Rimski beton koji se sam popravlja: MIT otkriva zašto Pompeji stoje već 2.000 godina
Analiza rimskog betona pokazuje da je metod vrućeg mešanja omogućio samoregeneraciju i izuzetnu trajnost materijala.
Nova analiza istraživača sa MIT-a pokazuje da su zidane strukture u Pompeji opstale više od dve hiljade godina zahvaljujući specifičnoj tehnologiji rimskog betona, koji je imao sposobnost samoregeneracije.
Tokom 2023. godine, vanredni profesor dr Admir Mašić sa svojim istraživačkim timom objavio je naučni rad u kojem detaljno objašnjava sastav i način proizvodnje rimskog betona, sa posebnim fokusom na tzv. metod vrućeg mešanja, piše Designboom.
Za razliku od savremenog betona, rimski je proizvod bio zasnovan na suvom mešanju živog kreča sa vulkanskim pepelom i agregatima, dok se voda dodavala tek u završnoj fazi. Kontakt vode sa suvom smešom izazivao je snažnu egzotermnu reakciju, tokom koje su delovi živog kreča ostajali zarobljeni u betonskoj matrici u vidu sitnih belih inkluzija. Upravo su te inkluzije omogućavale naknadnu hemijsku aktivaciju i popunjavanje mikro-pukotina, čime je beton vremenom „sam sebe popravljao“, piše Designboom.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Vitruvije i pogrešna interpretacija tehnologije
Tokom istraživanja, tim je uočio neslaganje sa zapisima rimskog arhitekte Vitruvija, koji u delu De Architectura navodi da se kreč prvo gasio vodom i pretvarao u pastu, a tek potom mešao sa ostalim komponentama. Zbog autoriteta koji Vitruvije ima u istoriji arhitekture, ova tvrdnja je decenijama oblikovala razumevanje rimskih graditeljskih tehnika.
Kako bi proverili ovu dilemu, istraživači su sproveli terenska ispitivanja u Pompeji – gradu koji je izuzetno dobro očuvan zahvaljujući erupciji Vezuva 79. godine nove ere, kada je čitavo naselje prekriveno slojem vulkanskog pepela debljine i do šest metara.
Analizirani su neiskorišćeni materijali, alati, ali i zidovi u različitim fazama izgradnje. Ovakav uvid omogućio je direktno sagledavanje autentične tehnologije proizvodnje betona kakva je zaista korišćena u antičkom periodu.
Tim MIT je uočio neslaganje sa zapisima Vitruvija koji navodi da se kreč prvo gasio vodom i pretvarao u pastu, a tek potom mešao sa ostalim komponentama.
Živi kreč, pepeo i dugovečnost konstrukcija
U uzorcima iz suvih gomila materijala, nezavršenih zidova i završenih konstrukcija identifikovane su karakteristične krečne inkluzije, kao i fragmenti neizreagovanog živog kreča. Ovi nalazi predstavljaju jasan dokaz da je metod vrućeg mešanja bio široko primenjivan.
Za preciznu analizu korišćene su metode stabilnih izotopa, koje su omogućile razlikovanje prethodno gašenog kreča od onog koji je direktno uključen u suvu smešu. Rezultati potvrđuju da su Rimljani koristili samleveni živi kreč, koji je u kontaktu sa vodom unutar betona pokretao dugoročne hemijske procese.
Rezultati potvrđuju da su Rimljani koristili samleveni živi kreč, koji je u kontaktu sa vodom unutar betona pokretao dugoročne hemijske procese.
Interakcija vulkanskog pepela i poroznog plovućca sa vodom dovodila je do postepenog stvaranja novih mineralnih faza, koje su vremenom popunjavale pore u strukturi, povećavale gustinu materijala i doprinosile njegovoj izuzetnoj trajnosti.
Iako cilj istraživanja nije direktna reprodukcija rimskog betona u savremenoj praksi, ovi nalazi nude dragocene principe za razvoj modernih samoregenerišućih betona sa produženim vekom trajanja. Na osnovu ovih saznanja, profesor Mašić je pokrenuo kompaniju DMAT, sa ciljem dalje primene i razvoja tehnologija inspirisanih antičkim rimskim građevinskim znanjem.
