Napuštene kasarne u Vojvodini (2): Sombor traži novi život, Ruma bira rušenje
Drugi deo serijala donosi priču o dve istorijske kasarne u Somboru koje čekaju novu namenu, dok je u Rumi za nekadašnji vojni kompleks predviđeno potpuno uklanjanje.
U prvom delu serijala pisali smo o napuštenim vojnim kompleksima u Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu i Domu vojske u Sremskoj Mitrovici – monumentalnim zdanjima koja već decenijama čekaju novu namenu.
Posle objavljivanja teksta stiglo je mnogo komentara čitalaca da priča nije završena, jer u Vojvodini postoji još istorijskih kasarni koje zaslužuju pažnju. Zato u drugom delu obilazimo Sombor i Rumu, dok će mnogo kompleksniji slučaj Bele Crkve biti tema nastavka serijala.
Nekada su kasarne bile zatvoreni svetovi iza visokih ograda, ali i reprezentativna arhitektonska ostvarenja. U vreme njihovog nastanka podjednako se vodilo računa o funkciji i o izgledu, pa su mnogi vojni objekti građeni sa istom pažnjom kao palate, javne ustanove ili sudovi.
Danas, kada su odavno izgubili prvobitnu namenu, upravo pitanje njihove revitalizacije predstavlja jedan od najvećih izazova savremenog urbanizma.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Sombor: Honvedska kasarna kao kulturni centar?
Sombor je jedan od gradova Srbije koji ima snažnu vezu sa vojnom istorijom. Njegov razvoj vekovima je bio povezan sa Vojnom krajinom i organizovanjem odbrambenih struktura na prostoru današnje Vojvodine. Zbog svog položaja, grad je dugo imao važnu stratešku ulogu, pa su vojska i vojni objekti ostavili dubok trag u njegovom urbanom pejzažu.
Zahvaljujući habsburškom urbanizmu, Sombor je razvijan veoma strogim pravilima, pa su i vojne zgrade bile deo šire planske celine. Naša tema je – Gradska, tj. kasnije Honvedska kasarna u Somboru, koja je jedan je od najboljih primera takve arhitekture u Vojvodini.
Danas, kada su odavno izgubile svoju prvobitnu namenu, revitalizacija istorijskih kasarni predstavlja jedan od najvećih izazova savremenog urbanizma.
Ironija istorije je da su građene da traju vekovima, a da ih je upravo mir učinio suvišnim. Zapravo, ne mir – nego naša smušenost šta s njima i gotovo tradicionalan “prezir” novopečenih bogataša prema starim, istorijskim zdanjima.
Na mestu gde se danas nalazi Honvedska kasarna, nalazila se vojna zgrada još krajem 18. veka, ali ona je izgorela u velikom požaru 1791. godine. Početkom 19. veka podignuta je nova prizemna kasarna u obliku slova „L“, koja je narednih sedamdesetak godina služila vojsci.
Međutim, posle Austrougarske nagodbe 1867. godine i formiranja Ugarske i mađarskog Honveda, postalo je jasno da stari objekat više ne odgovara potrebama nove vojske. Zato je osamdesetih godina 19. veka odlučeno da bude srušen i zamenjen modernom, reprezentativnom kasarnom.
Novi kompleks oblikovan je u duhu eklekticizma, tada dominantnog arhitektonskog izraza u Austrougarskoj monarhiji.
Projekat je izradio arhitekta Erne Balaž 1882. godine, dok je izgradnja započela 1884. Novi kompleks oblikovan je u duhu eklekticizma, tada dominantnog arhitektonskog izraza u Austrougarskoj monarhiji. Osnova u obliku položenog slova „П“ formirala je veliko unutrašnje dvorište, tipično za vojne komplekse tog vremena.
Simetrična fasada sa centralnim rizalitom, monumentalnim lučnim ulazom, rustično obrađenim prizemljem i bogato profilisanim vencima jasno pokazuje da vojna arhitektura nije imala samo funkcionalnu ulogu. Njena svrha bila je da ostavi utisak stabilnosti, discipline i autoriteta države. A opet, izgleda kao nekakva gradska palata.
Prozori u prizemlju zgrade “bili su polukružnog, a na spratu pravougaonog oblika, a sem središnjeg ispada, koji je gledao ka Vencu, kasarna je imala i naglašen središnji deo na krilu, koje je gledalo na Bezdanski put”, vešto formuliše Ravnoplov.
