Diplomatija u betonu: Kako je Jugoslavija izvozila arhitekturu širom sveta

Jugoslovenske firme gradile su škole, bolnice, hotele i univerzitete u Africi, Aziji i na Bliskom istoku – koristeći znanje, prefabrikaciju i duh nesvrstanosti.

Jedna od onih stvari na koje Jugoslavija može s pravom da bude ponosna – bez nostalgije kao mantre o „nekim boljim vremenima”, već s objektivnim poštovanjem – jeste činjenica da smo jednom davno, kada su nacije sanjale o razvoju, mi izvozili ne samo traktore i grickalice, već i arhitekturu. Da, dobro ste pročitali. „Izvozili” smo zgrade, škole, bolnice, stadione, hotele, pa čak i urbanističke koncepte. Izvozili smo znanje o prostoru.

I to ne u susedstvo (jer je ono već bilo oštro podeljeno između kapitalističke zapadne evrope i realsocijalističke istočne) već širom sveta: u Afriku, Aziju, Bliski Istok, pa čak i u Latinsku Ameriku. Drugim rečima, u novi svet koji se budio pred našim očima, i koji će postati poznat pod imenom „Nesvrstan”. A tom svetu je trebalo projekata, zgrada koje simbolizuju novu sadašnjost, nezavisnu, a ne kolonijalnu prošlost. Jugoslovenska arhitektura u nesvrstanim zemljama bila je i politički gest – simbol bratstva, modernizacije i saradnje.

Zbog svega toga, jugoslovenska arhitektura je ostavila upečatljiv trag u mnogim nesvrstanim zemljama širom Afrike, Azije i Bliskog Istoka. Do 1990. godine, jugoslovenske firme — najčešće Energoprojekt, Zagrebprojekt, Trudbenik, INA-Project, Komgrap, Konstruktor Split, Skladgradnja, Institut IMS i druge — projektovale su, gradile i davale znanje za brojne objekte koji su bili spoj funkcionalnosti, modernizma, brutalizma i prefabrikacije, često prilagođeni lokalnim klimatskim i kulturnim uslovima.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Branko Žeželj i arhitektura solidarnosti: Most od Beograda do Luande i Havane

Energoprojekt & Co. – meka za afričku i azijsku nezavisnu elitu

Energoprojekt je za mnoge sinonim za inženjere u uniformno belim košuljama i složenim tabelama, ali ono što ova firma zaista predstavlja mnogo je uzbudljivije: Energoprojekt je bio neka vrsta jugoslovenskog Bechtela, sa estetikom modernizma i duhom nesvrstanosti. U zlatno doba, ova firma je gradila čitave kvartove u Nigeriji, Irak, Gani, Libiji, Kuvajtu… Energoprojekt je gradio zgrade ministarstava, stadione, bolnice. O nekima od najboljih projekata jugoslovenskih graditelja smo i pisali pre pet godina.

Master plan za Kano je možda jedna od najboljih ilustracija koncepta jugoslovenske arhitekture: to je Energoprojektov projekat iz perioda 1971–1973, a koji imao za cilj projektovanje kompleksa državnih ministarstava u Kanu, u Nigeriji. Milica Šterić, istaknuta jugoslovenska arhitektica, predvodila je projektantski tim. Projekat je crpeo inspiraciju iz tradicionalne nigerijske arhitekture, posebno iz grupisanja tradicionalnih kuća (inače, od blata u državi Kano) oko centralne strukture.

Kada su nacije sanjale o razvoju, mi smo izvozili ne samo traktore i grickalice, već i arhitekturu.

Kompleks je izgrađen korišćenjem standardizovanih, prefabrikovanih delova kako bi se ubrzala gradnja i obojen je u belo, da bi se afričko sunce koliko-toliko obuzdalo. Urbanistički planovi nisu bili samo za jedan grad, već za više centara istovremeno (čak sedam gradova u ovoj nigerijskoj saveznoj državi), što pokazuje veliku ambiciju i poverenje u stručnost Jugoslavije. Plan je imao i multidisciplinarnost: predstavljao je kombinaciju arhitekture i urbanizma, često uz interdisciplinarne pristupe (npr. hidrološki, ekonomija). I danas se smatra jednim od bisera naše arhitekture u nesvrstanim zemljama.

