Kako je nedovršena zgrada u Novom Sadu postala dom najveće kolonije belih roda u Srbiji
Kolonija od 75 gnezda na betonskim stubovima otvorila je pitanje kako arhitektura i urbanizam mogu bolje da odgovore potrebama ptica u gradovima.
Nedovršena betonska konstrukcija pored auto-puta u Novom Sadu postala je dom najveće kolonije belih roda u Srbiji. Na mestu koje je za ljude simbol propale investicije, danas se nalazi čak 75 aktivnih gnezda — više ih ima samo jedna kolonija u Evropi.
Ove informacije dolaze nam iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine (DZPPV), koje je krajem juna završilo snimanje i kartiranje kolonije belih roda (lat. Ciconia ciconia) kraj šoping-centra „Rodić“.
Razvoj kolonije prati se od 2014. godine kada je na betonskoj konstrukciji zgrade u nastajanju pronađeno prvo gnezdo. Broj roda od tada neprestano raste, pretvarajući ovu neobičnu građevinu u jedinstveno utočište za jednu od najprepoznatljivijih ptica Srbije.
Ali šta je to što ih je privuklo baš na ovo mesto? I šta će se dogoditi s rodama ako se objekat jednog dana završi ili pak sruši? O tome za Gradnju govori Uroš Stojiljković iz DZPPV.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Otkud rode na betonskoj konstrukciji?
Kako objašnjava naš sagovornik, rode su na visokoj betonskoj konstrukciji očigledno privukli odgovarajući ekološki uslovi. U blizini, preko auto-puta, nalazi se velika deponija na kojoj rode pronalaze hranu i deo materijala za izgradnju i stalno popravljanje uslova u svojim gnezdima.
„Privukli su ih skromni ostaci nekada brojnih vlažnih staništa Novog Sada od kojih je većina nestalo u zatrpavanjima i urbanizaciji. Stubovi su dovoljno visoki, čvrsti i bezbedni za pravljenje gnezda i uspešno gnežđenje što je poruka koja se šalje iz generacije u generaciju i zato svake godine tamo i ima sve više parova i odnegovanih mladunaca“, kaže Stojiljković.
Kada je u pitanju eventualni završetak objekta ili rušenje konstrukcije, on navodi da je sigurno da bi zahvat bilo kakve vrste ugrozio rode. Međutim, dodaje, bele rode su strogo zaštićena vrsta, što znači da ništa što bi moglo da ugrozi njih ili njihova gnezda ne sme da se radi bez prethodnog konsultovanja sa nadležnim institucijama koje bi iznele svoje mišljenje i preporuke.
Zbog ovakve bojazni, Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine je poslednjih godina radilo na tome da ova kolonija postane prepoznata i bude atrakcija i na međunarodnom nivou.
Gotovo svaki veći grad ima šoping-centre, ali tek nekoliko njih može da se pohvali kolonijom belih roda od nekoliko desetina parova i par stotina mladunaca.
„Ako imamo koloniju za koju smo ustanovili da je druga najveća u Evropi, pitanje treba da bude kako da je sačuvamo, zaštitimo, unapredimo i kako to da postane zaštitni znak grada, turistička atrakcija, naravno sve u meri u kojoj to ne bi ugrožavalo bele rode“, objašnjava Stojiljković i dodaje:
„Njihova biodiverzitetska vrednost je nesumnjiva, međutim oni imaju ogroman turistički potencijal: gotovo svaki veći grad ima šoping-centre, ali tek nekoliko njih može da se pohvali kolonijom belih roda od nekoliko desetina parova i par stotina mladunaca“.
Gnezde se i na banderama, dimnjacima, krovovima
Gnežđenje belih roda na napuštenim objektima poput ovog veoma je retko, a još ređe da se čitava kolonija formira na jednom mestu. Popis koji je Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine sprovelo pre dve godine pokazao je da rode u Srbiji danas gnezda najčešće podižu na električnim stubovima – čak 1.043 od ukupno 1.927 evidentiranih gnezda.
„Na tragu priče o napuštenom gradilištu je i jedan par roda u Valjevu koji je gnezdo napravio na kranu koji se nije koristio duže vreme. Njima se pridružio još jedan par belih roda i uspešno odnegovao mladunce na drugom kraju krana“, navodi naš sagovornik.
Projektanti, imajte i ptice na umu
Stojiljković ističe da prilikom projektovanja novih zgrada ili infrastrukturnih objekata i može i treba unapred da se razmišlja o prostoru za gnežđenje ptica. Smatra da savremeni način gradnje u Srbiji najčešće ne pogoduje pticama, ali da nije oduvek bilo tako.