To nije bio usamljen primer. Krajem 19. veka širom Monarhije podizane su slične kasarne – u Novom Sadu, Subotici, Osijeku, Temišvaru, Budimpešti i drugim garnizonskim gradovima. Njihova arhitektura sledila je ista načela: monumentalnost, stroga simetrija, pregledna organizacija prostora i kvalitetna gradnja, zbog čega mnoge od njih i danas predstavljaju jedne od najvrednijih građevina svojih gradova.
Pa opet, kao i mnoge druge vojne zgrade na ovim prostorima, somborska kasarna menjala je vlasnike češće nego izgled. Posle Prvog svetskog rata koristila ju je vojska Kraljevine SHS, zatim je nosila ime kralja Aleksandra, tokom Drugog svetskog rata bila je mesto tragičnih događaja, da bi nakon 1945. godine postala kasarna Jugoslovenske narodne armije pod imenom Petra Drapšina.
Masivna konstrukcija, racionalan raspored prostorija, veliko unutrašnje dvorište i reprezentativna fasada čine je idealnim kandidatom za savremenu revitalizaciju.
Krajem sedamdesetih godina JNA je napustila kompleks, koji je potom prodat Poljoprivrednom kombinatu. Tako je zgrada projektovana za vojnike završila u rukama agronoma – još jedan od istorijskih obrta koje ovakvi objekti često dožive. Kad je kombinat izgubio svoju ekonomsku snagu, kasarna je ostala pusta i propada.
Danas je Honvedska kasarna jedan od najznačajnijih primera vojne arhitekture poznog 19. veka u Somboru, koja nema namenu. Njena vrednost nije samo istorijska već i urbanistička i arhitektonska.
Masivna konstrukcija, racionalan raspored prostorija, veliko unutrašnje dvorište i reprezentativna fasada čine je idealnim kandidatom za savremenu revitalizaciju.
Sombor: Kasarna na Bajskom putu
Druga, jednako tragična priča je bivša kasarna „Narodni heroj Radivoj Ćirpanov” koja se nalazi u Vojvođanskoj ulici u Somboru, locirana odmah pored Opšte bolnice „Dr Radivoj Simonović”. Ovaj nekadašnji vojni kompleks je već godinama napušten, nefunkcionalan i prepoznat kao prostor koji propada: fasada otpada, a pitanje je i kada će se i krov srušiti.
Nekada se zvala Velika kasarna na Bajskom putu, i ona je jedan od najvećih vojnih kompleksa iz habsburškog perioda u Bačkoj. Izgradnja je započela sredinom osamdesetih godina 19. veka, a završena 1888. godine.
Kompleks je mogao da primi oko hiljadu vojnika i oficira, što dovoljno govori o njegovom značaju za tadašnji vojni garnizon. Podizanje kasarne nije bilo samo vojno, već i političko i ekonomsko pitanje.
Somborski gradonačelnik Bene Čihaš uspeo je da ubedi gradske vlasti da finansiraju gradnju upozoravajući da bi, u suprotnom, vojska mogla da napusti grad, čime bi Sombor izgubio jednog od svojih najvećih „stanara“ i važan izvor prihoda za lokalnu privredu.
Kompleks je projektovan kao pažljivo organizovana celina. Glavna zgrada, okrenuta prema Bajskom putu, imala je osnovu u obliku položenog slova „H“, dok su ostali objekti bili raspoređeni oko velikog unutrašnjeg prostora u formama slova „П“ i pravougaonih blokova. Takav raspored omogućavao je jasnu organizaciju života u kasarni, od smeštaja vojnika do logistike i obuke.
Autori projekta bili su arhitekti Karolj Lorenc i Ferenc Zabolski, koji su kompleks oblikovali u duhu umerenog eklekticizma – stila karakterističnog za javne građevine Austrougarske krajem XIX veka. Simetrične fasade, diskretni rizaliti i stroga kompozicija stvarali su utisak reda, discipline i institucionalnog autoriteta.
Gotovo čitav vek kroz njene kapije smenjivale su se različite uniforme, države i ideologije, dok je sama arhitektura ostajala gotovo nepromenjena.
Tokom istorije kasarna je menjala vojsku, ali ne i svoju namenu. Najpre je nosila ime cara Franje Josifa, zatim je posle Prvog svetskog rata postala kasarna Kraljevine SHS, u kojoj su bili smešteni artiljerijski pukovi i komanda vojnog okruga. Tokom Drugog svetskog rata koristila ju je mađarska vojska, a posle 1945. godine Jugoslovenska narodna armija, kada je dobila ime narodnog heroja Radivoja Ćirpanova.
