Predrag Peđa Vranešević snimljen 2016. godine; Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com
In Memoriam

Predrag Peđa Vranešević (1946–2022): Muzičar koji je planirao naselja

Svestrani umetnik je punih deset godina bio zaposlen “u struci”, odnosno kao arhitekta koji je doprineo urbanističkom razvoju svog rodnog Novog Sada.

Novi Sad, Srbiju, ali i čitav region, potresla je 6. februara vest da je posle duge i teške bolesti u 76. godini preminuo diplomirani arhitekta Predrag Peđa Vranešević, široj javnosti najpoznatiji kao gitarista i spiritus movens Laboratorije zvuka, rok sastava originalnog izraza koji je 1978. godine osnovao s bratom Mladenom (1947–2006).

U kućnom studiju braće Vranešević tako su nastali neki od antologijskih albuma iz doba SFRJ, ali i muzika za preko stotinu pozorišnih predstava i više od dve stotine filmova i TV serija, dok se Peđa tokom karijere bavio i konceptualnom umetnošću i filmskom kritikom, te radio kao urednik na Tribini mladih i Radio-televiziji Vojvodine.

Međutim, manje je poznat podatak da je ovaj svestrani umetnik punih deset godina bio zaposlen “u struci”, odnosno kao arhitekta u novosadskom Urbanističkom zavodu, te cilj teksta koji sledi jeste upravo rasvetljavanje tog dela njegove bogate biografije i traga koji je ostavio na izgledu svog rodnog grada.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Arhitekturu je upisao da bi pobegao iz Novog Sada – ali i od roditelja; Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

Arhitektura kao logičan izbor

Predrag Vranešević rođen je 27. maja 1946. godine u Novom Sadu, od roditelja Ljubice i Branislava Vraneševića, po struci profesora.

Maturirao je 1964. u Gimnaziji „Jovan Jovanović Zmaj“, da bi potom upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu, a kako je svojevremeno izjavio, koren te njegove odluke vezan je za posetu Londonu godinu dana ranije.

„Fakultet u prestonici upisao sam da bih pobegao iz Novog Sada. Boravak u Engleskoj, za mene, klinca od 17 godina, bio je ogroman šok – Bitlsi, duge kose, slobodna ljubav… A dolaziš, ipak, iz ove ’močvare’, te sam, naravno, po povratku u Novi Sad želeo da pobegnem odatle, ali i od roditelja. Tražio sam fakultet kog nije bilo u Novom Sadu, a inače sam dobar crtač, te je arhitektura u Beogradu bila logičan izbor“, ispričao je svojevremeno Peđa u intervjuu za portal Moj Novi Sad.

Stalno sam u indeksu nosio slike Karla Marksa i Čegevare – „prvo njih zabranite, pa onda mene“, govorio sam im.

Tokom studija, Vranešević je s kolegama sa arhitekture osnovao i svoj prvi muzički sastav – The Best Nothing, sa kojim je nastupao na prvoj beogradskoj Gitarijadi 1966. godine, a njihove duge kose bile su trn u oku dežurnim moralistima tog vremena.

„Stariji komunisti s fakulteta, u vreme dok sam bio brucoš, sve vreme su od nas tražili da se ošišamo. Rekao sam da to ne dolazi u obzir i stalno sam u indeksu nosio slike Karla Marksa i Čegevare – ’prvo njih zabranite, pa onda mene’, govorio sam im”, izjavio je Vranešević u istom intervjuu.

Vranešević (drugi sleva) sredinom 60-ih kao član grupe The Best Nothing; Foto: Privatna arhiva Peđe Vraneševića

Vanredno odsustvo zbog pripreme GUP-a

Zvanje diplomiranog inženjera arhitekture stekao je 1972. godine – diplomiravši kod profesora Bogdana Bogdanovića projektom “Slobodnog univerziteta Sremski Karlovci” – da bi se, nekoliko meseci kasnije, zaposlio u Urbanističkom Zavodu u Novom Sadu, na poziciji „arhitekte saradnika“ u odseku Urbanističko projektovanje.

