Borba za svako drvo: Parkinzi tržnih centara i novih zgrada bez ijedne krošnje

Dok temperature na asfaltu prelaze 60 stepeni, obaveza sadnje drveća na parkinzima u našoj zemlji ali i regionu i dalje ne postoji.

Leti tražimo hlad, ali na parkinzima ga više nema. Ogromne betonske i asfaltne površine pred tržnim centrima i novim zgradama pretvaraju se u toplotna ostrva, dok stabla ostaju tek sećanje na urbanizam prošlih decenija.

Veliki parkinzi koji su planirani i realizovani osamdesetih godina u velikim stambenim četvrtima kao što su Cerak vinogradi u Beogradu ili Novo naselje u Novom Sadu planirani su i izvedeni sa zelenim pojasima gde su zasađena stabla sa velikom krošnjom. Danas ove površine izgledaju kao manje šumice. Ipak, sada ta praksa sadnje drveća je potpuno iščezla iako problem, kao i parking površine, nikada nisu bile veće.

Glas struke: Vrtlar Kruno

Ovo nije problem samo u Srbiji, i u Hrvatskoj je ista situacija. Pričali smo sa Krunom Pekasom koji je na društvenim mrežama poznat kao Vrtlar Kruno. On je biovrtlar, vrtni dizajner, eko-aktivist i florist. Rođen je u Zagrebu, 13 godina je radio i sticao znanje u struci u Berlinu u Nemačkoj. Sada živi u Vrsaru u Hrvatskoj i radi kao predavač, savetnik u hortikulturi i pejzažni dizajner.

Kroz svoje svakodnevne objave promoviše bioraznolikost, biofilički pristup kao i ekološke vrednosti u hortikulturi i pejzažnom dizajnu te se zalaže za savremeniji i održiviji pristup hortikulturnim rešenjima u javnom prostoru i urbanim sredinama.

“Po mojim dosadašnjim saznanjima, nigde ne postoji propisano da se na parkinzima moraju saditi stabla“ izjavljuje Kruno i ističe da nemački grad Chemnitz je možda jedini grad u Europi u kojem postoji obaveza sadnje stabala na svakih 60 kvadratnih metara parking površine. Reč je o lokalnom gradskom statutu gde stoji ta obaveza. U Srbiji kao i u Hrvatskoj nigde ne postoji ta obaveza.

Srodni članci na portalu Gradnja:

• Ovi gradovi znaju kako da se hlade – a Beograd još traži rešenje

Upotrebna dozvola ne bi smela da se izda sve dok površine nisu kompletno ozelenjene.

U drugim zemljama postoje različiti zakoni i gradski akti kojima se definiše sadnja zelenila. Kako kaže Kruno, mnogi generalni urbanistički planovi u Hrvatskoj već propisuju minimalnu zelenu površinu kod gradnje koje se projektanti i investitori moraju pridržavati.

“Međutim, u praksi vidimo mnoge privatne kuće i zgrade koje nemaju nijedno stablo, da su cela dvorišta su potpuno izbetonirana ili još gore asfaltirana.” – kaže Vrtlar Kruno i dodaje:

“Sa druge strane imamo, velike tržne centre i trgovačke lance maloprodaje čiji parkinzi su prava toplotna ostrva. Nema nijednog stabla, a površine koje bi trebale biti zelene su nabijena zemlja ili se nasipaju sitnim šljunkom.”

U najgorim slučajevima ove površine, nakon što dobiju sve dozvole, pretvaraju u dodatna parking mesta.

Šta kažu zakoni i planovi

Problem je što u trenutku kada grad izda upotrebnu dozvolu, zelenila još uvek nema – vide se tek zemljane površine koje su za to namenjene. U najboljem slučaju to je travnjak.

“Smatram da se upotrebna dozvola ne bi smela izdati sve dok površine nisu kompletno ozelenjene i vegetacija već bude vidljiva na licu mesta.” – smatra Kruno i dodaje:

“Još jedan problem je što konkretan broj stabala nije nažalost nigde propisan, a grad kasnije uopšte ne proverava da li je ikada, nakon dobijene upotrebne dozvole, površina ozelenjena ili nije.” Ova praksa mora biti promenjena ako želimo da vidimo više zelenila u našim gradovima.

