Dve stanice bliznakinje: Nova železnička arhitektura Beške i Sremskih Karlovaca

Opeka, svedeni zabati i jednostavni volumeni daju dvema stanicama savremen izraz, uz jasne reference na graditeljsko nasleđe Srema.

Nova železnička stanica ne mora da bude samo mesto na kojem se čeka voz. Ona je istovremeno prvi susret sa naseljem, mali arhitektonski znak u pejzažu i, posebno u Vojvodini, prilika da se savremena gradnja poveže sa prepoznatljivim graditeljskim nasleđem.

Na brzoj pruzi Beograd–Novi Sad nalaze se dve stanice koje su zanimljive i kada se posmatraju mimo svoje osnovne funkcije. Reč je o stanicama Sremski Karlovci i Beška – odnosno Beška-Čortanovci, kako bi možda bilo preciznije reći, budući da se nalazi između ova dva mesta, iako se zvanično zove samo Beška.

Njihov izgled najavljivali smo još pre više od pet godina, a danas, kada su završene i kada se mogu sagledati u prostoru, jasno je da ove dve relativno male zgrade imaju srodnu oblikovnu logiku.

Mogle bi se nazvati stanicama bliznakinjama: savremeni su to infrastrukturni objekti koji kroz materijale, proporcije i geometriju diskretno prizivaju arhitekturu Srema.

Srem između pruge i cigle

Srem je prostor u kojem je arhitektura dugo bila neraskidivo povezana sa ciglom. Posebno je zanimljiva tradicija seoske i varoške arhitekture koju su oblikovali nemački doseljenici, odnosno takozvane sremske Švabe.

Njihove kuće i pomoćni objekti prepoznatljivi su po jednostavnim, gotovo racionalnim volumenima, pravilnim fasadama, naglašenim zabatima i upotrebi opeke kao osnovnog građevinskog i vizuelnog materijala.

Nije tu bilo mnogo dekoracije u klasičnom smislu. Karakter kuće nastajao je iz proporcije, ritma otvora, teksture zida i snažne geometrije krova.

Nove stanice u Beški i Sremskim Karlovcima ne kopiraju staru sremsku kuću, već pojedine elemente njenog jezika prevode u savremeni arhitektonski izraz.

U tom smislu, nove stanice u Beški i Sremskim Karlovcima mogu se čitati kao savremeni odgovor na slično pitanje: kako napraviti malu zgradu koja je funkcionalna i prepoznatljiva, ali dovoljno jednostavna da ne konkuriše pejzažu?

Odgovor nije pronađen u doslovnom preslikavanju stare sremske kuće. Umesto toga, preuzeti su pojedini elementi njenog arhitektonskog jezika – pre svega kompaktan volumen, naglašena geometrija i opeka – i prevedeni u savremeni izraz.

Zabat kao znak

Jedan od najzanimljivijih elemenata obe stanice jeste odnos prema zabatu.

Zabat je vekovima bio jedno od najprepoznatljivijih mesta na kojem se u vojvođanskoj arhitekturi pokazivao karakter kuće. Na starim železničkim stanicama često se pojavljivao i kružni otvor ili prozor postavljen visoko na zabatu.

Takav detalj nije bio samo ukras. Donosio je svetlost u prostor ispod krova, ali je istovremeno stvarao snažan vizuelni akcenat na pročelju. Zato je vremenom postao i deo naše vizuelne predstave o železnici 19. i početka 20. veka.

Nove stanice taj motiv ne vraćaju kao istorijsku repliku. Kada se bolje zagledamo, videćemo da se obe fasade zasnivaju na simetriji i krajnje simplifikovanom zabatu, gotovo u vidu stepenica, koji ipak ostaje upečatljivo reminescentan na stare sremske zabate.

A kada se sa tih uvijenih istorijskih linija ukloni dekoracija i ostane samo geometrija, stižemo i do još jedne zanimljive asocijacije – hanzeatske arhitekture severa Evrope, Baltika, Holandije i Skandinavije.

Tu se pojavljuje i drugi važan element – tamna, reljefna opeka.

Cigla koja nije samo fasada

Cigla je u arhitekturi Srema mnogo više od završne obloge. To je materijal koji je vekovima određivao izgled naselja – od porodičnih kuća i ekonomskih objekata do crkava i industrijske arhitekture.

Zbog toga njena savremena upotreba na novim stanicama ima smisla čak i kada je objekat potpuno savremen.

Ovde je upotrebljena kombinacija dekotivne ciglice i opeke, sa svojevrsnom patinom, slična onoj koju smo videli na stanici Vrbas Nova. Ona utilitarnim objektima daje toplinu koju od železničke infrastrukture možda i ne očekujemo.

Upravo se tu može povući paralela sa arhitekturom severne Evrope. Opeka, jednostavni volumeni, naglašeni krovni oblici i kontrolisana paleta materijala podsećaju na ono što često povezujemo sa skandinavskom, baltičkom, holandskom ili severnonemačkom arhitekturom.

Na zadnjoj fasadi karlovačke stanice nedostaje jedna ciglica pa se nadamo da negde „na lageru“ postoji odgovarajući „rezervni deo“.

Naravno, stanice u Sremu nisu kopije tih tradicija. Pre bi se moglo reći da pripadaju istoj široj logici: materijal nije sakriven, forma je jednostavna, a detalj ima i funkciju i karakter.

Otud smo ih, pola u šali, pola u zbilji, nazvali „skandinavskim železničkim stanicama“. Da nema natpisa, zaista bi mogle da se nalaze gotovo bilo gde u Evropi severno od 45. paralele.

