Zagrebački arhitekta i promoter arhitekture govori za Gradnju o praksi, Orisu i odgovornosti arhitekture prema društvu.
U arhitekturi je više od četiri decenije. Za publicistički, kritički i teorijski rad na području arhitekture dva puta je dobio nagradu Neven Šegvić Udruženja hrvatskih arhitekata. Za najbolju stambenu arhitekturu dobio je nagradu Drago Galić (1997), a nagradu Dedalo Minosse za kuću Lumenart u Puli (2007).
Bio je komesar hrvatskog nastupa na 10. Bijenalu arhitekture u Veneciji (2006). Radovi su mu publikovani u brojnim knjigama i publikacijama. Osnivač je časopisa Oris, kao i manifestacije Dani Orisa, koja je njegovo životno delo.
Dugo smo se dogovarali za ovaj razgovor, a onda bi se nešto isprečilo. Upoznali smo se na jednom od beogradskih, tada još jugoslovenskih, Salona arhitekture. Uvek je bio uporan, vredan i znao je šta želi. Razgovarali smo jednog sunčanog dana ove jeseni u Zagorju, u kući na brdu: „Ja sam arhitekta koji se bavi i aktivnostima iz područja promocije arhitekture“.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Ispunjava me arhitektonsko stvaralaštvo
Praktikovanje arhitekture ili promocija arhitekture?
Andrija Rusan: Arhitekturom se bavim otkako sam diplomirao pa do dana današnjeg. Intenzivno, bez prekida. Promocijom arhitekture, bavim se zapravo jednako dugo. Vrlo brzo nakon diplome. Počeo sam u časopisu Čovjek i prostor, Udruženja hrvatskih arhitekata, pa od 1998. u časopisu Oris, a onda slede Dani Orisa.
Uvek je to išlo paralelno. Intenzivno paralelno od osnivanja Orisa. Teško je reći što mi je draže. I danas me izuzetno veseli raditi arhitekturu, dalje učiti, otkrivati nove detalje, mogućnosti… Ispunjava me arhitektonsko stvaralaštvo.
Što se tiče rada na promociji arhitekture, mislim da su tu, za mene, dva vrhunca – 20 godina izdavanja časopisa Oris i Dani Orisa. To osećam kao postignuće, na to sam ponosan i to me veseli. Ne bih rekao arhitektura ili Oris. Arhitektura živi večno.
Kada su počinjali Dani Orisa, beogradske Komunikacije nisu više postojale, a Piranski dani arhitekture…
… Već su bili legendarni.
Ali su jenjavali…
Trebalo je da prođe par godina da bi se Piranski dani ponovo postavili na noge nakon smrti Vojteha Ravnikara (1943–2010)… Vreme je učinilo svoje sa životima tih ljudi i to se odrazilo na Piranske dane. Oni su i dan-danas sjajan primer. Pogotovo u tako maloj zemlji kao što je Slovenija. Sjajan primer kako se može delovati na promociji arhitekture. Mislim da to današnja ekipa odlično radi.
Poslednjih godina se na području bivše Jugoslavije pojavljuje niz manifestacija koje pokušavaju biti nalik Piranskim Danima ili Danima Orisa.
Dani Orisa imaju svoju specifičnost. Nešto su drugačiji od Piranskih dana, a ta razlika učinila je da budu tako masovno posećeni.
Kad su me jednom pozvali da na pozornici u Piranu sudelujem u razgovoru o medijima, odnosno kako promovisati arhitekturu, rekao sam da su Piranski dani bili podsticaj, ili inspiracija za Dane Orisa. Formula za Dane Orisa, bila je onda, a i danas je, da treba imati set što boljih predavanja. Bitna razlika je i u tome je što su Dani Orisa potpuno privatna inicijativa, kao i časopis Oris. Sve što radimo je privatna investicija i moramo paziti da to možemo napraviti finansijski i funkcionalno, te da od toga ljudi koji na tome rade mogu normalno živeti i primati više-manje normalne plate.
Iza Piranskih dana, koliko sam informisan, stoje Obalne galerije, slovenska država ili ministarstva. Ne bih hteo da nešto pogrešno kažem, ni da me se krivo shvati. Žao mi je što nije tako u Hrvatskoj sa Orisom. Piranski dani su bitno potpomognuti od slovenskih institucija, one podupiru i omogućavaju.
Ali, u konačnici to je za posetioce nevažno. Njih interesuje ono što im se pruža na pozornici ili u izložbenim prostorima. Nije u konceptu jako velika razlika između te dve manifestacije. Osim što Piranski dani imaju svoju izložbu i vrlo vrednu nagradu Piranezi. Iza sebe imaju sjajne decenije i izuzetne autore koji su gostovali u Piranu.
Poslednjih godina se na području bivše Jugoslavije pojavljuje niz manifestacija koje pokušavaju biti nalik Piranskim Danima ili Danima Orisa.
Misli se na Sarajevske dane arhitekture?
Krajem oktobra održava se Sfera u Sarajevu. Ima odličnih stvari i u Beogradu, a u Podgorici su ove godine sjajna imena.
Dani Orisa imaju stručne moderatore – arhitekte. Oni razgovaraju sa predavačima i tu je, čini mi se, ta značajna razlika. Posle svojih pripremljenih 45 minuta izlaganja odgovaraju na pitanja moderatora. Sada se to mnogo češće viđa i na drugim skupovima.
