Od Subotice, preko Novog Sada, do Sremske Mitrovice – istražujemo kako su nekadašnji vojni objekti postali simbol propuštene tranzicije i neiskorišćenog urbanog potencijala.
Vojvođanski gradovi nose jasan pečat Carevine, habsburške preciznosti i utilitarizma: glavni trg, na njemu uglavnom rimokatolička crkva i gradska kuća, palate bogataša, gimnazije, trgovine i ostala korisna zdanja. I naravno, u skladu sa militarističkim duhom onog vremena (i negovanim brčićima oficira), a i zbog blizine granice, tu su bile – kasarne, i klubovi oficira, vojni domovi i slično. Efikasno i korisno.
Zapravo, postoje gradovi u Vojvodini u kojima su nekada čak i najorganizovaniji, najuređeniji i infrastrukturno najnapredniji delovi grada bile – kasarne. Ne trgovi, ne železničke stanice, ne gradske kuće, već vojni kompleksi građeni za carevine, kraljevine i države koje su se smenjivale brže nego što su zidovi uspevali da ostare.
Iako su države koje su nasleđivale Habsburgovce bile sklone menjanju imena, uniformi i zakona, kasarne i domove vojski su volele – jer su i potonje države bile – jednako militarističke. Austrougarska monarhija, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, okupacione snage raznih fela, JNA i Vojska Srbije ostavljale su svoje slojeve po vojvođanskim garnizonima, pa danas pojedine kasarne izgledaju kao arhitektonski fosili čitave srednjoevropske istorije.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Mnoge ustanove koje su bile vojne, i shodno tome, solidno održavane, ostale su napuštene, i zanemarene. Počele su da se ruše, i propadaju.
I tu se srećemo sa novim problemom, koji je dvadesetak godina star. Zapravo, star je koliko i ukidanje vojnog roka kao obaveznog u Srbiji i njena demilitarizacija u 21. veku. Mnoge ustanove koje su bile vojne, i shodno tome, solidno održavane, ostale su napuštene, i zanemarene. Počele su da se ruše, i propadaju.
Paradoks je, kada se usporedi sa susedima, zjapeći: u vremenu kada evropski gradovi stare vojne komplekse pretvaraju u kulturne četvrti, univerzitetske kampuse, galerije i luksuzne stanove, u Srbiji mnogi od tih objekata još čekaju novu namenu.
A među najzanimljivijim primerima nalaze se Domovi vojske u Sremskoj Mitrovici i Subotici, kompleks „Princ Rudolf“ u Zrenjaninu i kasarna „Arčibald Rajs“ (eks-“Maršal Tito”) u Novom Sadu. Pogledajmo šta se dešava sa ovim dragocenim objektima. I gde je “zapelo”.
Dom vojske u Sremskoj Mitrovici
Idemo odmah na najkatastrofalnije stanje. Dom vojske u Sremskoj Mitrovici možda najbolje pokazuje kako je vojska u socijalističkoj Jugoslaviji pokušavala da bude jednovremeno i kulturna institucija. Mitrovica, nekadašnji rimski Sirmium, vekovima je bila strateška tačka na granici velikih država, pa nije čudno što je upravo ovde izgrađen reprezentativni vojni objekat namenjen ne samo oficirima, već i javnom životu grada.
Domovi JNA širom Jugoslavije građeni su tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina kao svojevrsni „hramovi socijalističkog građanstva“. U njima su se održavale projekcije filmova, koncerti, igranke, političke tribine i svečanosti.
Arhitektonski, Dom vojske u Mitrovici nosi karakteristike kasnog modernizma sa elementima debelo zakasnelog art-dekoa: jednostavne horizontalne linije, naglašeni ulazi, monumentalne sale i funkcionalistički pristup prostoru, kao i beli zidovi, tipični za taj period. To nije bila arhitektura dekoracije, već arhitektura autoriteta – nije se tu trebalo osećati posebno raspevano (iako se unutra i pevalo i sviralo), već disciplinovano i sa strahopoštovanjem.
