Odakle lavovi na zgradama i spomenicima?
Skulpture lavova na ogradama i kapijama mogu se videti širom Srbije. Međutim, pozadina ovog kič-trenda je veoma dublja.
Motiv koji se najčešće pojavljuje u sklopu fasadne dekoracije ili na spomenicima širom sveta jeste – lav. Bilo da je u pitanju slobodno stojeća figura ili glava na nivou plitkog dekorativnog reljefa, lav već vekovima dominira u javnom prostoru naših, ali i svetskih gradova, a po sveprisutnosti, daleko na drugoj lestvici je motiv Hermesa/Merkura, a zatim i svi drugi motivi o kojima je već bilo reči.
Ali zbog čega je lav baš toliko prisutan, kako u vladarskom, duhovnom i svetovnom prostoru i šta simbolišu njegovi atributi zbog kojih je postao tako poželjan za mnoge poručioce? Odogovor se krije u istoriji, simbolici i mistici, koju su poznavali kako poručioci tako i autori njegovih mnogobrojnih predstava, a mi ćemo pokušati da se što više skoncentrišemo na primere iz našeg najbližeg okruženja.
Istorija i simbolika
Iako bi se skoro svaki biolog (zoolog) koj iole poznaje vrste divljih mačaka samo nasmejao na floskulu da je lav „kralj životinja“ jer u stvarnosti nema baš tu ulogu u prirodi, od pamtiveka su sve drevne civilizacije u lavu prepoznale neke osobine koje su mu same po sebi nametnule ovu laskavu titulu. Za početak, to su vizuelne karakteristike u vidu grive, pa su ga svi drevni narodi odmah proglasili za sunčev simbol (žućkasto-braon griva je svima ličila na zrake sunca), a tu su i sociološke, gde obično jedan dominantni mužjak vlada nad većim ili manjim čoporom ženki i mladunaca. Tu je i činjenica da kao mesojed zauzima sam vrh lanca ishrane, a ako izuzmemo brojčanu ili tehničku nadmoć u lovu, može vrlo lako i da se obračuna i sa „vrhovnim“ bićem na planeti – čovekom. Sve su ovo karkateristike koje su lavu omogućile da se širom planete, nevezano za religiju ili državu, pozicionira kao najuzvišeniji motiv u uređenju javnog, a često i privatnog prostora.
Ako pogledamo bilo koju antičku civilizaciju – Kinesko, Vavilonsko ili Egipatsko carstvo (prve velike evropske i američke države nastaju znatno kasnije), videćemo da se lav, uz još neku životinju pojavljuje kao simbol vrhovnog vladara, pa se samim tim najčešće pojavljuje i kao skulptura ili koja druga dekoracija najpre u okviru vladarskih palata, a zatim i vidu javnih spomenika kojima je veličana vladarska moć.
Iako se biolozi smeju na floskulu da je lav „kralj životinja“, sve drevne civilizacije su u lavu prepoznale osobine koje su mu nametnule ovu laskavu titulu.
Pored vladarske simbolike, lav postaje oličenje sunca, centralnog božanskog motiva u gotovo svim kulturama/religijama. Predstavlja ognjeni princip, snagu, hrabrost i stamenost, ali i pravdu, zakon, vojnu silu i ponekad svirepost. U japanskoj i kineskoj tradiciji lav postaje simbol junaštva, energije i snage, a često je prikazivan sa loptom koja je bila predstava sunaca ili lopte/jajeta vaseljene. Svojevrsni čuvar univerzuma.
U hinduističkoj tradiciji on je četvrti avatar boga Višnua i često se prikazuje kao čovek-lav. U budističkoj tradiciji predstavlja branioca zakona i Budine mudrosti. U Persiji ima uobičajene simbole kraljevskog dostojanstva, solarne moći i svetlosti.
Kada dvanaest plemena Izraela počinju da uspostavljaju svoju državu, počinje i vizuelna manifestacija svakog plemena, pa po odlomku iz Tore i rečima Jakova, njegov sin Juda, tj. istoimeno pleme dobija simbol u vidu Lava. U Egiptu lav još jednom postaje simbol zaštite, najčešće faraona, a sa sunčevim kolutom postaje solarni princip i predstavlja vrhovno božanstvo Raa.