Dve godine kasnije, otišao je na odsluženje vojnog roka u Bijeljinu, ali je na zahtev tadašnjeg direktora više puta dobijao vanredno odsustvo zbog pripreme i postavke izložbe Generalnog urbanističkog plana grada Novog Sada 1974.

Kako je zabeleženo u arhivima Zavoda, po povratku iz vojske brzo je napredovao u službi, te je već 1976. godine raspoređen na radno mesto „projektanta“ u sektoru za projektovanje, da bi potom bio raspoređen na mesto “planera“.

Naslovna strana detaljnog urbanističkog plana koju je dizajnirao Peđa Vranešević; Ilustracija: Privatna arhiva Olgice Marinčić

Novo naselje je zgodno mesto za život u ovoj naseobini koja teško da se može nazvati gradom.

Kao deo grupe za uređenje slobodnih površina “Urban dizajn”, Vranešević je, između ostalog, učestvovao u postavci spomenika “Kameni cvet” vajara Ljubomira Denkovića, kao i u urbanističkom projektu uređenja slobodnih površina na novosadskom Novom naselju, koje i dan-danas slovi za jedno od najhumanijih mesta za život u najvećem vojvođanskom gradu.

„Pre nekih deset godina, slučajno sam obišao Novo naselje i video da smo uradili dobar posao… Novo naselje je zgodno mesto za život u ovoj naseobini koja teško da se može nazvati gradom”, prokomentarisao je kratko i ironično bivši urbanista 2016. godine.

Površine oko spomenika Kameni cvet prema projektu grupe „Urban dizajn“; Foto: Privatna arhiva Olgice Marinčić

Uvek iznad svakodnevice

Kako za naš portal navodi njegova nekadašnja koleginica iz “Urbisa”, pejzažna arhitektkinja u penziji Olgica Marinčić, Vranešević je na radnom mestu bio “uvek pun duha, ponekad nerasanjen, uvek iznad svakodnevice u samo njemu prepoznatljivim svetovima”.

“Kao kolega, uvek je bio spreman za razgovor i sugestije, čak i pri izradi planova u koje nije bio direktno uključen, a odlasci u biblioteku Urbanizma u danima kada bi dolazila štampa iz čitavog sveta bili su za njega pravo ushićenje”, kaže naša sagovornica.

Za svoje mlađe kolege, dodaje, bio je izvor tada avangardnih dešavanja, praćenja muzičkih događaja, dogodovština s putovanja koja su na njega uvek ostavljala ogroman utisak, dok bi ga oni stariji zadirkivali iz znatiželje:

“Da vidimo šta naš mladi arhitekta-vagabund radi – da li više ‘tambura’ uz planove ili arhitekturu miluje rukom, crtežom ili melodijom?”, uz osmeh nam prepričava Marinčić.

Plan zelenih masa na sremskoj strani Novog Sada crtan rukom Peđe Vraneševića; Ilustracija: Privatna arhiva Olgice Marinčić

Državno nameštenje nije moglo da nadjača sve njegove unutrašnje vizije, stremljenja i samo njemu znane akorde.

Prema arhivskim podacima koje smo dobili od JP Urbanizam Novi Sad, radni odnos u tadašnjoj OOUR „Urbanizam“ Novi Sad, prestao mu je sporazumno 10. aprila 1982. godine, nakon što mu je odbijen zahtev za neplaćeno odsustvo, koje je tražio zbog, kako je naveo, “komponovanja muzike za tri filma, i to jednog u Ljubljani, drugog u Zagrebu, a trećeg u Novom Sadu“.

Pritom, u molbi je dao obećanje da će završiti Studiju razvoja delatnosti kulture za potrebe revizije GUP-a Novi Sad, a o tim prelomnim danima govorio je svojevremeno za Korzo portal.