A da ne govorimo o Bagdadu i Basri, gde su naše firme bile sinonim za kvalitet i rokove. Dok su se Amerikanci hvalili „shock and awe“ u Iraku nešto kasnije, mi smo praktikovali „build and inspire“. Konkretno, Hotel Babylon Rotana u Bagdadu, izgrađen 1982. godine po projektu slovenačkog arhitekte Edvarda Ravnikara, a u formi antičkog zigurata, sigurno je jedna od najeminentnijih zgrada u ovoj zemlji.

Iako je originalno trebao biti hotel u – Budvi, verovali ili ne – „preoblikovan” je u irački ambijent a ziguratska forma (u kojoj se spratnost smanjuje kako se objekat širi prema bočnim ivicama) idealno se uklopio u kulturu ove zemlje, emulirajući njenu istoriju. Nije samo Ravnikar učestvovao u ovom projektu – pomagali su mu i Majda Kregar, Edo Ravnikar Mlađi i Miha Kerin, a da sve bude „svejugoslovensko” i u stilu bratstva i jedinstva, pobrinuo se Lovćeninženjering, verovatno zbog originalne budvanske lokacije. Originalno je to bio Babylon Oberoi, a Rotana ga je preuzela 2019. godine.

IMS sistem: Lego za odrasle

Jugoslovenska prefabrikacija nije bila samo rešenje za stambenu krizu domaće radničke klase, već i izvozni hit – naime, IMS je bio jedan od glavnih „izvoznih proizvoda“ jugoslovenskog građevinarstva i urbanizma. IMS sistem (Industrialized Modular System) — razvijen u saradnji sa Građevinskim fakultetom u Beogradu i Institutom IMS — predstavljao je jednu od najnaprednijih metoda industrijalizovane gradnje tog vremena. Jednostavno rečeno: prefabrikovana zgrada u kratkom roku.

Jugoslovenski IMS sistem je bio posebno cenjen zbog brze gradnje i modularnosti, a u Africi i Aziji tog doba bilo je mnogo toga što je trebalo nadoknaditi a vremena nije bilo napretek. Ovaj sistem je izvezen u više od 20 zemalja sveta, od Sirije do Zambije. Modulacijski sistem sa stubovima i panelima, otporan na potrese, pokazao se idealan u raznim klimatskim uslovima. Posebno je bio popularan u Alžiru, Libiji i Iraku, gde su jugoslovenski inženjeri obučavali lokalne timove kako da “sami sebi sagrade dom” – i sagrađeno je veoma mnogo stambenih jedinica, škola i bolnica.

A kad pričamo o “bratskoj pomoći”, ovo je bio konkretan izraz solidarnosti — ne ideološke, već arhitektonske. IMS je imao brzinu i efikasnost – bio je idealan za zemlje u razvoju koje su brzo urbanizovale, a omogućavao je arhitektonsku fleksibilnost – iako prefabrikovan, sistem je omogućavao prilagođavanje klimatskim i kulturnim uslovima. Recimo, prilikom gradnje u Angoli, koja je od sticanja nezavisnosti bila u stanju građanskog rata, krucijalna je bila brzina izvođenja radova, a IMS je to omogućavao.

Škole, bolnice, sve u paketu

U vreme kad se ceo svet delio na Istok i Zapad, Jugoslavija je razvijala treći put. A treći put je značio i treći stil: modernizam sa ljudskim likom. Gradile su se škole po Angoli, bolnice po Nigeriji, univerziteti u Gani — sve u maniru funkcionalizma, sa jasnim socijalnim predznakom. To nije bio eksport neokolonijalizma, već solidarni prenos znanja. Svaka zgrada bila je lekcija.

Jedan od najpoznatijih primera je Energoprojektov Kampala International Conference Center (KICC), u Ugandi — građen tako da bude prilagođene lokalnoj klimi, sa dobrom ventilacijom, često bez potrebe za skupim klimatizacijama.

Što se tiče KICC-a, jedinstvena heksagonalna struktura sa moderiranim zaštitnim panelima – tipičan spoj jugoslovenske industrijske prefabrikacije i lokalnih klimatskih uslova proslavili su jugoslovensku građevinu i arhitekturu u tom delu Afrike 1975. godine. Sve u svemu, arhitektura kao praksa i pragmatizam.

