Kako smo došli da paradoksa da najatraktivniji grad na Balkanu ima krajnje osiromašenu arhitekturu, koju bi u skorije vreme mogla da pretekne arhitektura albanske prestonice.
U jednom od prethodnih tekstova, prikazano je čak osam projekata manjih ili većih kula, koje su planirane za Tiranu. Ovaj tekst samo nastavlja niz najnovijih vesti vezanih za albansku arhitektonsku scenu, za koju možemo reći da je u poslednjih 5–10 godina potpuno eksplodirala.
Jer ono što vidimo da se planira za izgradnju u albanskoj prestonici i koji evropski biroi to potpisuju, ne može da ne natera bilo koga iz arhitektonskog struke u Srbiji da se zapita – kako i zašto se ovo sve tamo događa i šta smo mi sve ovde propustili? Dobro pitanje, ali koje traži malo opširniji odgovor.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kako objasniti ovakav skok
Ako pogledamo ex-jugoslovenski prostor, možemo zapaziti da je arhitektura u Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini na približno istim nivoima. Grade se nekada više, nekada manje uspešna ostvarenja, koja u neku ruku prate inostrane tokove.
Arhitektura Slovenije i Hrvatske je odskočila, ponajviše zbog pristupa EU tržištu, što podrazumeva i značajnije ulaganje u ugostiteljske i poslovne objekte, kako bi svojim tehničkim i estetskim kvalitetima pratili one iz centralne i zapadne Evrope.
Naravno, tu je i višedecenijska tradicija prosvećenijih investitora, koji pored korisnih kvadrata razmišljaju i o kvalitetu arhitektonskog rešenja. Ali kako objasniti ovakav skok albanske arhitekture?
Albanija je posle Drugog svetskog rata bila, jedno kraće vreme, okrenuta FNR Jugoslaviji. Zatim se okrenula Istočnom bloku SSSR-a, da bi posle toga krenula da sledi verziju komunizma, koju je zagovarala NR Kina. Od druge polovine 70-ih godina, Albanija se zatvara i za kinesku saradnju i ulazi u potpunu izlolaciju, koja traje sve do 90-ih godina.
Ne računajući na poneki spomenik i zgradu državne institucije, albansko graditeljstvo je decenijama bilo svedeno na „socijalističko sivilo“ utilitarnih objekata
Tokom svih ovih decenija komunističke diktature Envera Hodže, nije bilo želje ni volje da se autorskoj arhitekturi pruži više prostora. Ne računajući na poneki spomenik i zgradu državne institucije, albansko graditeljstvo je decenijama bilo svedeno na „socijalističko sivilo“ utilitarnih objekata.
Od početka 2000-ih, Albanija se daleko više otvara ka Zapadu i na sve načine gleda kako da uhvati priključak sa razvijenim svetom. Državni arhitektonski fakulteti unapređuju svoje programe studiranja, a otvaraju se i privatni univerziteti, sa programima koji u potpunosti prate evropske škole arhitekture.
Uporedo sa stvaranjem domaće škole arhitekture i novih, mladih kadrova, državni i privatni investitori su gledali da krenu sa angažovanjem stranih arhitekata, a od pre jedne decenije, baš glasovitih evropskih biroa, kako bi za što kraće vreme u svojoj državi (ponajviše Tirani), izgradili najsavremenije arhitektonske standarde.
I to je počelo da se ostvaruje. Stasavaju mlade generacije arhitekata, čije fenomenalne zgrade se polako izvode, a uporedo sa tim se zidaju i objekti „starhitekata“. Ko je pre dve godine obišao regionalnu izložbu BAB 2023, mogao je da se uveri u kvalitet onoga što je tada izložila albanska selekcija.
Investitori nisu želeli da podignu arhitekturu na neki viši nivo, jer su uvideli da klijenti i ne mare previše za arhitektonsko-urbanističke kvalitete.
Kod nas se dogodilo sve suprotno. Svih ovih decenija, pored društveno-političkih nedaća 90-ih, mi smo sa većim ili manjim uspehom izgradili i održali domaću, autorsku arhitekturu, koja je za vreme SFR Jugoslavije bila na istom nivou kao inostrana.
Ali za razliku od sveobuhvatnog otvaranja Albanije ka Zapadu početkom 2000-ih, mi smo tih godina sve to izvršili polovično, nedovoljno, da bi se u državi i društvu izgradilo novo stanje duha, privrednih prilika i uzleta kvalitetne arhitekture.
Kada se tržište oporavilo od Svetske ekonomske krize, 2014. godine kreće velika ekspanzija tržišta graditeljstva, ali je ona vrlo brzo okarakterisana kao „trećerazredna metropola“ ili „Dubai za sirotinju“, što nas prati do današnjih dana. Investitori nisu želeli da podignu arhitekturu na neki viši nivo, jer su uvideli da klijenti i ne mare previše za arhitektonsko-urbanističke kvalitete, već samo za kvadraturu i lokaciju.
Ovaj trend su prepoznali i inostrani investitori i shvatili da u Beogradu nema potrebe za ulaganjem u neku prestižnu, svetsku arhitekturu, kada će ionako svi stambeni i poslovni kvadrati svakako biti rasprodati.
Arhitektura prosečna, a cene kao u Monte Karlu
I tako smo došli da paradoksa da najatraktivniji grad na Balkanu, u kojem se odvija bar trećina poslovnih i društvenih aktivnosti celog regiona, ima krajnje osiromašenu arhitekturu, koju bi u skorije vreme mogla da pretekne arhitektura Tirane.
Državni i privatni investitori nisu uspeli/želili da dovedu poznata inostrana imena, koja bi svojim prisustvom podigla nivo arhitekture. Umesto toga, dobili smo isključivo podizanje cena kvadrata, pa je Beograd možda jedini grad u Evropi, koji nepregledno more prosečne arhitekture, naplaćuje u rangu cena Monte Karla.
