Dorte Mandrup: Mnogo toga mora da se složi da bi se stvorila dobra arhitektura

Od rada u birou Heninga Larsena, preko osnivanja sopstvenog studija, do stvaranja prepoznatljivih arhitektonskih projekata prilagođenih lokalnim kontekstima i izazovima.

Dorte Mandrup-Poulsen (1961) diplomirala je na Arhitektonskoj školi u Arhusu (Aarhus) i studirala je vajarstvo i keramiku u SAD. Osnivačica je i kreativna direktorka biroa Dorte Mandrup Arkitekter A/S, sa šezdesetak zaposlenih u Kopenhagenu. Poznata je po vrlo specifičnim projektima u teško pristupačnim predelima na dalekom severu.

Njen berlinski Muzej egzila (u izgradnji), nalazi se iza pročelja nekadašnje železničke stanice (Anhalter Bahnhof) sa koje su hiljade ljudi odlazile u egzil, prisiljeni da pobegnu iz nacističke Nemačke tridesetih godina prošlog veka. Muzej je posvećen i milionima onih širom sveta koji su danas raseljeni iz svojih domova zbog rata ili ugnjetavanja.

Učestvovala je na venecijanskom Bijenalu arhitekture 2018. godine. Dobitnica je Berlinske umetničke nagrade za arhitekturu, 2019. Članica je upravnog odbora čuvenog danskog Muzeja savremene umetnosti Lujzijana (Louisiana). Razgovarale smo na ovogodišnjim 25. Danima Orisa, neposredno posle njenog odličnog predavanja.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Nemanja Zimonjić za Gradnju: Gde god da gradimo, radimo kao da smo lokalni

Predavala sam da bih preživela

Širokog obrazovanja, neposredna u iskazu ispričala je kako je izgledao njen put do sopstvenog biroa. Trajao je nekoliko godina: ”Verovatno sam veoma tvrdoglava osoba. Radila sam četiri-pet godina u birou Heninga Larsena (Henning Larsen Architects). Bilo mi je dobro tamo, ali sam želela da probam nešto svoje. Naravno, kad radiš u nečijem birou, promovišeš tuđe ideje što je u redu, jer si zato i tamo. Ali, ako želiš da radiš na sopstvenim projektima, moraš da otvoriš svoj biro. Početak je bio pomalo naivan. Zapravo, počela sam sa starijim i tehnički iskusnijim kolegom iz biroa Heninga Larsena. Radili smo konkurse i dobili tri, ali je samo jedan realizovan, što je često slučaj. Posle tri godine smo se razišli. Nismo baš mnogo zaradili u tom našem birou. Predavala sam da bih preživela. Sopstveni biro sam otvorila 1999.”

Da li je tada sve bilo lakše?

U stvari, kako je Kierkegaard rekao – život se živi unapred, a razume unazad. To je dobro, jer da znamo kroz šta ćemo sve proći, verovatno to ne bismo ni radili. Tako da si samo naivan, želiš da radiš sledeći konkurs, želiš nešto da izgradiš i tako to funkcioniše. Kada sam završila svoja prva dva objekta, imala sam oko 50.000 evra na računu i to mi je tada delovalo jako mnogo. U birou nas je bilo troje ili četvoro. Pomislila sam: Hajde da proslavimo, imamo puno para u banci! Otišli smo na studijsko putovanje u Bilbao i do San Sebastijana. Bilo nam je divno.

Međutim, kada smo se vratili, knjigovođa je saopštio da treba da se plati porez, a ja sam bila bez para. Otišla sam u poresku upravu obučena najbolje što sam mogla i ponela sam časopis u kojem je bio objavljen naš projekat. Rekla sam im: Ako mi dozvolite da dug otplaćujem mesečno, obećavam da ću preživeti. Pristali su. Kad danas mislim o tome shvatam da je to bio jako lep gest sa njihove strane. Bude dobro kada sretneš ljubazne ljude.

Kad sam studirala, Arne Jakobsen nije bio toliko na ceni. Profesori su smatrali da je previše strog, pa nismo mnogo učili o njemu.

Radili ste na rekonstrukciji zgrade Arnea Jakobsena.