Zamrznuti fragmenti Jugoslavije
U tim zgradama beton i mermer trebalo je da simbolizuju stabilnost države. Danas, međutim, mnogi domovi vojske širom regiona deluju kao zamrznuti fragmenti Jugoslavije – sa velikim holovima koji odjekuju prazninom i osećajem da se vreme u njima usporilo negde oko 1987. godine.
Mitrovački Dom vojske se raspada, i to doslovno, zidovi popuštaju, krovovi padaju, rastinje je progutalo deo objekta, te eks-“Dom JNA” već godinama izgleda kao savršena metafora tranzicije: svi imaju plan, svi imaju viziju, samo još nedostaje – novac. Ironično je da je dok se Dom ruši, ispred podignuta bista – Kralju Petru I Oslobodiocu! Transfer blama je poveliki.
Nekadašnji “Dom JNA” već godinama izgleda kao savršena metafora tranzicije: svi imaju plan, svi imaju viziju, samo još nedostaje – novac.
Još pre šest godina, kada je Grad otkupio ruinirani objekat od Ministarstva odbrane za oko 16 miliona dinara (pregovori su trajali rekordno dugo, od 2007. godine!), krenule su velike najave. Pominjala se nova Muzička škola, zatim Regionalni IT centar, pa onda ambiciozni Kulturno-obrazovni centar sa fakultetima, kongresnom salom i edukacionim prostorima. Komisija za planove čak je prošle godine usvojila PDR koji predviđa i IT centar, ali se čitava stvar i dalje misteriozno ne pojavljuje pred odbornicima Skupštine grada.
A razlog je verovatno vrlo balkanski jednostavan: čeka se nekakav investitor sa magičnom torbom punom novaca – da bude bogat i da voli starine.
Novi plan predviđa očuvanje prepoznatljivog pročelja, pa bi makar fasada mogla da preživi novu epohu, čak i ako ostatak zgrade ode pod bager
Godine bez čuvara značile su i klasičnu sudbinu ovakvih zgrada: odneto je sve što je moglo da se odnese. Ironija je što je Dom vojske nekada bio jedno od najživljih mesta u gradu. Mitrovčani ga pamte po svadbama, maturama, proslavama Dana žena i ispraćajima u vojsku.
Objekat je prvobitno podignut 1953. kao Ratarski dom, da bi deset godina kasnije prešao u ruke JNA i postao reprezentativni društveni centar sa skoro 1.000 kvadrata prostora. Novi plan ipak predviđa očuvanje prepoznatljivog pročelja, pa bi makar fasada mogla da preživi novu epohu, čak i ako ostatak zgrade ode pod bager. I to bi bio – hepiend.
Subotička kasarna i Dom vojske
Posebnu priču predstavlja Dom vojske u centru Subotice, na Korzou. Subotica je još u doba Austrougarske bila važan garnizonski grad na južnim granicama Monarhije. Kraj 19. i početak 20. veka bili su period intenzivne militarizacije tadašnje Ugarske, pa se grade veliki vojni kompleksi sa tipičnom habzburškom vojnom arhitekturom: dugi paviljoni od opeke, strogo ritmizovani prozori, centralna dvorišta i jasna simetrija.
Grad Subotica je među prvima u Srbiji krenuo u preuzimanje bivše vojne imovine: još 2010. kupljena je Kasarna „Petar Drapšin“, a 2015. i ovaj Dom vojske, kao i kompleks „Kosta Nađ“, sve sa idejom transformacije bivših vojnih zona u nove gradske sadržaje. Međutim, i pored ambicioznih najava, veliki deo tih prostora ostao je nedovoljno iskorišćen ili tek delimično aktiviran kroz parcijalne projekte. Da pohvalimo: kasarna “Petar Drapšin” već par godina tokom leta postaje dom festivala Summer3p.
