Srbija u društvu selektivnog sećanja: Šta radimo sa „nepoželjnom“ arhitekturom

Način na koji se odnosimo prema politički nepodobnoj arhitekturi govori manje o samim zgradama, a mnogo više o kolektivnoj sposobnosti suočavanja sa prošlošću.

Zgrade ne glasaju. Ne potpisuju peticije, ne ruše vlade i ne učestvuju u revolucijama. Pa ipak, kad god se politički sistem promeni, upravo arhitektura prva završi na optuženičkoj klupi. Ne zato što je kriva, već zato što je vidljiva. Masivna. Upisana u svakodnevicu. Režimi padaju relativno brzo, ali beton i kamen imaju lošu naviku da traju duže od ideologija koje su ih proizvele. A onda se stvaraju emocije.

Zato odnos prema arhitektonskom nasleđu koje nosi politički „nepoželjne“ konotacije postaje jedno od ključnih pitanja savremenog urbanizma i kulture sećanja. Šta radimo sa zgradama koje više ne odgovaraju našem trenutnom političkom ili moralnom narativu? Da li ih rušimo, premeštamo, muzealizujemo, ignorišemo – ili jednostavno nastavljamo da živimo sa njima?

Odgovori na ovo pitanje širom sveta dramatično se razlikuju. I baš u tim razlikama vidi se razlika između društava koja su u stanju da se suoče sa sopstvenom prošlošću i onih koja bi najradije da je izbrišu bagerom.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Zašto su trgovi nestali – i zašto je to veći problem nego što mislimo

Odakle uopšte politika i identiteti u arhitekturi?

Ideja za ovu analizu došla je iz nekoliko izvora – nedavno se pojavila vest da će se zgrada Agrarije u Novom Sadu u ulici Lasla Gala (poznata široj javnosti i kao Elektrolux) – rušiti, iako su već biti napravljeni detaljni planovi za pretvaranje ove istorijske zgrade u kulturni centar.

Neki od komentatora su bili besni, na ispravan način – “zašto rušite potencijalni kulturni centar (kojih nema dovoljno u gradu) i zgradu sa velikom estetskom i istorijskom vrednošću da biste napravili estetski malo vrednu ‘štancanu’ petospratnicu?”.

Neki su takođe bili besni, ali je bes bio usmeren protiv same zgrade – “užasna komunistička kocka, rugoba”, da bi na objašnjenje jednog strpljivog komentatora koji je znao više od potonjeg (da je zgrada sagrađena pre Drugog svetskog rata i komunizma, i da su se sagradili vojvođanski Nemci za svoje zemljoradničko udruženje) isti komentator besno reagovao – “Nemačko, folksdojčersko? Ruši sve!”.

Kao i mnoga društva sa složenom i diskontinuiranom istorijom, i u Srbiji postoji osećaj frustriranosti što je neko “zaustavio razvoj nacije u arhitekturi” – i to dvaput.

Uglavnom, kao i mnoga društva sa složenom i diskontinuiranom istorijom, i u Srbiji postoji osećaj frustriranosti što je neko “zaustavio razvoj nacije u arhitekturi” (i u svemu drugome, ali u arhitekturi se vidi jako dobro), i to dvaput – jednom sa osmanskim osvajanjima, čime je Balkan u velikoj meri bio izvan glavnih tokova renesanse, baroka i rokokoa i uskočio pravo u klasicizam i sve što sledi, a drugi put sa socijalizmom i socijalističkim modernizmom, uključujući i brutalizam.

Sve te zgrade su, po “tragačima za identitetom” – bezvredne, i zaslužile su da ih se zbriše, i da se napravi nešto novo, “naše” – što je odlika svih naroda koji su bili kolonijalizovani, tako da taj stav zapravo odražava kolonijalni mentalitet i nije “pobednički”.

Sa druge strane, u nekim zemljama, kao što je Italija, o čemu smo pisali u tekstu o kvartu EUR, sve se čuva, pa i fašistička arhitektura, čak i reljefi i natpisi. Da vidimo kako je to – po zemljama.

Istočna Nemačka: Brisanje socijalizma, rekonstrukcija carstva

U Istočnoj Nemačkoj, nakon ujedinjenja, socijalistička arhitektura nije nestajala stihijski. Ona je uklanjana planski, sistematski i sa jasnim ideološkim ciljem. Najpoznatiji primer je Palast der Republik (Palata Republike) – zgrada parlamenta DDR-a, ali i važan javni prostor, mesto okupljanja, kulture i svakodnevice.

Njegovo rušenje nije bilo samo posledica tehničke neupotrebljivosti (iako je azbest bio realan problem), već pre svega rezultat dugotrajne političke i simboličke debate o tome kakvu prošlost Nemačka želi da prikaže u samom centru prestonice – odnosno simboličke nepodobnosti. Na njegovom mestu izgrađena je rekonstrukcija Berlinskog dvora, replika barokne palate koja je na istom mestu postojala pre nego što je srušena u socijalističkom periodu. Rezultat nije bio očuvanje istorije, već njena selektivna rekonstrukcija.