U svim drugim kulturama, nastalim znatno kasnije, ova simbolika se ponavlja, a u kombinaciji sa još nekom životinjom on dobija još neka značenja – sa jednorogom postaju solarno-lunarni par (kasnije i grb Engleske dobija ovaj životinjski par), sa zmajem, koji se međusobno proždiru, simbol je sjedinjenja bez gubljenja identiteta, a sa jagnjetom ponovo dobijen raj, kako ga opisuje judaistička i hrišćanska tradicija. Naravno, lav je prisutan i u alhemiji, gde kao muški, solarni princip, crvene boje, predstavlja jedan od tri ključna elementa – sumpor.
Kada nam je ova analiza poznata, neće nam biti teško da protumačimo motive postavljanja lavova na zgrade i spomenike u našem arhitektonskom i spomeničkom nasleđu. Naravno, dva segmenta Biblije naročito su uticale na rasprostranjenost lava. Najpre u Starom Zavetu u Viziji proroka Jezekilja, gde se predstava lava pojavljuje uz likove bika, orla i anđela, a svi oni zajedno prenešeni su u Novi Zavet kao simboli četvorice jevanđelista. Jevanđelista Marko personifikovan je lavom, pa je samim tim i grad Venecija, nekada Mletačka Republika, kao mesto čuvanja njegovih moštiju, kao svoj zvanični simbol uzela krilatog lava. Iz ovih razloga, u pandantifima skoro svake pravoslavne crkve može se videti slika lava, a celo Jadransko primorje prepuno je skulptura i reljefa različite veličine na kojima je prikazan lav nekada moćne Serenisime (Venecije).
Zgrade i spomenici
Kako bi detaljna analiza vizuelnih motiva lava kroz celokupnu našu istoriju isuviše opširna, skoncentrisaćemo se na neke najznačajnije primere iz savremene istorije (umetnosti i arhitekture). Za početak, najstarija predstava lava koji simboliše vladarsku moć može se zapaziti na Terazijskoj česmi, podignutoj 1860. godine po nalogu kneza Miloša, čime je ovaj vladar želeo da obeleži svoj, iako kratkotrajni, ponovni dolazak na vlast. Na česmi, osim godine izgradnje i vladarskih inicijala, možemo videti četiri lava iz čijih otvorenih čeljusti izlazi voda. Česma je funkcionisala sve do 1911. godine, kada dolazi do rekonstrukcija Terazija i njenog izmeštanja u Topčider, u portu crkve Sv. Petra i Pavla, gde je služila samo kao spomenik jer nije bila priključen ana vodu. Na terazije, u punoj funkciji, vraća se 1975. godine. Ovo je bio čin svojevrsne dinastičke osvete Karađorđevića nad Obrenovićima, pa kralj Petar nije želeo da u javnom prostoru vidi bilo kakav detalj koji bi asocirao na prethodnu dinastiju. Gde god su mogli, Karađorđevići su uklanjali slike i grbove dinastije Obrenovića, ali to nije bilo moguće i sa česmom.
Najstarija predstava lava koji simboliše vladarsku moć kod nas može se zapaziti na Terazijskoj česmi.
Karađorđevići su na drugom mestu dobili „svog lava“ i to u javnom prostoru, koji srećom nije uklanjan, a odskora je i renoviran. U pitanju je skulptura lava ležećem položaju, koji se nalazi na postamentu iznad Velikog stepeništa na Beogradskoj tvrđavi. Stepenice su idejno i projektantski delo pejzažnog arhitekte Aleksandra Krstića i arhitekte Đorđa Kovaljevskog, a izgrađene su 1928. godine, povodom desetogodišnjice pobede u Prvom svetskom ratu.
Pored svetovne vlasti, svoju moć oduvek je iskazivala i duhovna vlast. Naročito u vreme kada svetovna nije ni postojala. Takva je situacija sa Karlovačkom mitropolijom, koja je tokom nekoliko vekova bila jedini stub vlasti srpskom narodu u Habzburškoj monarhiji, pa je i vizuelna manifestacija morala da prati ovaj status. Naravno, sav vizuelni identitet možemo da vidimo u Sremskim Karlovcima, gde je bilo sedište mitropolije. U tom gradiću na Dunavu možemo na nekoliko mesta videti predstavu lava.
U Sremskim Karlovcima lava možemo videti na stepeništu vladičanskog dvora ali na fontani Četiri lava.
Na stepeništu vladičanskog dvora, podignutog između 1892. i 1895. godine po projektu arhitekte Vladimira Nikolića, pozicionirana su dva lava, koji simetrično oslanjaju svoje šape na sferama. Kako smo već naveli, ovo je simbol lava kao čuvara univerzuma. Malo dalje od vladičanskog dvora, na samom glavnom trgu, nalazi se i česma pod nazivom „Četiri lava“, koja je još starija i podignuta je 1799. godine u čast završetka radova na prvom vodovodu u Sremskim Karlovcima, njen pokrovitelj bio je mitropolit Stefan Stratimirović. Naravno, njena simbolika je identična kao na već spomenutoj Terazijskoj česmi.