Da. U skandinavskoj arhitekturi, a posebno u Danskoj, Arne Jakobsen (Jacobsen) je vrlo važan. Cela njegova generacija bila je ključna za dansku arhitekturu. Nije lako kada arhitekta živi u toj senci. On je bio neverovatan. Imao je ono nešto, kao kad muzičar ima savršen sluh. Imao je savršen sluh za prostor i proporciju, što je veoma retko. Posebno volim njegove rane radove – mekši su i razigraniji. Jako cenim njegovu Nacionalnu banku Danske (1971), ali i njegov strogi modernizam.

Zapravo, u njegovoj generaciji bilo je još dobrih arhitekata, ali nisu toliko poznati. Wilhelm Lauritzen mu je bio savremenik, pa Munch-Petersen, koji je bio pomalo opsednut Le Korbizjeom, ali je to radio veoma talentovano. Međutim, kad sam studirala, Jakobsen nije bio toliko na ceni. Profesori su smatrali da je previše strog, pa nismo mnogo učili o njemu.

A zanimljiv je…

Da. Sama sam ga otkrila. Studirala sam kada je postmodernizam bio na vrhuncu, ali nikako nisam mogla da se saživim s tim. Puno sam vremena provodila u biblioteci, pokušavajući da pronađem nešto s čim mogu da se povežem. Uglavnom je to bila japanska arhitektura – sve što nije monumentalno, što je jednostavno, lagano, minimalno, meko. Mnogo sam volela Tojo Ita (Toyo Ito). Bio mi je veliki uzor. Još uvek mislim da je neverovatan. Imao je veliki uticaj na celu jednu generaciju japanskih arhitekata – recimo, na biro Sanaa, na Sedžimu (Sejima), na Fudžimota… Toliko je mladih, talentovanih arhitekata. To što oni rade, to je umetnost. Mislim da njih ne bi bilo bez njega. On je na neki način stvorio tu generaciju. Pomogao im je.

Henning Larsen je bio vrlo liberalan. Mogao si da radiš šta si hteo, samo si morao da budeš vredan. Naravno, sve je bilo pod njegovim imenom.

Ko je Vama pomogao?

Bila sam pomalo u kontri prema svemu. Jako mi je pomoglo što sam radila kod Heninga Larsena. Bilo nas je nekoliko arhitekata iz Arhusa, znali smo se još sa fakulteta i oni su me preporučili Heningu. Rad u takvom okruženju bio mi je jako važan, jer je Henning bio vrlo liberalan. Mogao si da radiš šta si hteo, samo si morao da budeš vredan. Naravno, sve je bilo pod njegovim imenom. Bio je radoznao i otvoren za eksperimentisanje. Bio je dobar šef.

Vaša arhitektura je poetična, a zgrade su minimalističke. Senzibilitetom ste bliski japanskoj arhitekturi u potpuno različitoj, severnoj klimi. Kao i Sanaa imate krovove po kojima se može hodati i stvarate javne prostore na mestima koja nisu baš zamišljena da budu javna.

Jako ulažemo u javne prostore. U tome je i veliki udeo danskog obrazovanja – ne razmišlja se samo o projektovanom objektu, već i o tome kako on funkcioniše u javnom prostoru, u urbanom kontekstu, kakav javni prostor stvara.

Duboko je to ukorenjeno u naše obrazovanje. Imam sad na umu Jana Gela (Gehla) i njegovu knjigu Život između zgrada (1987). Na korekturama na fakultetu bila su i pitanja: Da li se ovim stvara kvalitet i za druge ljude? To nije samo Gel, već i ranije generacije – Kai Fisker (Kay Fisker), danski funkcionalista.
Stan se ne projektuje samo kao jedinica, već se projektuje i sve ono što je između.

Pre neki dan šetala sam po svom kraju, živim u Nørrebrou, što je radnička četvrt u Kopenhagenu. Videla sam objekte zaista dobrog socijalnog stanovanja koje je projektovao Kai Fisker. Iznenađujuće su visokog kvaliteta– od ulaza u stanove do načina kako su sakriveni kontejneri za đubre. O svemu se vodilo računa i jako je lepo. Za veoma malo novca. To tek s godinama počneš da ceniš, shvatiš koliko je zapravo dobro urađeno.