Pa ipak, Subotica je odustala od većine projekata – naime, Grad Subotica odlučio je da u martu mesecu proda nekadašnji Dom vojske u samom centru grada, objekat koji je pre više od decenije otkupljen od države sa idejom da dobije javnu, kulturnu ili poslovnu funkciju, ali je u međuvremenu, baš kao i u Mitrovici, ostao u svojevrsnoj urbanističkoj zoni čekanja.
Jedna od ključnih urbanih tačaka u centru Subotice
Nakon godina bez konkretne namene i niza neostvarenih planova, gradske vlasti sada pokreću postupak javnog nadmetanja, a početna cena gotovo je identična onoj po kojoj je objekat kupljen 2015. godine – oko 3,17 miliona evra, prema proceni licenciranog veštaka. Na prodaju je ponuđen kompleks na adresi Korzo 3, uz pripadajuću parcelu ka Ulici Vuka Karadžića, u samom jezgru starog grada, površine 844 m² u osnovi, odnosno oko 5.443 m² bruto razvijene površine na više etaža, sa podrumom, prizemljem i tri sprata.
Objekat zauzima i parcelu veću od 1.500 m², što ga čini jednom od ključnih urbanih tačaka u centru Subotice. Posebnu težinu daje mu status kulturnog dobra, što znači da buduće intervencije moraju poštovati zaštićene arhitektonske i istorijske vrednosti. Upravo taj status, uz kompleksnu strukturu i troškove rekonstrukcije, godinama je bio i prepreka i ograničenje za pronalaženje ozbiljnog investitora.
Posebnu težinu objektu daje status kulturnog dobra, što znači da buduće intervencije moraju poštovati zaštićene arhitektonske i istorijske vrednosti.
Zapravo, Dom vojske nije uvek bio vojni objekat – bio je hotel. Naime, zvao se „Zlatno jagnje“, i spada među najstarije i najzanimljivije objekte u centru grada. Podignut je 1857. godine kao hotel „Belo jagnje“ (nije zlatno) u vreme kada Subotica još uvek snažno nosi pečat kasne Habzburške Monarhije i formira se kao važan trgovački i administrativni centar. Danas je ovo nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture, ali i živi palimpsest različitih epoha.
Prvobitno je zgrada bila prizemna, sa kafanom u vlasništvu Andraša Lihteknera, tipičnim urbanim sadržajem srednjoevropskih varoši sredine 19. veka. Prva veća transformacija dolazi 1886. godine, kada arhitekta Geza Kocka nadziđuje sprat i oblikuje objekat u duhu eklektike, stila koji je tada dominirao u urbanim centrima Ugarske – kombinacija klasičnih motiva, simetrije i reprezentativne fasadne plastike.
Od kafane do reprezentativnog javnog objekta
Krajem 19. i početkom 20. veka objekat dobija svoju najprepoznatljiviju arhitektonsku fazu. Po projektu Titusa Mačkovića 1904. godine, zgrada je temeljno preuređena u duhu minhenske secesije, sa naglaskom na sklad dekoracije, proporcija i detalja. Uvedeni su karakteristični secesijski elementi: fluidne linije, floralni motivi i sofisticirana obrada otvora, kao i staklene markize koje su davale posebnu lakoću uličnoj fasadi – kasnije uništene u Drugom svetskom ratu.
Upravo ta kombinacija eklektičke osnove i secesijske nadgradnje čini objekat jednim od najvrednijih primera slojevite arhitekture u Subotici – zgradu u kojoj se jasno čitaju različite faze urbanog i stilskog razvoja, od kafane sredine 19. veka do reprezentativnog javnog objekta početka 20. veka.
Oštećene instalacije, uništeni parketi, prodor vlage i čak prisustvo ptica u pojedinim delovima dodatno su povećali procenjenu cenu i obim potrebne rekonstrukcije.