Potsdam je pun takvih primera – pojedine zgrade građene u vreme DDR se ruše, a grade se replike objekata koji su tu bili pre. Nemačka je, u ovom slučaju, odlučila koju istoriju želi da vidi u centru svoje prestonice.

Socijalizam nije samo politički poražen – on je arhitektonski uklonjen i zamenjen estetikom imperijalne prošlosti. To nije neutralan čin, već jasan kulturni i ideološki izbor: ne čuvamo sve slojeve istorije, već one koji nam danas deluju prihvatljivije.

Socijalizam nije samo politički poražen – on je arhitektonski uklonjen i zamenjen estetikom imperijalne prošlosti.

Mađarska: Izmeštanje umesto uništenja

Mađarska je, s druge strane, ponudila zanimljivo i relativno sofisticirano rešenje. Komunističke statue nisu uništene, niti su ostavljene na centralnim trgovima. One su izmeštene u Memento Park – prostor na periferiji Budimpešte u kojem su izložene bez glorifikacije, ali i bez poricanja.

Memento Park ne pokušava da rehabilituje socijalizam, ali ga ni ne briše. On funkcioniše kao svojevrsna arhitektonska fusnota – mesto gde se prošlost može videti, ali ne i slaviti. Ideologija je lišena moći, ali nije gurnuta u podrum istorije. To je model koji priznaje da je arhitektura dokument vremena, čak i onda kada nam se to vreme ne dopada.

Mađarska, u ovom slučaju, nije izabrala amneziju, već distancu – i pomalo ironije, što često govori više od moralnih presuda. No, da priznamo samima sebi – i Mađari uklanjaju stare socijalističke zgrade i prave replike još starijih.

Ostale nacije, poput Poljaka, Čeha, Slovaka, Rumuna, Belorusa, Bugara, Ukrajinaca i Rusa, pokušavaju da balansiraju između poštovanja funkcionalnosti i povremenog prezira, i rezultati su „šareni”, od zemlje do zemlje.

Budimpeštanski Memento Park je model koji priznaje da je arhitektura dokument vremena, čak i onda kada nam se to vreme ne dopada.

Italija: Svedok bez izvinjenja

Italija predstavlja možda najradikalniji primer svedenog odnosa prema politički problematičnom arhitektonskom nasleđu. U Napulju sam bio svedok toga da su američki turisti s kojima sam zajedno iz hostela krenuo u obilazak grada, bili doslovno šokirani kada je na jednog od predratnih zgrada bio sasvim čitak i sjajan natpis „1937. ili XV godina fašističke ere”, ili koji već, proizvoljan broj.

U Breši, u monumentalnom nizu reljefa sve se završava – fašizmom, kockom reljefa gde nije uklonjena nijedna figura, a sam natpis „FASCISMO” je uklonjen tako „šljampavo” da se vide udubljenja gde su bila slova i jasno je šta je (bilo) napisano. Slično je i sa fasadom monumentalne Železničke stanice u Milanu. Zar se tako skida natpis o fašizmu? Da se i dalje vidi šta piše? Zaista sam se smejao dok sam fotografisao.

Fašistička arhitektura nije masovno rušena, niti sistematski uklonjena iz urbanog tkiva. Naprotiv – ona i dalje stoji, koristi se i funkcioniše kao deo svakodnevnog grada.

Fašistička arhitektura nije masovno rušena, niti sistematski uklonjena iz urbanog tkiva. Naprotiv – ona i dalje stoji, koristi se i funkcioniše kao deo svakodnevnog grada. Kvart EUR u Rimu, monumentalne racionalističke zgrade i natpisi poput pomenutog „X godine fašističke ere“ i dalje su uklesani u kamen. I niko se naročito ne trudi da ih ukloni.

Italijani, izgleda, žive sa tim nasleđem bez potrebe da ga svakodnevno objašnjavaju ili opravdavaju. To ne znači da fašizam nije istorijski problematizovan, već da arhitektura nije postala njegova stalna moralna sudnica. Zgrade su prihvaćene kao deo kontinuiteta grada – kao ožiljci koji nisu lepi, ali su stvarni. Italija se ne ponosi tim periodom, ali ga ni ne briše.

I upravo u toj ravnodušnosti leži određena zrelost. Što bi rekao nemački stendap komičar Mario Adrion, Italijanima se sve prašta zbog đelata, pice, paste, Armanija i Masserattija.

Balkan i Srbija: Rat sa svim prošlostima u isto vreme

Na Balkanu, a posebno u Srbiji, odnos prema arhitektonskom nasleđu dodatno je zakomplikovan. Ovde ne postoji samo jedna „problematična“ prošlost – već čitav niz njih. Socijalistička arhitektura je sumnjiva jer podseća na sistem koji više ne želimo da priznamo. Austrougarska je „tuđa“. Osmanska je „okupatorska“. Modernizam je hladan, a brutalizam previše direktan.

Često deluje kao da ništa ne volimo dovoljno da bismo ga čuvali. Neke ankete koje smo radili kažu da nijedna zgrada posle Drugog svetskog rata nije po volji laičke javnosti. Rezultat je paradoksalan: gotovo ništa nije dovoljno „naše“ da bi bilo vredno očuvanja.