Imamo sreću što imamo sjajne moderatore. Pažljivo smo ih birali. Oni su vrlo važan deo manifestacije. Maroje Mrdljaš, Dinko Peračić i Mia Roth Čerina već dobar niz godina moderiraju Dane Orisa i to rade izvrsno. Moderiraju, razgovaraju sa predavačima i komuniciraju s publikom. Ali, nema potrebe mistifikovati stvari. Čini mi se da to nije tako teško, samo treba dobro napraviti.
U arhitektonski ured dolaze mi mladi ljudi. Nekad sam šokiran da ne znaju imena za koja mislim da su temelji kvalitetne hrvatske arhitekture.
Dolaze iz Sarajeva, Ljubljane, Beograda, Novog Sada, Podgorice… bivša Jugoslavija. Mnogo je studenata. Osamdesetih godina prošlog veka gledalo se pomalo nipodaštavajuće na one koji su trošili svoju stručnost na promociju arhitekture. Tako je i profesor Ranko Radović nailazio na nerazumevanje u stručnim krugovima.
Diplomirao sam davne 1980. godine. Davne, za 80% ljudi koji će čitati, ako će čitati ovaj razgovor. Za njih je to daleka prošlost i mnoga imena, uključujući i profesora Radovića, njima su nevažna.
Znaju ga zbog Nagrade Ranko Radović.
Možda smo i mi bili takvi. Ljudi koji danas stvaraju, koji grade, pogotovo sad u vreme interneta, oni su im interesantni. Razgovarati o starom (Edvardu) Ravnikaru, a u Hrvatskoj o Nevenu Šegviću ili Dragu Ibleru…. U arhitektonski ured dolaze mi mladi ljudi. Nekad sam šokiran da ne znaju imena za koja mislim da su temelji kvalitetne hrvatske arhitekture. Mislim da je tako i u drugim sredinama.
Sad se dosta zna o Dobroviću zbog Generalštaba, a i o Zlokoviću se govori u poslednje vreme.
Bojim se da veliki broj studenata beogradskog fakulteta ne bi znalo ko je Zloković, kao što najveći broj zagrebačkih studenata ne bi moglo nabrojati jednu, a kamoli tri Galićeve (Drago Galić, 1907–1992) ili Iblerove (Drago Ibler, 1894–1964) kuće.
Čim sam diplomirao, prirodno sam bio zainteresovan da nešto radim za časopis. Tada je to u Hrvatskoj, odnosno u Jugoslaviji bio Čovjek i prostor. Uticajan i važan. Kao i časopis Arhitektura. Bilo mi je zanimljivo i osećao sam se dobro u tome.
Ponudio sam saradnju tadašnjim urednicima Branku Silađinu i uredniku arhitekture Marijanu Hržiću. Pitajte studente danas ko je Branko Silađin, pojma nemaju. Imao sam stipendiju u Beču, pa sam im rekao da bih nešto pisao. To sam relativno dobro obavio i ostao sam u tom uredništvu sledećih 15 godina.
Onda sam se umorio. Otišao sam i osnovao časopis Oris. Svi koji su hteli, mogli su pisati. Ne znam, usudio bi se da kažem da je to bilo bitno drugačije vreme nego što je danas. Pogotovo što danas zapravo nemaš gde pisati.
Srećom da postoje portali.
U 90% slučajeva nisu baš za pohvalu.
Razgovaramo o onih 10%.
I oni bi trebali biti svesni što se događa i ne reći da ih se to ne tiče. Mislim da bi trebali još bolje raditi da bi pokazali da arhitekta ima vrlo važnu ulogu u društvu.
Profesore, mogu li vas posetiti?
Pomenuo si stipendiju u Beču. Tada si bio na početku karijere, a kretao je dekonstruktivizam, postmoderna se osećala, modernizam se odbacivao…
Sve se to dogodilo zato jer sam to hteo, jer me je to interesovalo, jer me je veselilo, jer me nešto guralo da to radim, jer me ispunjavalo. Nisam propitivao šta to znači, kome to služi. Moje poznavanje engleskog i nemačkog bilo je dovoljno da ne ostanem gladan, ali sigurno se ne bih usudio pisati ozbiljan tekst na engleskom, ili bih ga nekome dao da ga jako dobro sredi.
Naravno, moraš znati jezik da bi otišao negde. Imao sam stipendiju u Velikoj Britaniji, a ne možeš otići tamo, napraviti program što želiš videti i koga želiš posetiti, a da ne znaš engleski. Nemački sam učio kao mali, ali onda sam ga prilično pozaboravljao. Nisam ga praktikovao. Kao gimnazijalac u Nemačkoj sam radio fizičke poslove.
Kad sam stigao u Beč, intezivno sam 2-3 nedelje čitao sa rečnikom u ruci, da bih mogao da pratim austrijsku literaturu i da razgovaram sa ljudima. Recimo, Leona Krira (Leon Krier, 1946-2025) sam nazvao i rekao: Profesore, mogu li vas posetiti?
Kad sam stigao u Beč, intezivno sam dve-tri nedelje čitao sa rečnikom u ruci, da bih mogao da pratim austrijsku literaturu i da razgovaram sa ljudima.
Bio je tada profesor u Beču, poznato svetsko ime, izuzetno interesantan čovek. Nikad nisam imao problem da pokušam. Nikad nisam mislio da je nešto nemoguće i šta će oni misliti o meni. I vrlo retko se dogodilo da se nešto nije ostvarilo.