Osim svetovne i duhovne vlasti, lav je prisutan i na drugim državnim ili privatnim objektima. Tu spadaju lavovi koji čuvaju ulaz u Arhiv Srbije. Zgrada je izgrađena takođe 1928. godine (možda slučajnost) po projektima arhitekte Nikolaja Krasnova. Postoji nekoliko razloga koji bi mogli da nas navedu zbog čega je arhitekta na ulaznom stepeništu postavio par lavova. Kako se izgradnja poklapa sa desetogodišnjicom od pobede u Velikom ratu, može biti da i oni simbolišu slavu i moć pobedničke vladarske dinastije Karađorđevića. Drugi razlog bi mogla biti navedena simbolika, po kojoj lav simboliše čuvara znanja, a arhivi su pored biblioteka i muzeja najznačajnija mesta takve vrste. Po trećem razlogu, koji se možda poklapa sa jednim od prethodna dva, arhitekta Krasnov je na skoro svim svojim ostvarenjima postavljao ponekog lava, najčešće u reljefu. Lav je bio njegov lični pečat, kojim je on najverovatnije naglašavao svoj prethodni status – dvorski arhitekta ruskog imperatora Nikolaja II Romanova.
Jedan od privatnih objekata koji ima istaknute predstave lava na svojoj fasadi jeste sadašnjeg hotela Beograd centar u Kolarčevoj ulici.
Jedan od privatnih objekata koji ima istaknute predstave lava na svojoj fasadi jeste zgrada Jugoslovenske banke, kasnije Jugoeksporta, a sada hotela „Beograd centar“ u Kolarčevoj ulici koja gleda na Trg Republike. Arhitekta Mateja-Mate Bleh, autor međuratne zgrade banke, najverovatnije se rukovodio istom simbolikom kao i njegov kolega arhitekta Krasnov, samo što je u ovom slučaju lav uzet ne kao čuvar znanja već kao čuvar riznice novca i dragocenosti.
Pored ovih poznatih objekata, izgrađenih na prometnim lokacijama po Beogradu ili drugim gradovima u Srbiji, lavovi se mogu pronaći i na mnogim anonimnim zgradama. Zanimljivo, predstava lava na fasadama takvih objekata ubedljivo ima najviše na Dorćolu. Jedini razlog koji bi mogao da objasni ovaj fenomen jeste činjenica da je Dorćolu vekovima bio uglavnom naseljen Jevrejskom populacijom, a kako je lav bio simbol plemena Juda (po kojem je čitava religija ponela naziv Judaizam), ne čudi prisustvo većeg broja lavova, makar i u vidu skromnijih plitkih fasadnih reljefa.
Vulgarizacije umetnosti
Savremeno doba donelo je i neke nove trendove, koje je u svojoj knjizi „Tranziciona galanterija“ pokušao da objasni umetnik i teoretičar prof. Mileta Prodanović. Kako sam naglašava, lavovi su tokom više vekova istorije istrebljeni iz raznih krajeva Sveta – Azije, severa Afrike i Evrope, a da postoji jedno mesto na kojem oni uživaju punu slobodu i protekciju od istrebljenja, a to su umetnost i arhitektura.
Ovaj kič-trend pojavljuje se u drugoj polovini 20. veka, a pokreće ga pre svega populacija „gastarbajtera“.
Međutim, nakon navedenih svetski poznatih primera lavova u arhitekturi, prof. Prodanović svoju pažnju skoncentrisao je na one primere koje skoro svi možemo da vidimo, a to su skulpture lavova na ogradama i kapijama širom Srbije. Ovaj kič-trend pojavljuje se u drugoj polovini 20. veka, a pokreće ga pre svega populacija „gastarbajtera“, koji svoja iskustva iz država zapadne Evrope, donose u vidu kvazi-umetnosti, koju šira populacija usvaja za umetnički dojam. Mileta Prodanović do detalja opisuje izgled ovih lavova, a kako je imao prilike da ih vidi na stotine, izveo je i svojevrsnu klasifikaciju na osnovu položaja u kojem se nalaze, podignutih šapa itd. Sve u svemu, jedan komični osvrt na pojavu koja je oličenje vulgarizacije umetnosti koju je šira populacija u Srbiji i Balkanu nastojala da na svoj način interpretira.
Kad ste već ovde…