Gotovo čitav vek kroz njene kapije smenjivale su se različite uniforme, države i ideologije, dok je sama arhitektura ostajala gotovo nepromenjena. Dok nije došla – komercijalizacija na balkanski način. Danas je ovaj kompleks van funkcije i polako propada. Njegove prostrane zgrade, kvalitetna zidana konstrukcija i jasno organizovan urbanistički sklop nude veliki potencijal za novu namenu.
Kao i mnoge nekadašnje kasarne širom Evrope, i somborska Velika kasarna mogla bi da postane prostor kulture, obrazovanja, kreativnih industrija ili stanovanja. Možda je upravo to najveći paradoks ovakvih zdanja – građena su da simbolizuju vojnu moć, a danas najveću vrednost imaju kao deo graditeljskog i kulturnog nasleđa koje čeka novu priliku. Ako se ne sruše pre toga.
Jer… ako se, ipak, pitate gde je ova kasarna u famoznim planovima za ponovno uvođenje vojnog roka u Srbiji – odgovor je: nema novih državnih vojnih planova, jer su oba stara objekta odavno izvan aktivne vojne upotrebe i prepušteni su (potencijalno) drugim vlasnicima i privatnoj/poslovnoj nameni, dok se aktuelna državna ulaganja i obnove u Somboru vezuju za vojnu kasarnu „Aerodrom”.
Ruma: Kasarna postaje „sekundarni gradski centar“
Evo jedne kasarne koja nema toliki arhitektonski značaj, ali čini se da će prostor biti revitalizovan. Naime, jedan od najznačajnijih projekata ove vrste trenutno se razvija u Rumi. Prostor nekadašnje kasarne u Železničkoj ulici, koji je godinama bio zapušten i van funkcije, planiran je za transformaciju u potpuno novu urbanu celinu. Reč je o površini od gotovo 19 hektara, koja bi trebalo da dobije novu namenu i postane svojevrsni sekundarni gradski centar.
Opštinsko veće je usvojilo Nacrt odluke o donošenju Plana detaljne regulacije za blok 3-9-7 – Stara kasarna, kojim se stvaraju uslovi za izgradnju porodičnih i višeporodičnih stambenih objekata, javnih sadržaja i kompletne prateće infrastrukture.
Kako navode iz rumske uprave, to bi bio “sekundarni gradski centar”: budući da Plan detaljne regulacije predviđa kombinaciju različitih sadržaja – porodično i višeporodično stanovanje, objekte javne namene, infrastrukturu, kao i sadržaje koji bi omogućili da ovaj prostor ne bude samo stambena zona, već funkcionalni deo grada.
Međutim, plan podrazumeva rušenje postojećih vojnih objekata i potpuno raščišćavanje terena kako bi se prostor u Rumi podelio na potpuno nove, čiste građevinske parcele.
Među planiranim sadržajima nalaze se vrtić i ambulanta, čime se ideja novog naselja približava konceptu savremenog „grada u gradu“. Posebna vrednost projekta jeste činjenica da se ne radi o širenju grada na potpuno nove površine, već o vraćanju života prostoru koji je već deo Rume. Nekadašnja vojna zona, koja je više od dve decenije bila neiskorišćena, mogla bi da postane mesto gde će živeti nove generacije Rumljana.
Ali, plot twist – ovde nema hepienda! Naime, plan detaljne regulacije podrazumeva rušenje postojećih vojnih objekata i potpuno raščišćavanje terena kako bi se prostor od blizu 19 hektara podelio na potpuno nove, čiste građevinske parcele.
Stari kasarnski objekti u Železničkoj ulici su decenijama napušteni, neuslovni i devastirani, zbog čega projektom nije predviđena njihova rekonstrukcija niti prenamena. Nije predviđeno ni očuvanje u vidu pravljenja replika. Tako da, ne pozdravljamo ovaj predlog.
Nova budućnost starih zidova
Priča o kasarnama u Somboru i Rumi mnogo je više od priče o vojnim objektima. Ona pokazuje kako se danas odnosimo prema graditeljskom nasleđu. Dok jedni gradovi u napuštenim kompleksima vide priliku za novi život, drugi ih brišu kako bi krenuli od nule.
A iskustva širom Evrope pokazuju da ta dva pristupa ne moraju biti ista stvar. Dovoljno je pogledati Poljsku, kompleks Žolnai u Pečuju, Svilaru u Novom Sadu ili novosadski Distrikt – svaki sa svojim manama, ali sa zajedničkom idejom da vredne građevine mogu dobiti novu funkciju umesto da nestanu.
U Rumi će, ukoliko se plan sprovede u sadašnjem obliku, teško ostati ijedan trag nekadašnje kasarne. Možda će novi kvart biti uspešan. Ali izgubiće se i deo identiteta grada, koji se jednom srušen više ne može vratiti.