Naprosto, trebaš hteti, trebaš znati šta hoćeš i treba pokazati da si zainteresovan, da te veseli da si tu, pokazati respekt prema toj osobi. Tako čitav život gradiš priču i kad dođemo do Orisa, zapravo to je mreža poznanstava u svetu, dobar utisak koji ostavlja ekipa Orisa. Usuđujem se reći da si i ti ekipa Orisa.
Gradi se imidž, to otvara vrata i omogućava mnoge kontakte, ali ne uvek. Jako je teško ili je čak nemoguće doći do nekih ljudi, ali Bože moj. Od toliko stotina, odnosno hiljada kontakata, doslovno hiljada kontakata, nekad jednostavno ne ide.
Velikani arhitekture u gradiću Urbino
Bio si prilici da još u studentskim danima upoznaš značajne autore dok su još bili mladi.
Upoznao sam ih jer su bili predavači, a ja student. Nakon treće godine fakulteta, nas sedmoro zagrebačkih studenata bilo je upućeno u Urbino na ILAUD (International Laboratory of architectural and Urban Design) koji je godinama vodio Đankarlo de Karlo (Giancarlo de Carlo, 1919−2005), a na kojem je učestvovalo 10, 12, 13… fakulteta sa sa svih kontinentata. Prvi put je došao neki fakultet sa istoka, zagrebački fakultet, da sudeluje u dvomesečnoj letnjoj školi u Urbinu. Predivan gradić Urbino.
U to vreme su predavači ili mentori bili: Renzo Piano, Peter Smithson (1923−2003), Sfere Fen (Sverre Fehn, 1924−2009), Đankarlo de Karlo, Aldo van Ajk (Eyck, 1918-1999). To predavanje Alda van Ajka… Skoro je četiri sata govorio, a ti ne osetiš ta četiri sata. Renzo Piano tek što je, par godina pre toga, napravio remek-delo, Bobur. Imaš tog čoveka pred sobom…
Pomak u arhitekturi neće napraviti Hundertvaser, nego Renzo Piano. Ne samo u arhitekturi, nego i u životu. U životu običnog čoveka.
Tada su bile žustre diskusije o Boburu koji nije još bio prihvaćen.
Naravno, pa nije ni danas, kad ljude pitaš. Arhitektura se gradi za čoveka koji razume ili ne razume arhitekturu, ali je gleda. Oseća je, oseća je na svoj način. Još uvek je to rafinerija, za mnoge. Šta je to? To je kuća. Hundertvaser (Friedensreich Hundertwasser, 1928–2000), dobro on nije bio arhitekt, ali se bavio arhitekturom.
U Zagrebu je pre oko dve godine napravljeno jedno takvo upoređivanje. Usudio bih se reći, manipulativna akcija. Da se publiku pita, obične ljude da se pita: da li vam je draži Bobur ili Hundertvaserov stambenjak u Beču odnosno njegova spalionica smeća u Beču. Mislim da bi Hundertvaser pobedio, počistio bi ih.
Zašto?
Govori se… Arhitekti su elitisti. Sve što se objavljuje u časopisima, stručnoj literaturi, na portalima, kongresima… To su elitistička izražavanja arhitekata. Ali, arhitekturu radimo za običan svet. Sad ne znam da li da to izgovorim ili ne, ali običan svet je u Beču, biću vrlo blag – neuk. Ne govorim neuk samo u smislu arhitekture. U svemu je neuk.
Koliko god da kažu da narod zna, narodom se može manipulisati. Narod je neuk. Gleda svojim neukim okicama, baš okicama. Neukim okicama gleda tog lepog, dopadljivog, veselog, šarenog Hundertvasera koji izaziva smešak.
Ja ga cenim, ali pomak u arhitekturi neće napraviti Hundertvaser, nego Renzo Piano. Ne samo u arhitekturi, nego i u životu. U životu običnog čoveka. Iako taj obični čovek neće biti svestan toga. Delo Renza Piana radi veće pomake nego li Hundertvaser koji stvara trenutne, vesele trenutke. A trebamo ih. I neka bude Hundertvasera.
Na društvenim mrežama je i kralj Čarls svojim urbanističkim i arhitektonskim predlozima ideal sreće i zadovoljstva puka.
Elem, bio je konkurs za vrlo osetljivu lokaciju u samom centru Zagreba. Nevelika gradnja. Sve imamo: žiri, učesnike, javni konkurs. Pobeđuje vrlo kultivisan, savremeni arhitektonski rad. Među radovima koji nisu dobili ništa, čak ni otkup, ni priznanje, je jedan neoklasicistički, rekao bih novo-neoklasicistički projekat.
Predložim urednicima Jutarnjeg lista da naprave anketu u puku, narodu, neukom, svakodnevnom. Kome bi dali prvu nagradu? Mislim da se 15 hiljada ljudi javilo. Taj novo-neoklasicistički rad dobio je 80% glasova. Arhitekta je, naravno, bio izuzetno ponosan. Tu i tamo se pojavljuje u javnosti, u medijima i na društvenim mrežama.
Ne znam šta da kažem o društvenim mrežama. Jer na njima je i kralj Čarls je svojim urbanističkim i arhitektonskim predlozima ideal sreće i zadovoljstva tog puka.
Čiji je zadatak da se taj puk obrazuje?
Arhitekata, stručnjaka, obrazovanih ljudi i institucija. Svih postojećih institucija. Osim ministarstva obrazovanja, najpozvanije je ministarstvo kulture, ili kako se u kojoj državi zove. Mislim da Švajcarska nema ministarstvo kulture.