Drugi je korak uvođenje pravilo minimalne sadnje stabala na svakih otprilike 60 kvadratnih metara površine parkinga, baš kao što je to u gradu Chemnitzu, kaže Kruno.

Gradovi sunđeri

Problem asfaltiranja parkinga jeste što se ove površine najčešće nepropusne za vodu. Tako velike količine kišnice, umesto da upije tlo i da bude korisno okolnoj vegetaciji, se sliva neiskorišćena u kanalizaciju.

“Kod velikih pljuskova, ovo dodatno opterećuje kanalizaciju i time se povećava opasnost od poplava sa kojima imamo problem svake godine.” – kaže Kruno.

Dodaje da se upravo zbog tih ogromnih nepropusnih površina u Evropi pokrenuo trend „gradova sunđera“ gde je cilj više površina učiniti vodopropusnima.

“U Berlinu, na primer nećete videti asfaraltiran parking. Alsfatirane su kolske ulice a sama parking mesta su prekrivena rupičastim popločanjima: velikim ili malim granitnim kockama ili betonskim kockama koje imaju rupe.”

Kruno dodaje da je kaldrma sjajno rešenje jer je prilikom bilo kakvih građevinskih radova lako možete ukloniti i nakon završetka radova ponovno iskoristiti i postaviti.

“Neće se primetiti da su bili radovi za razliku od krpljenja asfalta. Kod nekih parkinga su tereni vrlo blago nagnuti i ivičnjaci su čak odvojeni kako bi višak vode tekao na zelenu površinu.”

Toplotna ostrva nastaju upravo na mestima gde nema ijedne krošnje.

Uloga arhitekata i vrednost stabala

Definitivno su nam potrebna pravila, u obliku zakona ili na lokalnom nivou u obliku GUP-ova, gradskih odluka ili gradskih statuta, kaže Kruno. Kako kaže, mnogi GUP-ovi već imaju obavezu ostavljanja minimalne površine sa zelenilom ali se to očito slabo sprovodi i slabo kontroliše u praksi što je najveći problem.

Sa druge strane bitno je da se i arhitekte uključe u zaštitu postojećih stabala prilikom projektovanja i uklapanja u projekat. Ne mora se krenuti projektovanje od prazne, očišćene parcele. Nemačko udruženje rasadničara je procenilo da jedan stogodišnji hrast može koštati i do 150.000 evra. Kada bi se integrisao u projekt, umesto da se poseče, ono bi povećalo vrednost nekretnine.

“Dakle, ne povećavaju samo kvadrati vrednost nekretnine već i rastinje.” – kaže Vrtlar Kruno.

U Berlinu nećete videti asfaltiran parking – površine su popločane kockama koje upijaju vodu.

Po uzoru na Evropu, gradovi mogu uvesti poseban gradski akt gde će sva stabla u gradu, bilo da su ona na javnim ili privatnim površinama, ako imaju minimalni obim stabla 60cm, da su automatski pod zaštitom, kaže Kruno.

“To znači da ih ne smete ukloniti ako za to ne dobijete dozvolu. Na taj način se može barem donekle stati na kraj nekontroliranoj seči stabala u gradovima. Srž pravila je da se u gradovima prestane smanjivati prekrivenost krošnjama.”

Dodaje da je takođe potrebno uvesti pravilo zaštite stabala prilikom građevinskih radova i to zaštite krošnje debla kao i korena.

“Arhitekte ovu stavku treba da ubace u projekat i troškovnik kao na primer zaštitu stabla drvenim oplatama.” poručuje Kruno.

Dalje poručuje da rešenje problema može biti i da gradovi uvedu pravilo da svaka novoizgrađena kuća ili zgrada mora imati barem jedno stablo u zavisnosti o veličini objekta i površine. Ova praksa se može podstaći, da im se ako posade stablo, smanji neko komunalno opterećenje ili porez.

