Za novi spomenik u Užicu odabrana je skulptura Velika Srbija, autora Đorđa Jovanovića, jednog naših najznačajnijih vajara 19. i 20. veka. Ali šta je ono što je javnost propustila da sazna kako bi stvorila pravu sliku o ovoj ideji?

Još jedan projekat javnog spomenika ugledao je svetlost dana. Neko bi pomislio da smo nedavno izašli iz nekog rata, kada se ovoliko bavimo spomenicima koji slave pobede u borbama i slavne ličnosti našeg naroda. Mada, jedno izvesno vreme se nismo bavili izgradnjom nacionalnog identiteta, pa je red da se nadoknadi propušteno. Time kao da upadamo u zamku naših balkanskih suseda, koji u 21, ali po receptu iz 19. veka, grade svoje nacionalne identitete. Da li je i nama potrebno ovo podsećanje na to koji smo doprinos ostvarili u izgradnji kulturne i političke istorije Balkana? Po spomeničkim inicijativima – verovatno jeste.

Pristalica sam postavljanja javnih skulptura koje bi bile kopije nekih postojećih ali nisam siguran koji će efekat izazvati ova skulptura.

Kao i obično, u demokratskom društvu, oko svake ideje rasplamsava se polemika. Svi žele da daju svoj doprinos, ali i da iskažu svoje mišljenje po pitanju nekog javnog dela. Tu mislim na stručnu javnost, jer šira javnost tu i nema nekog uticaja, izuzev ako se ne raspiše peticija, koja može uticati na tok razvoja neke ideje. U većini slučajeva, političari ispitiju puls naroda i istražuju koju bi ličnost ili događaj iz istorije stanovnici jednog grada želeli da vide ovekovečen kroz javni spomenik. Za Beograd je možda i lakše, jer mu je kulturni milje šarolik, pa mnoge ideje mogu da se realizuju uz manje osporavanja, ali za manje gradove unutar Srbije to predstavlja nešto delikatniji zadatak. Naročito ako želite da u gradu koji je do skoro nosio prefiks Titovo, postavite spomenik koji proslavlja monarhiju. Po svemu sudeći, sve su šanse da Užice dobije „Veliku Srbiju“.

Nakon što su u javnosti osvanule prve slike predloženog spomenika, primetio sam da su novinski članci prepuni netačnih ili nepotpunih informacija, pa bi bilo dobro malo izoštriti sliku ove ideje. Pokretači ideje, republički i lokalni političari, izrazili su želju da ovekoveče učešće Užičana u Balkanskim ratovima tako što će na glavnom kružnom toku podići spomenik. Ako pogledamo rešenje koje su izabrali političari, primetićemo da je malo neuobičajeno za taj tip memorijala. Spomenici koji obeležavaju učešće/pobede u Balkanskim ratovima, obično imaju izgled jednostavnog obeliska, eventualno sa figurom srpskog vojnika i spiskom imena ljudi koji su iz tog sela/opštine/grada dali svoje živote u odbrani otadžbine. Tu je i grb Kraljevine Srbije, to jest, Kraljevine Jugoslavije, u zavisnosti od perioda kada je spomenik postavljan. Za ovu priliku, političari su odabrali skulpturu Velika Srbija, autora Đorđa Jovanovića, jednog naših najznačajnijih vajara 19. i 20. veka. Ali šta je ono što je javnost propustila da sazna, kako bi stvorila pravu sliku o ovoj ideji?