U Skandinaviji se u osnovnim školama uče osnove kulture stanovanja.
Pa da. Zato govorim o institucijama. Mi se arhitekti moramo truditi oko toga. Ali, to je pitanje države, a kad to kažem, ne znači da umanjujem svoju odgovornost. Izvršnu moć imaju samo institucije, odnosno politika.
Neki arhitekti kažu da ih ne interesuje politika. Ne treba te interesovati politika u tom ideološkom, uvlakačkom smislu, ali bez institucija, odnosno politike, odnosno ljudi koji su na vlasti, bez toga nema promena.
A njima, opet, treba razlog da bi se promenili. Naravno, nisu za sve stručni, pa bi zato bilo dobro da se oslanjaju, ili osluškuju, ili pitaju struku. Pa da onda, u skladu sa svojim odgovornostima, donose dobre ili loše odluke.
Sad su na pozornici ljudi koji su sedeli u publici, gledali, učili, bili zainteresovani, veselili se i nisu znali da će doći na pozornicu. Nisu ni mislili o tome.
I zato su dva arhitektonska puta? Retko ko se za to odlučuje.
Pa da. Naravno da toga nema često, nema toliko medija, ni toliko mogućnosti. Ako u dvorani Linsinski sedi 2.000 ljudi, njihova obaveza nije da rade isto što rade Mia Roth Čerina, Maroje Mrduljaš i Dinko Peračić na pozornici. Oni su tu da nešto vide, da uče, da procene, a mi želimo da se vrate kući sa osmehom.
Siguran sam, znam po sebi, to je moje drugo lice arhitekte – praktičara. Vraćaju se kući ispunjeni i podstaknuti, ili razočarani, što ih takođe može podstaknuti da rade bolje. Znaju da ne mogu raditi detalje kao Švajcarci, ne mogu ih realizovati, a mogu ih crtati do beskonačnosti. Nema ko da ih plati, ni da ih izvede. Naravno, nemaju ni honorare dovoljno velike da se posvete svakom šrafčiću. Nemaju.
Onda stignu na pozornicu Lisinskog. Poslednjih godina bar jedan ili dva predavača godišnje počinju svoja izlaganja rečenicom da su stasali na Danima Orisa i da su kao studenti bili u publici.
Pa to je sjajno! Sad su na pozornici ljudi koji su sedeli u publici, gledali, učili, bili zainteresovani, veselili se i nisu znali da će doći na pozornicu. Nisu ni mislili o tome.
Plečnik je uvek bio svoj
Tvoja generacija je diplomirala osamdesetih, a studirala je sedamdesetih godina prošlog veka. Bilo je to vreme brzih promena. Modernizam je skrajnut, na scenu su stupile postmoderna i dekonstruktivizam. Svašta se tu događalo. Kako se plovilo tim vodama? Ipak, rekla bih, da je Plečnik, Andriji Rusanu uvek bio pred očima.
Meni je Plečnik uvek bio, pa i danas, lik kojem se izuzetno divim. Plečnik je izuzetna osoba koju ne možeš vezati uz neki stil.
Bio je izvan stilskih kvalifikacija.
Uvek je bio svoj. Ne možeš očekivati da će biti puno Plečnika. Nemoguće je. Spomenuću Gaudija, ali to je ipak druga priča. Gaudi je, znamo, jedan put izašao iz Barselone i nikada više.
Kao arhitekt u praksi, jako volim detalj, materijal, atmosferu… jako jako volim atmosferu. Uživam u materijalima. Uživam da učim od majstora, od stolara, bravara, kamenara, parketara… Od svakog možeš, na gradilištu ili u radionici, nešto predivno naučiti.
Kad vidiš da možeš od toga uraditi nešto novo, napraviti neku novu atmosferu za druge ljude, onda je to to. Plečnik je kreativac. Arhitekta je, ali zapravo, šnajder.
Plečnik je jedinstven, moćan. Uvek me je inspirisao. Uvek je negde u podsvesti bilo – hajde, Andrija radi prostore koje su ponekad i moćni.
Voli da pravi teške kapute.
Da, i to je impresivno. U njegovom radu oseća se silna sloboda. Silna sloboda koja se ponekad graniči sa… Kao da kaže: ja to mogu, ja to radim ili: ja ne znam drugačije. Da ne bi ispalo da je bahat, kaže: ja to radim tako i gotovo. On je naprosto uronjen u svoje stvaralaštvo.
Najvažnije delo je njegova Ljubljana. Ali najveću slobodu i snagu, baš slobodu stvaranja u svakom pogledu, pokazao je u Hradčanima i Pragu. Impresionira me materijalizam toga, proizvodi utisak, a onda sve zajedno generiše atmosferu. Sedneš i uživaš u tome.
Ne tako izražajan i nešto drugačiji je hrvatski arhitekt Planić (Stjepan Planić, 1900–1980). Sagradio je 200 porodičnih kuća i svaka ima svoju priču. Mislim da nije dovoljno cenjen u istoriji hrvatske arhitekture. Ne upoređujem ga sa Plečnikom. Plečnik je jedinstven. Ekipa koja je izvukla Plečnika…
Osamdesetih godina prošlog veka…
Krečič, Podreka, pa onda Ravnikar (Vojteh), Koželj, Damjan Gale… Galeove senzacionalne fotografije. Neka mi ne zamere oni koje ne spomenem.
Plečnik je jedinstven, moćan. Uvek me je inspirisao. Uvek je negde u podsvesti bilo – hajde, Andrija radi prostore koje su ponekad i moćni. Za to treba imati investitora, imati priliku, moraju se imati novci, moraš imati majstore.