Koja stabla saditi i gde

Naravno, postavlja se pitanje koja stabla saditi u blizini novogradnje. Treba uskladiti vrstu drveta sa prostorom jer svako stablo doseže jednu određenu veličinu krošnje.

“Dakle, neprimereno je posaditi platan, koji će u nekom trenutku razviti ogromnu krošnju, u neki skučeni uski prostor. Za uske prostore se mogu koristiti stabla sa stupastim krošnjama.” – preporučuje Kruno i dodaje:

“To je česti problem da se sade neadekvatna stabla koja u prostoru ne mogu razviti svoju prirodnu krošnju pa ih se konstantno mora orezivati i skraćivati što šteti zdravlju i vitalnosti stabla.”

Svaka biljka doseže neku svoju prirodnu veličinu krošnje i te parametre treba imati na umu kada se neko stablo smesti u neki prostor.

Kruno preporučuje primer zgrade u Berlinu gde je pored stabla posađeno puno grmlja, trajnica i pokrivač tla.

“Koncept je jasan – nema gole zemlje i trave jer ta dva parametra drastično povećavaju troškove održavanja (redovno košenje, često zalivanje za održavanje trave i sl). Čak je poželjno pokušati stvoriti malu šumu, jedan mali biotop koji bi bilo samoodrživ.”

Stabla su svakako bitna jer jedno odraslo stablo u tlu može akumulirati nekoliko stotina do nekoliko hiljada litara vode.

Jedan stogodišnji hrast može vredeti i do 150.000 evra. Kada bi se integrisao u projekt, umesto da se poseče, ono bi povećalo vrednost nekretnine.

Šta da uradi svako od nas

Bitno je da ljudi počnu primećivati i obraćati pažnju na ovo, da ne prihvate asfalt kao jedino rešenje. Asfalt nije za pešačke staze, šetališta i parking mesta…

Kako ističe Kruno, “kamen kao vredan prirodni resurs masovno se izvozi dok lokalne zajednice na čijem mestu se nalazi kamenolom nema nikakve koristi od toga. Čak naprotiv, stara gradska jezgra, trgovi i rive u primorskim mestima su betonirane i asfaltirane što je paradoksalno.”

Ako imate kuću, sklonite višak betona – preporučuje Kruno. “Praksa je da se asfaltira i ispred kuća zbog dodatnog parking mesta što je potpuno pogrešno. Površine ispred garaže i staze do ulaznih vrata mogu se popločati s prirodnim kockama čije su fuge porozne. Na taj način imaćete upijajuću površinu a kocke uvek možete ponovno iskoristiti i negde druge.”

Borba za svako drvo počinje

Borba za svako drvo nije samo pitanje estetike ili udobnosti – to je pitanje zdravlja, klime i kvaliteta života u gradu. Dok evropski gradovi već uvode jasna pravila i mere, kod nas se još uvek asfalt smatra bržim i jeftinijim rešenjem. Ipak, praksa pokazuje da bez zelenila parkinzi postaju opasna toplotna ostrva, a gradovi sve teži za život.

Arhitekte treba da se uključe u zaštitu postojećeg zelenila ali i ali i da insistiraju na novim zelenim zonama u okviru svojih projekata jer ne mora baš svaki pedalj parcele biti parking.

Ako želimo da naši kvartovi budu prijatniji, zdraviji i otporniji na klimatske promene, potrebno je da se propisi promene i da se njihova primena zaista kontroliše. Stabla nisu dekoracija, već infrastrukturni resurs bez kog nema održivog urbanog života. Arhitekte treba da se uključe u zaštitu postojećeg zelenila ali i da insistiraju na novim zelenim zonama u okviru svojih projekata jer ne mora baš svaki pedalj parcele biti parking.

Borba za svako drvo zaista počinje na parkingu – jer tu odlučujemo da li ćemo imati betonsku pustinju ili zelenu oazu.