Dom vojske u centru Subotice, poseduje i sportsku salu, pozorišnu dvoranu i stanove u potkrovlju, što ga čini složenim objektom sa višestrukim potencijalima. Tokom godina pominjane su različite namene – od privremenog smeštaja kulturnih institucija, preko IT i kreativnih centara, do poslovno-komercijalnog kompleksa – ali, gle čuda, ni ovde nijedna opcija nije realizovana.
U međuvremenu, nedostatak ulaganja i održavanja doveo je do vidljivog propadanja: oštećene instalacije, uništeni parketi, prodor vlage i čak prisustvo ptica u pojedinim delovima objekta dodatno su povećali procenjenu cenu i obim potrebne rekonstrukcije. Upravo visoki troškovi adaptacije bili su jedan od glavnih razloga slabog interesovanja potencijalnih korisnika.
Da li će se pojaviti investitor spreman da strukturu u centru grada pretvori u funkcionalan urbani prostor, ili će još neko vreme ostati simbol propuštene tranzicije?
Pa ipak, ko ne bi želeo da ima u svom vlasništvu ovog “zelenog secesijskog lepotana”? Sada Grad Subotica ide na javnu prodaju, uz obavezan depozit od 10% početne cene, dok će kupac moći da plati u ratama – prva od milion evra u roku od 15 dana, a ostatak do decembra 2026. godine. Konačnu odluku o prodaji donosi gradsko veće, a ugovor potpisuje gradonačelnik.
Posle više od decenije odlaganja i planova koji su se stalno menjali, sudbina Doma vojske u Subotici ponovo se svodi na isto pitanje – da li će se pojaviti investitor spreman da složenu, ali vrednu strukturu u centru grada pretvori u funkcionalan urbani prostor, ili će još neko vreme ostati simbol propuštene tranzicije.
Kasarna “Princ Rudolf” (“Svetozar Marković Toza”) u Zrenjaninu
Možda najzanimljiviji kompleks među njima ipak je „Princ Rudolf“ u Zrenjaninu. Ovaj kompleks nastao je još sredinom 19. veka, u vreme kada je tadašnji Bečkerek bio važan administrativni i vojni centar Banata.
Prvobitno je izgrađen kao bolnica nazvana po prestolonasledniku Rudolfu Habzburškom, sinu cara Franje Josifa, a kasnije dobija vojnu funkciju. Sam naziv „Princ Rudolf“ danas zvuči gotovo kao naslov nekog zaboravljenog srednjoevropskog romana, ali kompleks zaista poseduje gotovo filmsku atmosferu.
Objekat je “podignut je sredinom 19. veka kao Okružna i gradska bolnica „Carević Rudolf” na mestu nekadašnjeg županijskog rasadnika. Nakon što nepunu deceniju od svog osnivanja nije privedena svojoj izvornoj nameni, ona je krajem 1860-ih pretvorena u kasarnu”, kaže Zavod za zaštitu spomenika kulture Zrenjanin.
Zgrade su raspoređene u dubinu parcele, paralelno postavljene i međusobno uravnotežene, stvarajući gotovo matematički precizan ritam izgradnje.
Objekti su građeni u duhu kasnog istoricizma, sa elementima neorenesanse karakterističnim za austrougarsku javnu arhitekturu tog vremena. Fasade od crvene i žute opeke, ritmični nizovi prozora i veliki unutrašnji hodnici stvaraju utisak reda i discipline, ali i određene melanholije.
Kompleks je koncipiran kao klasičan vojni paviljonski sistem, sastavljen od prizemnih i spratnih zgrada različite namene, ali jedinstveno organizovanih prema jasnoj logici svakodnevnog funkcionisanja velike vojne jedinice. U njemu su bili obuhvaćeni svi segmenti vojnog života – od smeštaja i ishrane vojnika, preko prostora za obuku i administraciju, do zdravstvene nege i skladištenja naoružanja, opreme i municije.