Imam stvari koje nisu nigde publikovane, a za koje mislim da su dobro napravljene. Skromno, skromno, skromno…. Ali, negde na tragu toga i naravno beskonačno daleko od veličine Plečnika.
Svet je pun predivnih arhitekata
Odnos prema raznim izmima, kako se s tim nositi, posebno kao mlad arhitekta?
Kao studenti, na fakultetu smo govorili samo o Zagrebačkoj školi arhitekture.
Misli se na modernu s početka 20. veka?
Da. Čitava škola je bila to. Cela hrvatska arhitektura je sjajna nakon drugog svetskog rata. Sve do početka osamdesetih. Neven Šegvić (1917–1992) je radio konkurs za muzej, spomen muzej, Dotrščina. Krajem sedamdesetih, ili početkom osamdesetih. Još uvek su to bile modernističke postavke. Tako je bilo na fakultetu, tako smo bili odgajani.
Onda 1978/79. dolazim u Urbino i kao da me je neko lupio. Najedanput vidiš da se u tom svetu radi neka postmoderna, rade se nekakvi dorski stubovi, lukovi… Majko moja, u arhitekturi rade lukove, danas lukove, dorske stubove… neki Čarls Mur (Charles Moore 1925-1993), Leon Krir, a Stirling (James Stirling 1926-1992) je prešao na štutgarsku galeriju.
Užasno su mi naporni i danas ti silni dekonstruktivistički projekti koji mogu stajati u bilo kojoj državi bilo gde na svetu.
Za mene je sve to bilo ogromno otkriće i nakon Urbina sam rekao da zaista želim biti arhitekt, ali ne zbog postmoderne. Naravno, razbuktala se postmoderna tada u Hrvatskoj, u Jugoslaviji, neki asistenti na fakultetu su je počeli raditi. Odmakli su se od moderne. Već sam pre diplome radio neke manje projekte, tako da sigurno u mom radu iz tih godina ima postmoderne. Potpuno sam svestan toga.
Onda, osamdesetih, devedesetih….. Pokušavaš biti svoj. Postmoderna je tako i tako sama po sebi umrla, pa onda više nije bila interesantna. Dekonstruktivizam je bio tada interesantan. Okej je, ali zašto? Onda smo se vraćali neomodernizmu… Zapravo, shvatiš da je svet pun predivnih arhitekata. Pogotovo onih koji svoj savremeni izraz obeležavaju ili umataju prirodno, arhitekturom koja ih okružuje u njihovoj domovini.
Užasno su mi naporni i danas ti silni dekonstruktivistički projekti koji mogu stajati u bilo kojoj državi bilo gde na svetu. Iza toga su senzacionalna imena, neću ih sad nabrajati, ali zapravo je to sve skupa bezlično, iako izgleda užasno ekstravagantno, egzaltirano i impresivno. Sad se vraćamo na neuki puk kome se to dopada i medije koje ništa ne razumeju.
Za razliku od biroa Zahe Hadid u poslednjih 15 godina, Snoheta spada u biroe koje istinski doprinose razvoju svetske arhitekture.
Nema mnogo arhitektonskih medija.
Nema, nema. Mahom su to portali. Teško je živeti u današnjem svetu, a da budeš promišljen, da donosiš prave odluke. Imaš portale, imaš vrlo malo časopisa, časopisa kao što je Oris. Postoji Arquitectura Viva, postoji El Croquis, to su privatni časopisi. Svi ostali su vezani uz institucije ili druženja.
Jako je dobro da još uvek postoje papirnati časopisi. Nemački Baumeister se izdaje na skromnih 85 stranica, skandinavski časopisi… Finski Ark, izlazi samo na finskom. Krasan je, ali kad god ga dobijem ne znam što bih s tim. Ne mogu čak ni razumeti potpis ispod fotografija, osim imena fotografa.
Sve je u kontekstu. Mislim sad na Snohetu (Snøhetta). Njihova arhitektura je vrlo često okružena prirodom.
Snoheta je biro koji smo mi, iz Orisa imali priliku da upoznamo pre nego su… Oni su projektom za Aleksandrijsku biblioteku istog trenutka postali svetski relevantni. Ali, bili su mali ured koji je finansirala, sufinansirala, država Norveška.
Država je prepoznala da treba da podrži svoj arhitektonski biro, da bi završio biblioteku u Aleksandriji, kako bi se reklo da su to radili norveški arhitekti i da je to izraz norveške kulture. Ko god je bio u Norveškoj, zna o čemu govorim, a ako ne zna, neka pogleda par dokumentaraca o životu istaknutih Norvežana, običnih Norvežana, jer ti istaknuti Norvežani su zapravo obični ljudi.
Snoheta danas možda na svim kontinentima ima svoje ispostave. Mislim da ih je 400 ili 500. S obzirom na silni broj projekata, naravno da ima i generičkih stvari, ali većinom su to projekti koji su vezani za kontekst, za lokaciju, za priču. Za razliku od biroa Zahe Hadid u poslednjih 15 godina, Snoheta spada u biroe koje istinski doprinose razvoju svetske arhitekture.
Kontekstualna kuća u Hrvatskom Zagorju
Kako reagovati na kontekst? Kako smestiti svoju kuću u okruženju objekata iz raznih epoha, a da bude odraz današnjeg vremena?