„Nije bilo lako! Jako sam malo spavao. Zato sam i otišao iz Urbanističkog zavoda. Ponekad, jedino vreme kad sam spavao bilo je u autobusu do Beograda i iz Beograda. Dolazio bih na posao, s posla sedao u autobus i išao za Beograd, tamo – kafa, konjak, kafa, konjak, montaža filma, do ujutro, a ujutro u pet prvi autobus, natrag na posao u sedam i taj sat i po, dva, dva puta dnevno – to je oko četiri sata spavanja“, izjavio je Peđa 2015. godine.

Kako pak smatra Olgica Marinčić, Vraneševićev odlazak iz Urbanizma desio se zbog toga što državno nameštenje, kako ga je on nazivao, „nije moglo da nadjača sve njegove unutrašnje vizije, stremljenja i samo njemu znane akorde”.

Enfant terrible novosadskog Zavoda za urbanizam od 1972. do 1982.; Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com

Ljubimac sektora za urbanističko planiranje

A kao uspomena na Peđine dane u arhitektonskoj struci, ostala je i publikacija “Novi Sad – slika grada”, koju je Zavod za urbanizam priredio i izdao povodom 35-godišnjice osnivanja i rada (1960-1995), gde se na strani 125 pominje i Predrag Vranešević.

„Mladi arhitekta, enfant terrible, ljubimac sektora za urbanističko planiranje, rad na zadacima koji bi ga zanimali prekidao je tek da malo odspava na crtaćem stolu, da bi izvesnu neizvesnost zamenio meteorskom karijerom pop-rok zvezde Laboratorije zvuka”, naveo je autor publikacije.

Izabrali smo za vas…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

5 komentara

  1. Boban

    Impresioniran sam dužinom članka posvećenom potpuno nebitnom arhitekti, koji je, kako ovde u tekstu stoji, sto za crtanje više koristio za spavanje a iza sebe je, kao arhitekta, ostavio apsolutno ništa samostalno, a najveći uspeh u karijeri arhitekte mu je što se pojavio na 125. strani nekakve knjige, što je realno i iznad očekivanja za nekoga ko se za arhitekturu odlučio jer „nema u njegovom gradu“, odnosno da bi promenio mesto boravka i pobegao od mame i tate.

    Gotovo je komičan pokušaj da se kao nekakvo delo predstavi jedna naslovna stranica koju je „dizajnirao“ i učešće u uređenju slobodnih površina oko spomenika trećeg nivoa prioriteta.

    Izvinite, ali jače je bilo od mene. Prosto ne pristajem na to da je baš svaki arhitekta bitna ličnost, kao na kraju krajeva, bilo koji profesionalac ili umetnik u bilo kojoj branši.

  2. nsadjanin

    Sjajan novosadski lik cija muzika je presla granice svog grada. Nisam znao da je bio arhitetka

  3. Dragana

    @ Boban
    „Impresioirana sam duzinom teksta posvecenom“ kritici arhitekte koji je iza sebe ostavio traga kako u arhitekturi, tako i u muzici. Vaše mišljeje je samo vase a bio bi boje da ste se uzdrzali od komentara….

    1. Boban

      @Dragana
      „bio bi boje da ste se uzdrzali od komentara…“

      Bilo bi, u pravu ste… ali to i dalje ne uveličava značaj pokojnika, Bog da mu dušu prosti.

  4. miki

    braća vranešević su za razvoj savremene urb kulturne scenu učmale ,seljane, zvani novi sad uradili više nego iko ikada! ne verujem da će u skoroj budućnosti neko biti tako kvalitetan, plodonosan i originalan, autentičan predstavnik novog sada ako uzmemo činjenicu da new now danas predstavljaju bekvalac , radojka i sl. off likovi….presretan sam što sam odrastao uz vašu umetnost! sad si sa svojim mlađom i smejete se klošariji …rip divni ljudi

Ostavite odgovor

Obavezna polja *