Za umetnost nije uvek potrebna diploma, ali arhitektura nije samo umetnost – njene odluke određuju kako živimo, gradimo i koristimo prostor.
Naravno da svako ko ispunjava elementarne preduslove može da upiše neki arhitektonski fakultet i da sa više ili manje uspeha stekne diplomu arhitekte, ali ovde nije reč o odabiru profesije. Ovde je reč o bavljenju nekom strukom, a da se za nju niste školovali. Zbog čega je to u slučaju nekih zanimanja ili veština moguće, a slučaju nekih drugih i ne baš?
Zanimanje, tj. društvena aktivnost koja je dosegla hiperinflaciju jeste biti pisac. Maltene svako ko misli da ima nešto zanimljivo da kaže, jednostavno uključi kompjuter i napiše roman ili neke životne memoare ili neku od popularnih saveta/instrukcija (kako se obogatiti, kako se duhovno uzdignuti itd.), a kako su društvene mreže stvorile lažni utisak o bitnosti pojedinca, sve je više pojedinaca koji misle da su bitni za ovo društvo i da imaju nešto važno da nam saopšte, bilo putem knjige, bloga, podkasta ili kojeg drugog medija.
Naravno, za izdavanje knjige je potrebna je minimalan – kompjuter sa Wordom i eventualno internet veza, a uvek će se naći izdavač, koji će možda besplatno, možda za neku nadoknadu, da uloži minorna sredstva u potencijalnu novu zvezdu spisateljstva. Island je apsolutni rekorder na ovom polju, jer u ovoj državi u proseku svaki deseti građanin ima objavljenu bar jednu knjigu. Mala država, socijalno blagostanje, pa zašto se ljudi ne bi oprobali u nekom slobodnom umetničkom polju.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kada svako postane pisac
Tu dolazimo do ključne reči – umetnost. Da biste bili umetnik (vizuelni, muzički, književni), nije nužno potrebno da imate završenu školu. Naravno, tu se postavlja uobičajeno pitanje – zašto nema toliko slikara, koliko ima pisaca, a odgovor je vrlo jednostavan – gotovo svako može da kuca po tastaturi i sroči neki tekst, ali ne može svako da bude vešt i inovativni slikar.
Ne uči se za džabe anatomija na likovnoj akademiji, kako bi umetnici znali da nacrtaju/naslikaju ljudski lik i figuru. Po slikanju ljudskih i životinjskih figura se prepoznaje da li je neko vešt slikar, bez obzira da li će uopšte i stvarati u nekom figuralnom umetničkom pravcu.
Postoji anegdota da su Pikasa optužili da je krenuo da slika kubistički, sa svedenim i deformisanim figurama, zato što nije bio dobar umetnik i nije poznavao anatomiju. Onda su se pojavile slike iz njegovih ranijih perioda, kada je bio privrženiji realističnom slikarstvu, gde se videlo da je čovek savršeno modelovao ljudske figure.
Naravno, ove činjenice nisu sprečile ljude u prošlosti da postanu uspešni umetnici, naročito u nelikovnim poljima. U slikarstvu, jedan od malobrojnih stvaraoca koji nije imao gotovo nikakvo umetničko obrazovanje bio je Vinsent van Gog.
Što se tiče poznatih pisaca, Mark Tven, Čarls Dikens i Džek London nisu završili nikakve škole, već su provodili dosta vremena čitajući različitu literaturu, koja im je pomogla da se oprobaju u literarnom polju. Šta tek reći za Marija Puza, koji je osvojio dva Oskara za scenario filmova Kum I i II, a da nije pročitao ništa od literature iz tog polja.
Između umetnosti i inženjerstva
Muzičari kao što su Džimi Hendriks, Erik Klepton i Elvis Prisli nisu imali nikakvo formalno muzičko obrazovanje i mahom su bili apsolutni sluhisti za sviranje muzičkih instrumenata i pevanje. Isto je i sa Dejvidom Hjumom i Žan Žakom Rusoom, koji su bili filozofi bez obrazovanja na nekom od fakulteta.
Ali ovo su sve predstavnici umetničkih, tj. društvenih disciplina. A da li ste negde čuli da je neka osoba postigla veliki uspeh na polju hirurgije ili mašinstva, a da se nije obrazovala na nekom od fakulteta? Na ovo pitanje nije ni potrebno davati odgovor. Tu dolazimo do arhitekture.
Arhitektura je disciplina koja zadire u dva polja – inženjerstvo i umetnost. Zbog ove dvojake prirode, naročito umetničke, ljudi koji dolaze iz drugih struka često sa omalovažavanjem gledaju na arhitekte, jer smatraju da oni ne rade nikakav važan i odgovoran posao, već da mahom ispoljavaju svoje egocentrične potrebe, projektujući zgrade koje ne može svako lako da razume, jer se predstava šire javnosti o „lepoj arhitekturi“ često završava na tradicionalnim stilovima.