Uvek je jako težak zadatak da svojom arhitekturom izraziš, pre svega, poštovanje prema prostoru u koji dolaziš. Što god to značilo. Odnosno da „pročitaš“ šta je taj prostor, šta bi bio doprinos tom prostoru. Da li je to unapređenje ili je naprosto, poštovanje. Naravno da kao arhitekt želiš napraviti nešto svoje i tražiš način kako da se izraziš. To je taj arhitektonski kreativni proces.
Recimo, mislim da je kuća u Hrvatskom Zagorju izuzetno kontekstualna Ne samo zato jer ima dvostrešni krov. On je direktna kontekstualizacija Hrvatskog Zagorja. Rekao bih da skup detalja, ambijenta i odnosa prema okolini čini vrednost te kuće. Sada govorim o svom radu, to je bilo pitanje.
Nekoliko izvanrednih fotografa je snimalo tu kuću. Ima mnogo fotografija enterijera, eksterijera, okoline. Objavljivana je mnogo puta. Međutim, tek kad si u živo tamo, odnosno kad je vidiš i doživiš možeš proceniti koliko je uspešna.
Ta kuća je kvadraturom manja od mnogih tvojih projekta, a svojim je kvalitetom u prvih pet realizacija.
Moja supruga Jasminka i ja smo arhitekti, arhitektonski par, ta kuća je izraz našeg arhitektonskog znanja u tehničkom i kreativnom smislu. Ona je i odraz našeg ljudskog, a ne samo profesionalnog odnosa prema suživotu i prostoru. Mislim da arhitektura to mora biti. Ponovo govorimo o ambijentu i atmosferi, o osećaju kada si u nekoj arhitekturi.
Kuća ima skoro 20 godina. Dnevni boravak je 235 cm visok, što je vrlo nisko po današnjim standardima. Mogli smo dnevni boravak da uradimo kroz dve etaže, ali vrlo brzo smo zaključili da je to potpuno blesavo u ovom ambijentu, u sredini u kojoj nikada to… To nije dvorac, to je kuća u kojoj ljudi treba mirno, dostojanstveno i ugodno da žive. Prostor u prizemlju ima 75 m2 što je apsolutno dovoljno za dvoje ljudi. I puno manje je dovoljno za dvoje ljudi.
Kruži anegdota da je Planić znao investitoru reći: ti ništa ne razmeš, ja sam arhitekt, to bu bilo tak i to bu bilo dobro, amen, gotovo.
Arhitekti najčešće projektuju porodične kuće. Kad se detaljnije zadubiš u projekte i najpoznatijih, čini se kao da su ih štancovali. Često se radi o sitnim razlikama. One najbolje kuće su arhitektonski vredne. Udobne su za svakodnevni život, a ništa nije preterano. Možda s tim počinje obrazovanje onih koje zovete puk?
Da, da, da, apsolutno. Vratimo se na Planića. Neke njegove kuće su relativno male. Kruži anegdota da je bio vrlo oštar prema svojim investitorima. Znao je investitoru reći: ti ništa ne razmeš, ja sam arhitekt, to bu bilo tak i to bu bilo dobro, amen, gotovo.
I tako je bilo. Došao bi nakon dve godine u neku svoju kuću i ako bi video da su nešto promenili, on bi se okrenuo i gotovo. Više nikad nije s tim ljudima razgovarao.
Ono o štancovanju kuća…. Da…
Nisam mislila u negativnom smislu…
Razumem. Razumem. To, to produciranje…
Eto…
Neću reći proizvodnja, nego stvaranje, kontinuirano stvaranje velikog broja kuća zapravo. A tako je i kod Planića bilo. To je bilo istraživanje. Ne traženje, nego istraživanje najboljeg materijala, najboljeg izraza, najboljeg prostora. Sigurno nije sve savršeno. Sigurno. Verujem da je Planić znao da je negde pogrešio, ne znam da li je to priznao, ali je sigurno promenio.
Stanovao je u Zagrebu tamo kod Britanca (Britanski trg), u Radničkom dolu. U to vreme bio je „inficiran“ Japanom. Bila je to ne velika, ne skupa kuća na strmini i bila je energetski užasna. Imao sam sreću da je vidim pre nego što ju je devastirao njegovo unuk, isto arhitekt. Kada uđeš u tu kuću, ti ulaziš u drugi svet.
Radili smo dosta vila koje puno koštaju, sa puno kvadrata… Nastojiš dobiti primereni honorar, što nikad ne dobiješ, pogotovo ne u upoređenju sa švajcarskim arhitektima. Zapravo, kada radiš nekome kuću za stanovanje, porodičnu kuću…
Teško mi je izreći da kuća koja ima 500, 600, 1000, 1500 kvadrata, da je to porodična kuća. Imaju obično dvoje dece, troje maksimalno. Kako se stvara porodica u prostoru od 500 kvadrata? Onda, svako mora imati… sad sam malo negativan… Svaka dečija soba mora imati svoje kupatilo, a imao smo slučaj da je svaka morala imati đakuzi… Gde je tu porodica?
Uloga arhitekte je da investitoru objasni šta znači otvorena, a šta zatvorena kuhinja, šta znači koji prostor, prednosti i mane toga.
Andrija Rusan: Arhitekta stvara okvir za život ljudima. U komunikaciji s tim ljudima, kad im radim, zovimo to, porodičnu kuću, zapravo dom, uvek tražim da oni donesu odluke, ali to mora biti poseban trenutak, da se ne osete povređeno.