„Kuća ili zgrada jesu napravljene za čoveka, ali ih koriste i ptice. Vrabac pokućar (samo ime kaže), velika senica i crvenrepke koriste duplje u pukotinama zgrada, strehe, otvore, ukrasne elemente da se u njima gnezde. Gradska lasta svoje gnezdo od blata pravi i na zgradama“, objašnjava on.
Bele čiope su se u poslednjih deset godina prilagodile životu u prestonici i gnezde se najčešće u kutijama roletni.
Nedavno smo imali slučaj ugrožavanja belih čiopa u Beogradu koje su se u poslednjih deset godina prilagodile životu u prestonici i gnezde se najčešće u kutijama roletni. Takođe, kukumavka i kukuvija se gnezde na tavanima, vetruške na visokim neboderima, a patke gluvare sve češće na terasama, u žardinjerama.
„Sve to bi trebalo znati prilikom projektovanja zgrada. Ima dobrih primera u Evropi. Jedan od njih nedavna odluka Vlada Škotske da se u okviru novih građevinskih standarda uvede obaveza ugradnje tzv. swift bricks (ugrađenih gnezdilišta za crnu čiopu) u nove zgrade“, kaže Stojiljković.
Kako učiniti gradove pogodnijim za ptice
Kada je reč o belim rodama, Stojiljković smatra da bi, imajući u vidu njihove navike gnežđenja, na električnim stubovima trebalo postavljati platforme za bezbedno gnežđenje, na čemu se, kako kaže, već radi.
„Kad govorimo o drugim vrstama ptica, na njih bi trebalo misliti od početka samog projektovanja – prilikom izbora lokacije, odabira materijala i prilagođavanja arhitekture potrebama drugih neljudskih živih organizama“, kaže Stojiljković.
On upozorava da visoke zgrade često predstavljaju prepreku na migratornim koridorima ptica, dok velike staklene i reflektujuće površine izazivaju milione sudara godišnje jer ih ptice ne prepoznaju kao prepreku.
Jedna od negativnih posledica svetlosnog zagađenja jeste dezorijentacija i lutanje ptica koje lete noću i bivaju zavedene veštačkim osvetljenjem.
Stojiljković kaže da DZPPV često dobija pozive građana koji su pronašli onesvešćenu ili mrtvu pticu nakon sudara sa zgradom. Problem predstavljaju velike staklene površine koje ptice ne doživljavaju kao prepreku, ali i prekomerno osvetljenje gradova koje dezorijentiše vrste koje lete noću.
„Dominiraju velike, ravne, zatvorene površine, potpuno podređene funkcionalnosti i tom estetskom mrtvilu dodatno doprinosi mrtvilo odsustva ptica koje nisu dobrodošle da se tu i gnezde. Jedan od problema nekontrolisane gradnje je i nestanak zelenih površina što znači i manje hrane za ptice“, objašnjava Stojiljković.
Kao jedno od mogućih rešenja navodi stvaranje mreže povezanih zelenih džepova širom grada. Kao primer dobre prakse izdvaja projekat Wiener Wäldchenu Beču, u okviru kojeg se sade male urbane šume, dok u Srbiji, kaže, slična arhitektonska i urbanistička rešenja još uvek nisu zaživela.
Neverovatna prilagodljivost belih roda
Na kraju, na pitanje da li priču o belim rodama kraj „Rodića“ treba posmatrati kao uspeh zaštite prirode ili kao pokazatelj da su rode bile primorane da se prilagode zbog nestanka prirodnih staništa, Stojiljković kaže:
„Imamo u Srbiji neke dobre i uspešne primere zaštite prirode i ptičjih vrsta, ali ovaj slučaj sa kolonijom u Novom Sadu nije taj. Zgrada je slučajno ostala nedovršena, otvorena deponija je problem ma koliko ona pogodovala brojnim ptičjim vrstama, gotovo sve bare su zatrpane“.
Ova pojava pokazuje koliko se životinje mogu prilagoditi gradovima, ali i koliko arhitektura još uvek retko uzvraća istom merom.
Ovo je za sada, smatra sagovornik Gradnje, ipak prilagođavanje belih roda koje su u svojoj vezanosti za čoveka, kao takozvana sinantropna vrsta, pokazale neverovatnu prilagodljivost. Još jedan podatak govori u prilog tome:
„Na teritoriji Vojvodine 1979. godine od preko 1.500 gnezda ovih ptica, nijedno se nije nalazilo na električnom stubu, dok ih je čak 853 bilo izgrađeno na stogovima i balama slame. Pre dve godine nije zabeleženo nijedno gnezdo na stogovima, toga skoro da više i nema, a populacija ovih ptica je većinski na električnim stubovima“, zaključuje Uroš Stojiljković iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Vojvodine.
Kolonija kod Novog Sada zato nije samo neobična prirodna pojava. Ona pokazuje koliko se životinje mogu prilagoditi gradovima, ali i koliko arhitektura još uvek retko uzvraća istom merom.