Kod nas prošlost nikada nije dovoljno stara da bi postala kulturno nasleđe, ali je uvek dovoljno politička da bi bila problem. Novi investitorski objekti, lišeni identiteta i trajnosti, lakše prolaze („mi smo ih sagradili u „slobodnoj Srbiji”) nego zgrade koje nose bilo kakvo istorijsko značenje.

U tom smislu, rušenje i zanemarivanje postaju oblik nesigurnosti, a ne urbanističke vizije. Grad se ne razvija – on se stalno resetuje. Kao da sami sebi bacamo bombe na gradove i sravnjujemo ih sa zemljom, kad nema ko drugi.

Beograd: Selektivno sećanje i kratko pamćenje

Beograd je, u tom smislu, školski primer grada koji se neprestano premišlja šta mu je prošlost. Beogradski sajam, jedno od najznačajnijih ostvarenja jugoslovenskog modernizma, danas se tretira pre svega kao građevinsko zemljište sa sentimentalnom biografijom, a ne kao prostorni dokument epohe u kojoj je grad zamišljao budućnost.

Generalštab, istovremeno remek-delo visoke moderne i ratna ruševina, ostavljen je da visi između memorijala i investicione prilike, bez jasne odluke šta on zapravo jeste (posle cele drame i Kušnerovog odustajanja).

Novi Beograd, sa svojim blokovima, školama, domovima kulture i infrastrukturom, često se opisuje kao greška, promašaj ili hladna utopija, iako je u pitanju jedan od retkih delova grada koji je planski građen sa idejom kolektiva, javnog prostora i dugog trajanja.

U sva tri slučaja problem nije u arhitekturi, već u nemogućnosti da se prihvati činjenica da te zgrade možda jesu nastale u političkom sistemu koji više ne postoji i koji se nekome nije sviđao – ali da su istovremeno deo grada koji i dalje koristimo svakog dana i da su time deo našeg nasleđa.

Novi Sad: Tiho preuređivanje identiteta

Novi Sad se prema sopstvenom arhitektonskom nasleđu odnosi tiše, ali ne i manje problematično. Zapravo, mnogi smatraju da je Novi Sad prošao „gori urbicid” od bilo kog grada u Srbiji. Moj prijatelj iz Istočnog Berlina je čak prokomentarisao: „Nije baš lep grad, liči na Lajpcig. Sigurno je uništen bombama u Drugom svetskom ratu, jasno mi je.” Na moju opasku da je ostao netaknut 1941-1945, za razliku od 1848-1849, bio je šokiran.

Mi generalno sami sebi „glumimo okupatore” i resetujemo grad što investitorskim urbanizmom, što planskim „progresom”. Za komuniste, habsburški stari grad nije bio prihvatljiv i radije su ga rušili da bi pokazali da je socijalizam „bolji” i u arhitekturi, a novim urbanistima i developerima socijalistički Novi Sad nije dobar, i oni imaju svoje „želje za preuređivanjem”.

Grad koji se često predstavlja kao „srednjoevropski“ i „građanski“ pokazuje izuzetnu selektivnost u tome šta iz te tradicije želi da zadrži.

Grad koji se često predstavlja kao „srednjoevropski“ i „građanski“ pokazuje izuzetnu selektivnost u tome šta iz te tradicije želi da zadrži. Austrougarsko nasleđe se, srećom, brižljivo restaurira i brendira (za razliku od perioda do 1990), dok se modernistički i socijalistički slojevi grada tretiraju kao „privremena greška u urbanom razvoju”.

Kompleksi poput SPENS-a, nekada zamišljenog kao simbol javnog života i kolektivnog optimizma, danas se posmatraju pre svega kroz prizmu održavanja i isplativosti, a ne arhitektonske vrednosti. Bili smo svedoci i poziva sa najviših funkcija da se SPENS sruši i zameni „boljim”.

Naselja iz druge polovine 20. veka, planski građena i infrastrukturno promišljena, sve češće se „popunjavaju“ zgradama koje nemaju nikakav dijalog sa postojećim prostorom. Tako Novi Sad ne ruši svoju prošlost naglo, već je postepeno potiskuje – ne bagerima, već nadogradnjama, fasadama i urbanističkim kompromisima koji polako menjaju identitet grada bez javne rasprave.

Arhitektura kao ogledalo društva

Način na koji se društvo odnosi prema politički nepodobnoj arhitekturi govori manje o samim zgradama, a mnogo više o kolektivnoj sposobnosti suočavanja sa prošlošću. Rušenje je često znak straha. Muzealizacija pokazuje distancu. Ignorisanje je oblik psihološkog potiskivanja.

Sposobnost da se živi sa složenim nasleđem, bez potrebe da se ono stalno prepravlja, možda je najređi, ali i najzreliji odgovor. Arhitektura ne može da promeni istoriju. Ali može da pokaže da smo je razumeli – ili da smo od nje pobegli. U suprotnom, svaka nova politička promena vodiće novi rat protiv zidova. A istorija pokazuje da su zidovi, na duge staze, uvek strpljiviji od ideologija.