Doslovce im kažem: ja ću to napraviti, možda ću biti jako zadovoljan, možda ću slikati, ali vi ćete ostati u tome, to je vaš dom. Dobro promislite da li vam je sudoper dvodelni, jednodelni, da vam je kuhinja otvorena ili zatvorena, da li u kupatilu želite ili ne želite bide. To je vaš dom. Da li želite zaista da vam dnevni boravak ima 100 kvadrata kao pravougaonik, ili nekakav prostor nepravilnog oblika, ili ne znam šta… Šta ćete time dobiti?
Meni je direktna komunikacija sa investitorom jako važna i tako razgovaram.
Ako investitor kaže: ja bih kuću za nas petoro, ili za nas troje, ili za nas dvoje, a na vama je sve. Mi bismo želeli da uživamo u kući, ali nismo sigurni da umemo da donosimo prave odluke, da li odabrati otvorenu ili zatvorenu kuhinju, ovakav ili onakav krov, ili pod…
Zato je uloga arhitekte da investitoru objasni šta znači otvorena, a šta zatvorena kuhinja, šta znači koji prostor, prednosti i mane toga. Za neku porodicu je odlično da imaju kuhinju sa stolom za maksimum šest ljudi. Jer je žena uglavnom kod kuće, kuva, ispraća decu, njih troje u školu… Ili žele otvorenu kuhinju koja isto tako može funkcionisati. Nastojim da im objasnim šta znači jedno, a šta drugo.
Onda u tom smislu radim, ali kada dođu i kažu: Hoćemo kuhinju sa otokom. Gotovo. Andrija sedi i crta kuhinju sa otokom. Moje pitanje je, zašto želite kuhinju sa otokom? Šta će biti na tom otoku? Da li će se tamo kuvati?
Evo, sad imam jednu takvu situaciju. Sve smo isprojektovali i u tom nevelikom dnevnom boravku, to su kuće za najam, investitor želi otok. I to traje već dve-tri godine. Sve je već završeno, izvođački projekti su gotovi, ali su videli negde, u žurnalu ili na Pinterestu.
Instagram i Pinterest u sudaru s realnošću
Andrija Rusan: Ljudi gledaju kuće na Instagramu ili Pinterestu, gledaju Bekamove u dokumentarcima i kažu: Ja želim takav dnevni boravak! A zapravo imaju 30 kvadrata za dnevni boravak. Ili: Želim kamin koji je visok 5 metara! A njegov dnevni boravak je 2,60 metara. Onda su nesretni, jer im to ne možeš napraviti. Žele u svom dnevnom boravku otvorenu kuhinju, otok, sto za ručavanje, garnituru, televizor… i dođeš na 80 kvadrata.
Radio sam, dobili smo građansku dozvolu, ići će u gradnju… Investitor je krenuo sa: Andrija, želim 350 kvadrata. Kaže šta sve hoće i kad se sve nabroji, dođe se na 500 kvadrata. Onda zove telefonom: Još smo mislili prostor za igre, prostor za vežbanje i jednu konobu. Danas kuća ima 850 kvadrata. Za njih dvoje i dva sina koji će tu i tamo doći, a to je zapravo vikendica i možda kuća za starost. Što je još strašnije.
Onda se odjednom pojavi bazen od 15 metara. Svaki put, na svakom koraku kažem – to će koštati više! Sve to blagoslove i idemo dalje. Istovremeno, želim im napraviti ugodne prostore. Posebne prostore.
Znači, arhitekt želi napraviti svoju arhitekturu, staviti u neki kontekst, iako je kuća zapravo u selu. Ima elemenata koji su vezani uz tradicionalnu gradnju, a opet su savremeni. To je nastojanje arhitekta da se izrazi, da bude svoj, a opet da poštuje sredinu. Alvar Aalto, njegova Vila Mairea. Ko god je bio tamo, to je to.
Onda se odjednom pojavi bazen od 15 metara. Svaki put, na svakom koraku kažem – to će koštati više! Sve to blagoslove i idemo dalje.
Zagorska kuća u kojoj sedimo je održiva. Tradicionalni materijali, tradicionalna gradnja. Zatvoreni krug gradnje sa malo otpadaka.
Održivost je vezana uz odgovornost. Znači, održivost je odgovornost. Odgovorni odnos arhitekta prema klijentu, prema novcima, prema budžetu, prema kontekstu. S jedne strane, održivost je najbanalnije vezana uz kvalitet materijala. Verovatno nije Alvaro Siza prvi rekao, ali znam da mi je rekao: Andrija, održivost, ne znam šta to znači. Nastojim uvek upotrebiti kvake koje će trajati beskonačno.
Naravno da su te kvake koje traju beskonačno ili jako dugo, bitno skuplje, čak 5-10 puta skuplje. To je normalna cena za kvalitetnu kvaku. Zašto se zadovoljiti s time da sam našao… kinesku. Ne mislim ništa loše. Kinesku kvaku sam našao za 5 eura. Verovatno to ne stavljate i ne treba stavljati. Kvaka nekog nemačkog proizvođača košta 90 eura. To je održivost. Opet dolazimo do materijalnosti, do opreme. To sve skupa treba ukomponovati u priču i vraćamo se na atmosferu i ambijent.
Znam kuće arhitekata koje su gradili zato da bi drugima pokazali kako mogu ekstravagantno, kako mogu skupo i veliko, kako mogu posebno.
Da li je kuća arhitekte, u stvari, njegov arhitektonski credo?