Domaće arhitekte se trude da ponude kvalitetnu, savremenu arhitekturu, ali je uspeh polovičan. Poneki investitor daje više prostora, ali je to ponovo ispod onoga nivoa koji naši autori mogu da realizuju. Vrednost arhitekture diktira tržište, a ono je za sada darežljivije u Tirani nego u Beogradu.
Hajde da budemo iskreni do kraja:
1. U Tirani ima lepih zgrada i biće ih još više, ali ako je autor tekst makar u jednu od tih zgrada i lično ušao onda je video koliko su zapravo jeftini materijali koji su upotrebljeni i to sve lepo izgleda samo na prvi pogled, a ako uđeš u neku od tih zgrada, vidi se da je sve jeftino i „balkan look“.
2. Čak i da gledamo samo estetiku tih 20-ak zgrada u Tirani ne treba da izmestimo iz vida sve ostale zgrade u okolini i to da zapravo većina tih zgrada je izgrađeno u okolini zgrada iz tranzicionog i Enver Hodžinog perioda i koliko god novih i visokih zgrada gradili, zbog ostatka svoje izgradnja Tirana nikad neće izgledati u biti kao Evropska metropola.
3. Monte Karlo nije dobar primer za poređenje jer ako je autor teksta bio u Monte Karlu ili makar detaljnije analizirao stambene zgrade onda je sigurno video da većina tih zgrada estetski ne izgleda mnogo drugačije od na primer Zmajevih kula u Zemunu.
4. Dubai za sirotinju po meni je ipak kompliment jer bolje biti Dubai za sirotinju imajući u vidu da je nemoguće da su u BGD zidaju projekti iste veličine i impozantnosti kao u Dubaiju zbog velike razlike u ekonomskoj snazi između UAE i Srbije. Tako da ja to „Dubai za sirotinju“, imajući u vidu poslednjih 35g ipak doživljavam kao komplinent.
I dalje ostaje pitanje zašto Beograd kao regionalni centar, iako u proseku daleko iznad Tirane u pogledu arhitekture i urbanizma, uprkos svim problemima i izazovima, skoro da i nema premijum klasu sa aspekta arhitekture. Osim par najavljenih projekata u budućnosti ostalo nikako da prebaci u viši registar iako novca očigledno ne manjka. Skoro sam svojim poslovnim partnerima iz Singapura pokazivao neke projekte iz Beograda ali njihova nezainteresovanost pa čak i blago podrugljivi pogledi su me moram reći pomalo posramili. Jednostavno to nikoga ne impresionira. Skupo a jeftino i još ruznjikavo i zastarelo.
Ipak u bliskoj budućnosti rekao bih da će se to promeniti, na prim. projekti kao što su Ritz Carlton, Intercontinental, Trump tower, Marina Dorćol, Tempo tower… svaki od tih projekata miljama ispred bilo kojeg od projekata u Tirani i jednostavno neuporediv. Isto tako BW Terase i Riviera su projekti koji su znatno iznad prosečne BNW arhitekture i neuporedivo su bolji i atraktivniji od bilo čega sadašnjeg i budućeg što će se graditi u narednih nekoliko godina u Tirani
Mogao bih se složiti samo u vezi Tempo kule, ritz Carlton, Marine Dorćol i Trump kula, na stranu sve kontroverze ali nijedna jedina zgrada u Beogradu na vodi ne prebacuje prosek. To potvrđuju i moji poslovni partneri iz Singapura! Interkontinental je isto poprilično bledunjavo rešenje.
Slažem se da je većina zgrada prosek, ili bolje rečeno Dubai prosek i da su to reciklirani projekti koji su već izgrađen u Creek harboru i drugde, ali BW terase i nova zgrada Riviera koja se gradi su ipak nešto sasvim drugo. Pogledaj slike na Google-u na koje zgrade mislim. Kamo sreće da je ceo BNW izgrađen u tom fazonu
Naša je struka zaista pala na niske grane ako je „kvalitetna“ arhitektura posaditi poslovnu kulu sa fensi fasadom usred urbanistički uništenih gradova i još naročito ako smo oduševljeni debilnim starhitekt projektima koji niču kao pečurke po svetu bez ikakvog lokalnog konteksta. Sve se svodi na to da neko potpisuje prosečne gluposti koje projektuje armija loše plaćenih pripravnika.
Sve te nebuloze kojima se oduševljavate po Tirani su besmislene u odnosu na kvalitet urbanizma i arhitekture, promišljanja strukture stanova starih blokova.
hej bravo za komentar zaista. ne bih bolje i elokventije mogla da se izrazim a isto mislim
Gledajući ove novoizgrađene zgrade, kao i one čije su idejna rešenja predstavljena, ne mogu a da ne primetim da ništa od ovoga ne komunicira sa tradicionalnom albanskom pa ni balkanskom kulturom. Stiče se utisak nametnutih formi u gradu koji je arhitektonski i urbanistički potpuno neuređen, sa pokušajima modernizacije arhitektonskih rešenja. Takođe, ako pogledamo okolinu u koju su ove građevine „ubačene“ dodatno se stiče utisak nametnutih rešenja pod maskom „revitalizacije“ urbane panorame grada.
Taj „arhitektonski bum“ u Tirani bi se mogao svesti na „to su nase seljanke, otegle u helanke“…. Tu je i link sa Dezeen-a u vezi iste tematike ako neko misli da se ovde radi o nekoj srpskoj zavisti:
https://www.dezeen.com/2025/02/13/tirana-albania-unusual-architecture/
Beogradu nikako ne bi trebala da bude uzor ta i takva arhitektura u Tirani.