Stilovi i tehnike: Socijalistički brutalizam i ljudska skala

Ako moramo da biramo jedan stil koji je dominirao, onda je to svakako brutalizam, ali ne kao apstraktna masa betona, već kao funkcionalna skulptura. Naravno, bilo je tu i čistog modernizma u duhu Bauhausa, ali s jugoslovenskim “twistom”: često sa ornamentima lokalnih kultura, ventilacionim rešetkama inspirisanim islamskom arhitekturom, pa čak i sa drvenim detaljima koji su ublažavali grubo lice betona.

Naši arhitekti su, kao i sovjetski u Centralnoj Aziji (o čemu smo takođe pisali), znali da spoje dušu lokalaca sa modernim pristupom, i na ovoj “arhitektonskoj diplomatskoj veštini” im treba čestitati. Zanimljivo je da izvoz brutalizma i Le Korbizjeovih ideja u “Treći svet” nekakva “poetska pravda” za našu zemlju, jer je upravo Le Korbizje 1911. posetio Beograd na svom putu za Orijent i nazvao ga je “smejurijom” i “haotičnom prestonicom”.

I dalje je haotičan, ali je ceo jedan novi grad, Novi Beograd, podignut upravo na njegovim postulatima, i čitava plejada arhitekata je preuzela njegove doktrine i pod jugoslovenskom zastavom ih –izvezla po svetu. “Orijentalna prestonica” postala je “korbizjevska” i menjala je neke druge, “orijentalnije prestonice” nekoliko decenija kasnije.

Arhitektura za izvoz je bila svojevrsna diplomatija – ne u odelima i sa kravatom, već „diplomatija u betonu”.

Zanimljivo je, takođe, i da je ovaj izvozni modernizam bio često napredniji od domaćeg. Dok su Novobeograđani gledali u svoje tipske blokove, Uganđani u Kampali uživali su u estetski i funkcionalno superiornim zdanjima. Arhitektura za izvoz je bila svojevrsna diplomatija – ne u odelima i sa kravatom, već „diplomatija u betonu”.

Svaka svrha imala je i svoj stil: hoteli i državne zgrade su bili – moderni luksuz u skladu s klimom i pejzažom i kombinacija brutalizma i lokalnih uticaja. Zdravstvene institucije su karakterisale IMS prefabrikacija, funkcionalni planovi i prilagođenost tropskim uslovima (ventilacija, senčenje). Univerziteti i učilišta su imale modernističke paviljonske kampuse, klimatske prilagođene, često sa brisolejima (brise-soleil) i natkrivenim šetalištima.

Šta nam je ostalo?

Ostale su zgrade, u više ili manje očuvanom stanju. Ostali su arhivski crteži, projekti, anegdote, poneka spomen-ploča. I ostalo je pitanje: ako smo nekada mogli da izvozimo arhitekturu sa karakterom, šta izvozimo danas? Niske cene radne snage? Podizvođače za zapadnjačke firme? Postali smo senka nekadašnje veličine, o kojoj je, doduše „posthumno” saznao i Zapad.

Mi smo znali da je naša arhitektura oblikovala Treći svet, ali je na Zapadu Balkan i istočna Evropa percipiran kao „arhitektonski periferan”, i tek je izložba Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980 (Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948–1980) u MoMA-i bacila novo, pravično svetlo na značaj naše arhitekture i kod kuće, i one „za izvoz”. Ali, tek 2018–2019. Prekasno. Nismo znali da prepoznamo koliko smo bili značajni i trampili smo svoj status mesta koje diktira trendove velikom delu sveta za status polukolonije u ovom smislu.

U svetu koji danas ponovo traži efikasna, održiva i lokalno prilagođena rešenja, možda IMS i Energoprojekt ponovo imaju šta da kažu.

Možda je ipak sada vreme da se podsetimo da je Jugoslavija znala da izgradi svet – bukvalno. I da naša znanja, škole i tehnike nisu zaostajale za Zapadom, naprotiv. U svetu koji danas ponovo traži efikasna, održiva i lokalno prilagođena rešenja, možda IMS i Energoprojekt ponovo imaju šta da kažu. Ako ništa drugo, makar kao inspiracija. A možda i mi možemo vratiti samopouzdanje – iz stare slave, koja nikako nije bila nezaslužena.