Kad smo radili Centar za kitove, imali smo savetnika, biologa. Znao je sve o kitovima i to je bilo fantastično. Želiš da saznaš što više, toliko je zanimljivo.

Život je tako dostojanstveniji.

Naravno! Volela bih da živim u nekom od tih socijalnih stanova iz tridesetih, četrdesetih, ili pedesetih godina prošlog veka. Tada je u izgradnji bilo mnogo više ručnog, zanatskog rada. Naravno, treba biti realan – danas su zanatlije zasluženo bolje plaćene.

Jednom me je jedna profesorka umetnosti pitala: Zašto su nove zgrade danas tako loše, zašto nema zanatskih radova? Odgovorila sam: Zato što zanatlije sada imaju dostojanstven život i dobro su plaćeni. Zato su danas skupi.

Društvena klima nakon rata bila je drugačija. Deluje da su ljudi bili bolji jedni prema drugima, jer su zajedno proživeli teška vremena, zar ne?

Da. Mislim da je tada postojala iskrena želja da se arhitekturom izgradi bolje društvo.
Danas toga nema. Danas je fokus na održivosti i klimatskim promenama.

Projektujete u ekstremnim klimatskim uslovima. Mislim, između ostalog, na Centar za posmatranje kitova (The Whale Cultural Center, Andenes) i Stanicu za ptice (The Danish Wadden Sea Centre).

To su edukativni centri. Prilično sam znatiželjna – volim da zaronim u nove teme. Kad smo radili Centar za kitove, imali smo savetnika, biologa. Znao je sve o kitovima i to je bilo fantastično. Želiš da saznaš što više, toliko je zanimljivo.

Kad smo radili Centar za klimatološka istraživanja (Ilulissat Isfjordscenter, 2019), 250 km od Arktičkog kruga, sarađivali smo sa geologom koji je napola Inuita, rođen je na Grenlandu. Dobili smo izvanredan uvid u inuitsku kulturu. Pomalo sam štreberka. Volim da učim i istražujem, da razumem ono što radimo. Trudim se da o tome pročitam što više mogu, da shvatim kontekst. Jako sam radoznala, ne želim da budem površna, volim da učim nove stvari.

Počinjemo tako što ništa ne znamo

Kako izgleda početak procesa projektovanja? Ko prvi počinje da crta?


Zapravo, radimo kao tim. Vremenom smo razvili i usavršili taj metod rada. Počinjemo tako što, naravno, ništa ne znamo. Skupljamo podatke o istoriji, građevinskoj kulturi, o recimo, kitovima i pticama. Kako migriraju i kako žive, sve o njima. Počinjemo od istraživanja.

Onda ide intuitivan deo. Naravno, postoji programski zadatak – šta sve treba da bude u zgradi, kako treba da funkcioniše, bavimo se zapreminom, kako se zgrada uklapa u okruženje… Onda kreiramo različite koncepte. Idemo u dva, tri, četiri, ponekad i pet različitih pravaca.
To je više intuitivno – može ovako, a može i onako. Na kraju zajedno sa timom odlučujem u kom pravcu idemo.

Znači, Vi odlučujete?


Da. Ne odlučujemo svi, ali svi doprinose. Uglavnom se složimo oko toga koji je pravac najbolji, a ponekad se i ne složimo, pa ja guram ono što mislim da je ispravno.

Kad smo radili zgradu univerziteta u Arkansasu – želela sam da bude zakošena. Ostali su govorili da izgleda kao piramida, da je staromodna i da im se ne sviđa. Insistirala sam, tako mi se sviđalo. Rekla sam da me ne zanima i da moramo da probamo. Mislim da ne možeš da kažeš ne dok nešto ne testiraš. Možda ispadne loše, pa će se odbaciti, ali moraš da probaš.

U birou često govorim: Ne plašite se. To je naša interna šala Pogotovo su mlađi članovi tima puni strahova: Ovo nije trendi, ovo sada nije u modi. Moraš da budeš malo stariji da bi bio slobodniji.

Da bi sam stvarao trend?

