmu doselite, sa velikim respektom prema okruženju. Naravno, treba da gradite odgovorno sa maksimalnim parametrima održivosti. Blagoslov je što nam dolaze klijenti koji dele naše vrednosti.
Radite u praktično izložbenom ambijentu. To ume da bude i mač sa dve oštrice.
Želela sam da napravim prostor koji je materijalizacija onoga što zastupam u strategiji formiranja enterijera. Ko dođe, taj vidi. Klijenti su različiti. Neki su veoma sofisticirani, a neki i nisu tako zainteresovani za arhitekturu, umetnost, ili muziku.
Nedavno jedan naš važan klijent ušao i rekao: Toliko volim ovde da dođem. Kad otvorim vrata, imam utisak da sam otišao u Pariz. Stvorite ambijent sa posebnim karakteristikama i energiju sa kojom ljudi mogu da se identifikuju.
To je, u stvari, poklon mojim klijentima. Odmah im kažem da naš odnos neće biti poslodavac/podanik, već da smo partneri u nečemu što ćemo zajedno da stvorimo. Kada dođu, vide da li se moj sistem vrednosti, poklapa sa njihovim, a ovaj prostor je najkonkretniji primer toga.
Znači, zadovoljni ste svojom karijerom?
Veoma. Otkako radim, ovo je najuspešnija godina u mojoj karijeri. Ove godine imamo najviše velikih projekata. Pre 5 ili 10 godina taj format, ta razmera i obim posla bi me sigurno uplašili. Sada ne. Reč je o regionalnim projektima – Crna Gora, Hrvatska, Slovenija, Austrija, Italija, Bosna i Hercegovina… Jako im se radujem. To su veliki hotelski kompleksi, a moji veliki klijenti su došli u fazu da žele da nešto ostave iza sebe, da naprave nešto što će trajati narednih 100 godina. Kao što je to uradio i Miloš Savčić, 1926, pre skoro 100 godina, sa ovom zgradom u kojoj sedimo.
Ne moraju da budu najbolji ni najskuplji hoteli, već oni koji su dobro osmišljeni. Kada uđete kao korisnik, da u svakom trenutku imate osećaj da je neko mislio na vas
Vaš posao je nešto nalik na pozorište, na scenu. Kad se izađe odatle, uđe se u stvarni život, odnosno stvarni život probija te opne.
Da, apsolutno. Zbog prirode i karaktera posla, mogla bih stalno da budem u tranzitu između tih divnih staklenih zvona mojih projekata. Nažalost, to nije uvek slučaj. Morate nekad da otvorite oči, da vidite šta se dešava oko vas. Dopru do vas stvari koje se u svakom pogledu, kose sa svim društvenim vrednostima. Onda morate da ih konstatujete i da na njih reagujete. Odgovorno.
Ksenija Đorđević na BuildUp 2025
Naša sagovornica biće jedna od eminentnih panelista na konferenciji BuildUp 2025, koja se 23. oktobra održava u hotelu Crowne Plaza, pod nazivom Horekatura: Arhitektura ugostiteljstva. Ona će govoriti na panelu „Više od kreveta: Hoteli i spa centri kao faktor razvoja destinacije“ – kao osoba sa ovih prostora koja ima apsolutni kredibilitet da podeli svoje stavove i iskustvo na ovu temu.
Na konferenciji BuildUp 2025 očekuju vas i brojni drugi eksperti iz prakse, akademije i turističkih centara, ali i investitori, proizvođači i distributeri opreme za HoReCa sektor i ostali.
Karte za BuildUp 2025 su u prodaji po early bird cenama, stoga ne propustite da među prvima saznate sve o budućnosti ovog sektora u regionu. Više informacija nalazi se na sajtu BuildUp.
Intervju: Snežana Ristić