Originalna skulptura Velika Srbija, autora Đorđa Jovanovića

Žene s bakljom u ruci

Za početak, u člancima je navedeno da skulptura predstavlja ženu, koja u jednoj ruci drži krunu porodice Karađorđević, a u drugoj zastavu Kraljevine Jugoslavije, dok joj se pored nogu nalazi dvoglavi Orao. Kako se onda ovo delo zove Velika Srbija? Odgovor leži u tome da su političari opisali statuu vajara Jovanovića, koja je posle Prvog svetskog rata i formiranja Trojedne kraljevine, postavljena na kupolu zgrade, tada Ministarstva finansija, a sada Vlade Republike Srbije. Naravno, propustili su da kažu da je originalna skulptura, gotovo identična kao primerak na kupoli, nastala još 1901. godine, kada u ruci drži krunu opšteg tipa, kao i zastavu Srbije, zato što Karađorđevići i njihov identitet nisu još bili konstruisani, dok o zastavi Kraljevine SHS/Jugoslavije ne možemo ni da govorimo jer ta državna tvorevina nije bila aktuelna u tadašnjim političkim krugovima. Da je ovaj podatak bio iznesen, možda bi izazvao manje negativnih stavova od strane levičarskih pristalica NOB-a, koji po pravilu ne simpatišu porodicu Karađorđevića, a zalažu se za povratak skulpture Josipa Broza Tita na glavni užički trg. Ali zašto baš ova skulptura?

Alegorijska predstava žene, kao personifikacija majke nacije potiče iz 19. veka kada su u konstituisanju svog nacionalnog identiteta ovaj motiv koristile mnoge države.

Za početak, u poslednjih deceniju i po, postalo je neprihvatljivo da se u čast Prvog ili još gore Drugog svetskog rata, u Evropi podižu militantni spomenici, koji slave pobedu jedne strane nad drugom. Drugi svetski rat se potpuno izbegava u memorisanju, dok se u Prvom memoriše isključivo Dan primirja i navodi broj žrtava, ne i to ko je pobedio/izgubio. U našem slučaju, nije poželjno memorisati događaje iz Drugog svetskog rata, ali ne u većoj meri i Prvog, imajući u vidu naše dobre diplomatske odnose sa Austrijom i Mađarskom. S druge strane, Balkanski ratovi takođe imaju problematičnu crtu jer se slavi pobeda nad Turskom i Bugarskom, sa kojim takođe imamo dobre političke relacije. Iz tih razloga, za motiv spomenika nije izabrana neka militantna skulptura, obično vojnika sa puškom u jurišu, već ona koja koja slavi moć i ugled države Srbije. Međutim, alegorijska predstava žene, kao personifikacija majke nacije potiče iz 19. veka kada su u konstituisanju svog nacionalnog identiteta ovaj motiv koristile mnoge države.

Od mladih žena, koje polugolih grudi, ponekad i sa detetom u rukama i nezaobilaznim oružjem, jurišaju na barikade/neprijatelja, kao što je popularni lik Marijane, koja personifikuje Francusku, pa sve do Kipa Slobode, žene sa bakljom u ruci, koji postaje simbol američke nacije, za koju se smatra da je posebno uticala na delo vajara Jovanovića. Očigledno je da sadašnji političari i dalje grade identitet savremenog srpskog društva po receptima od pre jednog i po veka. Pristalica sam postavljanja javnih skulptura, koje bi bile kopije nekih postojećih, što sam i naveo u jednom od svojih prethodnih tekstova, ali nisam siguran koji će efekat izazvati ova skulptura.

Kip slobode u Njukorku; Foto: Ximena Torres Rodríguez on Unsplash

A šta je s Titom?

Najefektniji segment skulptoralne kompozicije predstavlja njen postament sa okruženjem, koje je isprojektovao arh. prof. Vladimir Lojanica. Likovni motiv stena postepeno prelazi u postament, ispod kojeg prolazi pešačka staza, tvoreći na taj način jedan simbolički trijumfalni prolaz. Unutar zidova prolaza bile bi postavljene informativne table, nešto slično kao na idejnom rešenju postamenta za skulpturu Stefana Nemanje u Beogradu. Postament i okruženje su ovde rešeni nenametljivo, kao bi se izbegla dodatna monumentalizacija, koja je već dovoljno izražena kroz samu skulpturu.

Kao epilog inicijative izgradnje novog spomenika postavljaju se dva krucijalna pitanja. Prvo je, da li će čelnici grada Užica konačno vratiti skulpturu Josipa Broza Tita u javni gradski prostor, kao neki vid uvažavanja i levičarskih pristalica? Drugo je, kako će ime nove/stare skulpture (Velika Srbija) imati efekta na naše susede, koji u toj sintagmi prepoznaju inicijativu nekih političara iz 90-ih godina.

Kad ste već ovde…