Nekada da, nekad ne. Znam kuće arhitekata koje su gradili zato da bi drugima pokazali kako mogu ekstravagantno, kako mogu skupo i veliko, kako mogu posebno.
Veliko je umeće arhitekte i ne samo arhitekte, nego svakog čoveka, da nađe pravu meru za sve. Ili za taj trenutak. Kad čovek uđe u dućan da ne kupi tri kaputa, nego jedan. Sledećih pet godina, neću kupiti ni jednu košulju. Imam ih sasvim dovoljno, ne da ih imam za tri ormana, ali ih imam sasvim dovoljno za tih pet godina. Ili cipele, da imam deset pari cipela, ne treba mi deset pari cipela.
Ako se vratimo na arhitekturu, recimo, ugrađeni nameštaj. Koliko ima veze sa modernom, toliko ima veze i sa tradicijom.
Sad se vraćamo na autora. Recimo, kad smo projektovali ovaj prostor gde sedimo. To je dnevni boravak, povezan je sa kuhinjom, trpezarijom i kaminom. Tačno je ta klupa u L crtana. To je promišljeno, ne u smislu velikih filozofskih misli. Jednostavno razmišljati gde ćemo jesti, ko će biti za stolom, kako će se to uklopiti u čitav ambijent, koliko nam treba prostora.
Onda smo zaključili (a to je sada i kontekstualno): moja porodica je poreklom iz Hrvatskog Zagorja gde su te klupe uobičajene. Nije bilo puno stolica, nego je bila klupa ili dve klupe. Sećam se da sam na tim klupama kao dete spavao i hteo sam da napravim klupu na kojoj ću popodne nakon dobrog ručka malo prileći. Znači to je taj širi kontekst.
Takođe, uz taj sto i tu klupu je prozor. Kad ga gledaš spolja, taj prozor je na visini od 150 cm, zapravo ne vidiš direktno unutra, ali kad sediš za stolom i na klupi, imaš direktni pogled prema vanjskom prostoru. Ne treba ti da prozor ide do 2,5 m, odnosno do 2,36 m, dovoljno je da bude 60 cm i da tvoj pogled sve hvata, a to onda ima i neku grafiku na fasadi.
Znači, sve skupa nije samo funkcionalistička priča o klupi u uglu, jer najmanje prostora zauzima, nego je iznad svega reč o atmosferi, htelo se da bude atmosfera.
Modernistički objekti koji su spomenici kulture su spomenici jednog vremena od kojih se može učiti. Treba ih obnoviti, sačuvati. To kulturno uljuđena društva rade.
Reče da najverovatnije nećeš sledećih 5 godina kupovati novu košulju.
Verovatno ne, ali mislim da ću od Jasminke za Božić dobiti novu košulju. (smeh)
Govori se da je svet preizgrađen, da ne treba više graditi, da samo treba popravljati i prenamenjivati izgrađeno.
Pa nije, svet sigurno nije preizgrađen.
Neki delovi jesu.
Neki delovi jesu. Mnogo toga stoji devastirano, samo od sebe propada, mnogo toga je nekretninska špekulacija. U Hrvatskoj se ne zna koliko stotina hiljada stanova stoji prazno, a i dalje se gradi. Cene stanova silno rastu, a veliki broj jadnih ljudi živi u kartonskim kutijama, šatorima, šatorskim krilima.
Istorija sveta je tako daleko od ideje da je ljudski život jedna linija sreće.
Šta sa modernističkim objektima?
Neki modernistički objekti su spomenici kulture i tako ih treba tretirati, ali ih je zapravo malo. Sve što se može koristiti treba prenameniti ili prilagoditi. Ne sve. Recimo modernistički stambeni objekti. Treba ih sačuvati, unaprediti koliko god se može, treba ih obnoviti, smisleno energetski unaprediti i dalje s njima živeti. Modernistički objekti koji su spomenici kulture su spomenici jednog vremena od kojih se može učiti. Treba ih obnoviti, sačuvati. To kulturno uljuđena društva rade.
Jako sam sretan što sam arhitekt i nikad nisam razmišljao što bih mogao drugo raditi, osim kositi travu, ići u šumu i spremati drva za zimu.
Da nisi arhitekta šta bi bio?
U jednom trenutku sam u gimnaziji razmišljao, to su te adolescentske priče, da bih bio kartuzijanac. Oni su jedan od najstrožih redova i sad, ja bih bio kartuzijanac. Svećenici su ljudi, neki su zaista divni ljudi, ali ljudska putenost u meni, ili svetovnost… ali to je odgovor na provokaciju. (smeh)
Mislio sam da bi bilo krasno da sam hirurg, ali ko će studirati medicinu? Psihologija, psihoanaliza, psihijatrija… to mi je bilo interesantno, ali ko će to studirati tako dugo? Dopadalo mi se biti advokat, ali baš nisam tip koji sedi i čita jako puno.
Arhitekti su sve to, i psihijatar i psiholog, hirurg baš ne.
Hirurg jesi, jer moraš stvari preseći. Mnogo sam puta rekao da bi arhitekti trebalo na fakultetu da imaju psihologiju, ekonomiju i komunikaciju.
Hteo sam biti arhitekt, ali tek sam nakon Urbina postao svestan da to zaista želim, da je to to. Bile su i studije građevine u rezervi, pa ako loše prođem na prijemnom ispitu, da će to biti geodezija. Jako sam sretan što sam arhitekt i nikad nisam razmišljao što bih mogao drugo raditi, osim kositi travu, ići u šumu i spremati drva za zimu.