Mala zamerka: na zadnjoj fasadi karlovačke stanice nedostaje jedna ciglica pa se nadamo da negde „na lageru“ postoji odgovarajući „rezervni deo“.

Stara forma, nova tehnologija

Iza ovog istorijskog i materijalnog sloja, međutim, nalaze se potpuno savremeni zahtevi.

Železnička stanica danas mora da bude pristupačna osobama sa invaliditetom, da omogući jednostavno kretanje između platoa, čekaonice i perona, da ima liftove i jasnu signalizaciju i, naravno, da odgovori na tehničke i bezbednosne standarde savremenog železničkog sistema.

Pothodnik tako postaje važan deo organizacije prostora, jer je ukidanje pružnih prelaza jedan od ključnih principa nove pruge. U Sremskim Karlovcima i Beški stanične zgrade povezane su sa peronima upravo preko novih pothodnika.

Obe zgrade zasnivaju se na simetričnoj kompoziciji i srodnoj materijalizaciji, ali se pri pažljivijem posmatranju pojavljuju razlike.

Istorijska železnička stanica bila je pre svega zgrada kroz koju se prolazilo ka vozu. Savremena stanica je deo mnogo većeg sistema pešačkih, kolskih i železničkih tokova.

Zbog toga je njena arhitektura manje stvar reprezentativnog pročelja, a više pažljivo organizovane sekvence: dolazak automobilom ili pešice, ulazak u objekat, čekanje, prolazak kroz pothodnik i izlazak na peron.

U Beški vredi pohvaliti i novo autobusko stajalište, odakle lokalni autobusi dovode putnike iz okolnih mesta pred polazak vozova. To je mali, ali važan detalj ako železnica zaista želi da privuče nove putnike.

Bliznakinje koje ipak nisu iste

Iako na prvi pogled veoma slične, dve stanice ipak nisu identične. Obe zgrade zasnivaju se na simetričnoj kompoziciji i srodnoj materijalizaciji, ali se pri pažljivijem posmatranju pojavljuju razlike.

Kod Beške su vrata i prozori na zadnjoj strani direktnije postavljeni na pročelje, dok se u Sremskim Karlovcima pojavljuje uvučena nadstrešnica sa stubovima.

Na obe stanice pojavljuje se i alubond u dezenu svetlog drveta, kakav smo videli i na stanici Vrbas Nova. On pravi lep koloristički kontrapunkt tamnoj opeci i uvodi reminiscenciju na prirodne materijale.

Da li je moglo i pravo drvo? Verovatno jeste, i efekat bi možda bio još upečatljiviji.

Stara železnička stanica u Sremskim Karlovcima, poznata i iz filmova „Varljivo leto ’68“ i „Lajanje na zvezde“, danas je u lošem stanju i svakako bi joj trebalo pronaći novu namenu.

Posebna priča su stare stanice.

Stara železnička stanica u Sremskim Karlovcima, poznata i iz filmova „Varljivo leto ’68“ i „Lajanje na zvezde“, danas je u lošem stanju i svakako bi joj trebalo pronaći novu namenu. Slično se može reći i za staru stanicu Beška – bez obzira na buduću funkciju, zgradu takvog značaja trebalo bi sačuvati.

Mala zgrada, veliki infrastrukturni sistem

U tome se možda krije i najveća vrednost novih stanica u Beški i Sremskim Karlovcima. One nisu monumentalne i ne pokušavaju da postanu novi simboli Vojvodine. Njihova površina i program relativno su mali, ali su uklopljeni u veliki infrastrukturni sistem koji omogućava potpuno drugačiji način putovanja kroz Srem.

Kada se posmatraju zajedno, deluju kao dva odgovora na isti arhitektonski zadatak. Obe pripadaju vremenu brzih vozova, liftova, pothodnika, elektronskog informisanja putnika i strogo kontrolisanih saobraćajnih tokova, ali istovremeno pokušavaju da ne budu anonimne.

Beška i Sremski Karlovci pripadaju vremenu brzih vozova, liftova i pothodnika, ali istovremeno pokušavaju da ne budu anonimne.

Upravo zato je zanimljivo čitati njihove fasade kroz lokalni kontekst. Zabat podseća na sremsku kuću, klinker opeka na tradicionalno graditeljstvo, jednostavan volumen na srednjoevropsku racionalnost, dok su konstrukcija, instalacije, pristupačnost i organizacija saobraćaja potpuno savremeni.

To nije rekonstrukcija prošlosti. Nije ni arhitektura koja se trudi da izgleda „moderno“ po svaku cenu. Pre bi se moglo reći da su Beška i Sremski Karlovci pokušaj da se napravi ono što železnica oduvek najbolje radi – da spoji različita vremena na jednom mestu.

Stare stanice Srema pripadale su epohi u kojoj je železnica menjala geografiju Vojvodine. Nove pripadaju vremenu u kojem železnica ponovo menja način na koji se kroz Vojvodinu putuje.

Razlika, dakle, nije samo u brzini vozova. Stare stanice bile su gotovo uniformno austrougarske, građene prema obrascima tadašnje države. Današnje imaju „severnjačku“, pomalo „skandinavsku“ spoljašnjost, ali istovremeno odaju omaž staroj arhitekturi Srema.

Sličnost je u tome što arhitektura i dalje mora da pronađe način da trenutak povezivanja identiteta prepozna. I spoji 19. i 21. vek. I onda nam bude toplo oko srca kada vidimo da je arhitekta prepoznao istoriju i uklopio je u budućnost, a nije je samo presnimio.