Da li ste negde čuli da je neka osoba postigla veliki uspeh na polju hirurgije ili mašinstva, a da se nije obrazovala na nekom od fakulteta?
Ovo nerazumevanje i potcenjivanje arhitektonske profesije u Srbiji prisutno je kako među pojedinim investitorima tako i u delu šire javnosti, koja arhitekturu često procenjuje isključivo na osnovu ličnog ukusa.
Svi oni, naravno, smatraju da se podjednako dobro razumeju u funkcionalnost, estetiku, umetničke stilove, urbanizam i prostorno planiranje, pa na tribinama, društvenim mrežama, u medijima i drugim javnim prostorima neretko nastupaju kao da njihovo mišljenje ima istu težinu kao znanje i iskustvo arhitekata i urbanista.
Arhitektura pripada svima i zato svako ima pravo da o njoj govori. Ali pravo na mišljenje nije isto što i stručnost potrebna za projektovanje.
Investitor projektuje, arhitekta crta
Problem je naročito vidljiv u odnosu investitora prema arhitektama. Investitori često smatraju da nije dovoljno da arhitekte saslušaju njihove zahteve i razumeju njihov lični senzibilitet, kako bi projektovali objekat koji je ispunio njihova očekivanja, već da oni budu samo puki crtači za svaku njihovu zamisao.
Ovakvu situaciju najbolje oslikava mim, na kojem investitor govori projektantu kako da pozicionira ve-ce šolju u prostoru. Ali ovo je samo (tragi)komičan detalj saradnje sa investitorima koji arhitektu ne doživljavaju kao stručnog saradnika, već kao izvršioca sopstvenih zamisli. Rezultat ove jednosmerne komunikacija je uglavnom ružna, jeftina i često nefunkcionalna arhitektura.
Zato se, kada je u pitanju stanovanje, investitori često odlučuju za „parižanke“, a kada su u pitanju poslovne zgrade, za jednostavne staklene kubuse, sa nešto razigranih detalja na fasadi.
Arhitektura tako ne napreduje, već ostaje talac kratkoročnih finansijskih interesa i potrebe investitora da lični ukus nametne kao jedino merilo. Šta tek reći za uređenje enterijera, gde se u ulogu dizajnera često stavljaju članovi porodice ili osobe od poverenja investitora, samo na osnovu ličnog ukusa i bez odgovarajućeg znanja i iskustva.
Svedočanstvo laičke „stručnosti“ su mora nikada useljenih višespratnih kuća ili nadzidanih potkrovlja sa ružnim badžama i terasama, koje viđamo po celoj Srbiji.
Arhitekte kada vide takvo ponašanje, jednostavno odbiju posao ili prekidaju postojeću saradnju jer nemaju snage da se upuštaju u rasprave sa nestručnim ljudima. Slično je i sa drugim laicima, koji su sveprisutni na društvenim mrežama i koji često svojim stavovima i komentarima vređaju nečije znanje, stručnost i iskustvo, a to sve dovodi do potkopavanja kredibiliteta struke.
Mnogi o arhitekturi, urbanizmu i dizajnu iznose kategorične sudove, iako se njihovo neposredno iskustvo gradnje neretko završava upravo na neplanski dograđenim kućama i potkrovljima. Svedočanstvo laičke „stručnosti“ su mora nikada useljenih višespratnih kuća ili nadzidanih potkrovlja sa ružnim badžama i terasama, koje viđamo po celoj Srbiji.
Koliko košta potcenjivanje struke
Da nam se ne bi dešavali ovakvi propusti, kako u privatnom, tako i u javnom prostoru, potrebno je poslušati školovanog arhitektu.
Kada smo već kod školovanja arhitekata, od devet slavnih imena o kojima smo već pisali, skoro svi su posedovali nekakvo tehničko ili umetničko obrazovanje, na nivou današnjih građevinskih tehničara ili zanatlija, pre nego što su se upustili u poslove samostalnog arhitektonskog projektovanja.
Jedan od najpoznatijih savremenih arhitekata bez formalnog arhitektonskog obrazovanja jeste Tadao Ando. Pre nego što se upustio u polje projektovanja, bavio se profesionalnim boksom.
Treba poštovati znanje arhitekata kako o razvoju gradova ne bi odlučivali isključivo politički i tržišni interesi, bez uvažavanja struke i potreba građana.
Poruka je zato jasna: treba poštovati znanje arhitekata kako o razvoju gradova ne bi odlučivali isključivo politički i tržišni interesi, bez uvažavanja struke i potreba građana, a kuće projektovali i dograđivali ljudi bez odgovarajućeg znanja i iskustva.
To, naravno, ne znači da građani treba samo da ćute i slušaju: naprotiv, potrebno je da o arhitekturi budu što bolje informisani, da posećuju stručne izložbe, upoznaju dobre primere i nauče da od struke zahtevaju odgovorna i kvalitetna rešenja.