Stroga simetrija i racionalna organizacija prostora
Ono što dominira urbanističkim rešenjem jeste stroga simetrija i racionalna organizacija prostora. Zgrade su raspoređene u dubinu parcele, paralelno postavljene i međusobno uravnotežene, stvarajući gotovo matematički precizan ritam izgradnje. Ovakav pristup nije bio estetski, već pre svega funkcionalan – omogućavao je preglednost, kontrolu i efikasno kretanje unutar kompleksa.
U nastavku glavne bolničke zgrade nalaze se dva prizemna, pravougaona objekta – kantina sa jedne i vežbaonica sa druge strane – koji prate osnovnu osu kompleksa. Iza njih se, paralelno sa glavnim krilom, razvija zgrada zatvora, dok je u dubljoj zoni parcele smeštena spratna zgrada magacina.
Kompleks se nalazi u delu Zrenjanina poznatom kao Mala Amerika, urbanistički veoma zanimljivom području koje i samo nosi slojeve različitih epoha.
Na samom kraju kompleksa nalazi se zgrada štaba, kao administrativno i komandno jezgro čitavog sistema. Svi ovi paviljoni odlikuju se izrazitom utilitarnošću. Fasade su svedene, bez dekorativnih elemenata, sa naglaskom na funkciju i trajnost.
Ipak, uprkos jednostavnosti, celokupan raspored i ritam objekata proizvode snažan utisak reda, discipline i uniformnosti – što je i bila suštinska ideja vojničke arhitekture tog vremena: da prostor sam po sebi odražava hijerarhiju i organizaciju sistema koji u njemu funkcioniše. Idealno za neku namenu – kulturnu, komercijalnu ili bilo koju drugu? Ne u Srbiji!
Kompleks se nalazi u delu Zrenjanina poznatom kao Mala Amerika, urbanistički veoma zanimljivom području koje i samo nosi slojeve različitih epoha. Zbog istorijske i arhitektonske vrednosti pokrenuti su postupci zaštite pojedinih objekata, a urbanisti i arhitekte godinama ukazuju na potencijal čitavog prostora.
Kada bi se ovakav kompleks nalazio u Češkoj, Austriji ili Mađarskoj, verovatno bi već bio pretvoren u kreativni distrikt sa loftovima, dizajnerskim studijima i malim pivarama u nekadašnjim vojnim magacinima. U Srbiji, međutim, ovakvi prostori često ostaju zaglavljeni između nerešenih imovinskih odnosa, nedostatka investicija i komplikovane zaštite kulturnog nasleđa. Zašto zaraditi na istoriji kad se može i pustiti da propadne?
Kasarna „Arčibald Rajs“ u Novom Sadu
Kasarna „Dr Rudolf Arčibald Rajs“ u Novom Sadu nosi drugačiji istorijski sloj. Nazvana po čuvenom švajcarskom kriminologu i prijatelju Srbije Rudolfu Arčibaldu Rajsu, ona predstavlja deo mnogo šire vojničke istorije Novog Sada i Petrovaradina. Novi Sad je vekovima bio važan garnizonski grad Habzburške monarhije, direktno povezan sa Petrovaradinskom tvrđavom, jednom od najvećih fortifikacija u ovom delu Evrope. Vojni objekti u gradu razvijali su se paralelno sa urbanizacijom, pa su kasarne često oblikovale čitave kvartove.
Objekti kasarne „Arčibald Rajs“ kombinovali su austrougarske osnove sa kasnijim intervencijama iz jugoslovenskog perioda. Takvi kompleksi danas predstavljaju zanimljiv arhitektonski kolaž: deo fasade može biti tipično habzburški, dok je susedni objekat dograđen u socijalističkom modernizmu šezdesetih godina. Upravo ta slojevitost daje vojvođanskim vojarnama poseban karakter. One nisu „čiste“ istorijske celine, već fizički dokaz turbulentne istorije regiona.