Da bi na kraju mogao da kažeš: Možda izgleda kao piramida, ali možda baš zato valja. Zvuči haotično, ali zapravo funkcioniše. Samo, treba vremena.

Moraš nekad i da oprostiš sebi. Ako nešto nije uspelo… možda je bio loš izvođač, ili investitor, možda su te gurali u pogrešnom pravcu.

Kako vodite više projekata istovremeno?


Imamo projektne timove. Zapravo, rad je vrlo precizno organizovan. Imamo vođe projekta, projektante i tim koji se bavi različitim aspektima projekta. Sastanci su jednom sedmično i razgovaramo o svemu što je u vezi sa projektom.

Odlazite li na gradilište?

Više sam od onih koji sede u birou. Imam dugogodišnje izuzetno iskusne saradnike. Ako se pojavi problem, vrate se i predlažu moguća rešenja. Nađemo ga zajedno. Nisam često na gradilištu. Išla sam više dok je biro bio manji. Sada imam ljude koji su jako dobri u tome. Odem s vremena na vreme, ali većinu problema rešavamo u birou. Različite su mogućnosti za direktne veze sa gradilištem – slike, video, sve je dostupno.

A kada zgrada bude završena, uživate li u njoj?


Da. Ponekad zgrada ispadne lošije zbog raznih okolnosti.
Ali, trudimo se. Moraš nekad i da oprostiš sebi. Ako nešto nije uspelo… možda je bio loš izvođač, ili investitor, možda su te gurali u pogrešnom pravcu.

Mnogo toga mora da se složi da bi se stvorila dobra arhitektura. Jedna od najvažnijih stvari je dobar klijent. Ako niste usaglašeni, ako se opire tvojoj viziji, ako gura nešto drugo… to može da uništi ceo projekat.

Već samo građenje zahteva ogroman trud. Ako smo dali sve od sebe, a rezultat nije savršen, moramo sebi da oprostimo.

Život na ivici nemogućeg

Da li udaljene lokacije inspirišu ili plaše zbog ogromne praznine?


Ne. Vrlo su inspirativne. Recimo, Centar za Inuitsku kulturu (The Nunavut Inuit Heritage Centre) je neverovatno mesto. Dođeš tamo i pomisliš, zašto ljudi ovde uopšte žive? Tako je surovo, tako teško. Život je na ivici nemogućeg, nema dovoljno stanova, temperature su jako niske, uslovi života surovi. Onda upoznaš divne ljude koji iz nekog razloga vole da ostanu tamo.

To me inspiriše. Lokalni tim je bio sjajan. Treba dosta vremena da se tamo stigne. Leti se iz Kopenhagena do Toronta, pa do Otave, tamo se prespava, pa se sledeći dan leti dalje. Povratak je isti. Dugačak je put, ali se svaki put vratiš kući sa osećajem da si doživeo nešto posebno.

Ne idem često na gradilište. Recimo, kada smo radili Icefjord centar, moj projektant je odlazio tokom kovida na teren svakog ili svaka dva meseca. Morao je da bude dva dana u karantinu u hotelu pre nego što bi mogao na gradilište. Onda bi dezinfikovali sve gde je boravio. Isto je bilo i u povratku. Dakle, nismo bili lično prisutni sve vreme, ali uvek imamo nekoga na licu mesta.

Ponekad mislim da bi bilo sjajno da sam slobodna umetnica, ali bolje funkcionišem kada imam neku strukturu.

Oduvek ste želeli da budete arhitektica?


Ne, uopšte nisam bila takva. Htela sam da budem umetnica, da se bavim skulpturom, da radim keramiku. Upisala sam čak i medicinu, bila mi je zanimljiva. Napustila sam medicinu i pomislila da bih možda bih mogla da odem na arhitekturu, zvučalo je zabavno… I bilo je zabavno.

Sigurnije je od umetnosti?

Da. Dopada mi se ta funkcionalnost arhitekture. Sviđa mi se što postoje okviri koje moraš da poštuješ, problemi koje moraš da rešiš. Teško je baviti se umetnošću.

Iako se ima više slobode?

Ponekad mislim da bi bilo sjajno da sam slobodna umetnica, ali bolje funkcionišem kada imam neku strukturu. Lakše je biti slobodan kad imaš granice.