Zanimljivo je da su austrougarski vojni urbanisti veoma ozbiljno pristupali planiranju kasarni. Kompleksi su projektovani kao samostalni sistemi sa kuhinjama, ambulantama, skladištima, konjušnicama, radionicama i često sopstvenim vodovodnim ili kanalizacionim rešenjima. Kasarna nije bila samo mesto za smeštaj vojske; ona je bila mali grad iza zidina.
Objekti kasarne „Arčibald Rajs“ u Novom Sadu kombinovali su austrougarske osnove sa kasnijim intervencijama iz jugoslovenskog perioda.
Prostor idealan za Univerzitet
Posle Drugog svetskog rata zvala se “Maršal Tito” i prepoznatljivi je deo vizuelnog identiteta celog Novog Sada i Futoške ulice, ali je naravno, krajem prve decenije 21. veka i ona izgubila svoju funkciju, a grad se nikako nije mogao dosetiti šta bi u njoj moglo biti. I ovde se spominjala nova muzička škola, pa nova baletska škola (stara je bila skučena u zgradi Jevrejske opštine), ali na kraju su nova Muzička i baletska škola sagrađene u savremenom stilu na Limanu, a kasarna je ostala pusta.
U zimu 2011–2012. desio se pokušaj “skvotovanja” kasarne od strane mladih Novog Sada, koji su ovde proglasili “Društveni centar”, svega šest meseci posle napuštanja kasarne od strane vojske, ali je ova “komuna” iako legitimna, kratko trajala, kao i nada da će Novi Sad dobiti reprezentativni kulturni prostor. Aktivisti su izbačeni, a zgrada je zamandaljena i – tako stoji sledećih 14 godina! Nepotrebno je reći da je ovaj moćni prostor idealan za neke od ustanova Univerziteta, za studentski dom (ionako su tu bile spavaonice), muzej i tome slično.
Nepotrebno je, takođe, reći da ne možemo isterivanje aktivista pripisati “vizionarstvu”, odnosno tome da je neko u januaru 2012. znao da će se deceniju i po kasnije ponovo u Srbiji uvoditi obavezni vojni rok, “pa je zato čuvao kasarne”. Prosto, to nije tačno. Nejasno je i zašto Grad, u nedostatku trajnog rešenja, nije iznajmio prostor – već je ostao i bez rente. Sa sudbinom “Agrarije”, koja je takođe trebala biti kulturni centar mladih, a to neće postati, sudbina novosadske kulture postaje prilično tužna.
Epilog
Danas, kada mnogi gradovi u Vojvodini kubure sa nedostatkom javnog prostora, upravo bivše kasarne i domovi vojske predstavljaju možda najveći neiskorišćeni urbanistički potencijal. Kasarne imaju velike zelene površine, široke komunikacije i objekte građene kvalitetnije nego mnoge savremene zgrade, a vojni klubovi su idealna mesta za okupljanje ljudi. Problem je što njihova obnova zahteva dugoročnu strategiju i ozbiljna ulaganja, a ne samo prodaju parcela investitorima.
Jer stare kasarne nisu samo ostaci vojnih sistema. One su arhitektonski dnevnik čitavog prostora između Beča i Balkana. U njihovim zidovima ostali su tragovi imperija, ratova, tranzicije i raspada država. I možda baš zato danas deluju toliko fascinantno: kao ogromne prazne pozornice na kojima istorija još nije sasvim završila predstavu.
Ali, mi najbolje od svoga, od svoje istorije, ne koristimo. I, posle svega, zbog toga, odzvanjaju u glavi reči samog Arčibalda Rajsa, jedne od osoba čije ime nosi jedan od objekata: “Srbi, čuvajte se sebe!”. I to, ta rečenica, je ono od čega trebamo početi.
