In Memoriam: Prof. Aleksandar Radojević (1934–2025)
Njegovo polje projektovanja prvenstveno su bili domovi kulture, muzeji i spomen-kuće, a svoj autorski pečat ostavio je u gotovo svakom gradu u Srbiji.
Vest o smrti arhitekte prof. Aleksandra Radojevića duboko je rastužila više generacija arhitekata, koji su u tom trenutku zasigurno pomislili ili izgovorili ovu rečenicu – otišao je jedan od mojih omiljenih profesora.
Iako istoričar umetnosti i znatno mlađi da bih bio student prof. Radojevića, iz naših mnogobrojnih susreta, razgovora i saradnji na nekoliko stručnih projekata, u potpunosti sam razumeo zbog čega je baš on ostavio takav utisak na svoje studente, kasnije mlađe kolege.
Lepršavi kreativni duh, a opet nenametljivost i smirenost, bilo da je reč o projektovanju ili pedagoškom radu na fakultetu, u potpunosti opravdavaju činjenicu da su ga kolege arhitekte duboko cenile kao stručnjaka, voleli kao prijatelja, a da su mnogi studenti u njemu videli ne samo omiljenog profesora već i roditeljsku figuru.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Obrazovanje i prvi projekti
Arhitekta Aleksandar Radojević rođen je 1934. godine u Novom Sadu, ali ga životni put odrastanja vodi do Sarajeva, gde mu otac službuje, a odakle beže pred vihorom Drugog svetskog rata i sklanjaju se u majčinu porodičnu kuću u Kragujevcu. Mladi Aleksandar je u tom gradu završio osnovnu, a u Nišu srednju školu. Nekoliko godina po oslobođenju, otac mu biva premešten u Beograd, gde Aleksandar 1953. upisuje Arhitektonski fakultet.
Na studijama odmah biva zapažen od strane profesora Uroša Martinovića, koji ubrzo mladog Radojevića i njegove kolege studente, a kasnije kolege profesore, Marušića i Lojanicu, dovodi u atelje u kojem su bili profesori Stanko Kliska, Milorad Pantović, Ivan Antić i Milan Mitrović. Na završnim godinama studija, profesor Kliska odabire Radojevića i uveo ga u projektovanje zdravstvenih objekata.
Nakon diplomiranja 1958. godine, zapošljava se u birou statičara Božidara Tomića, koji je tih godina bio angažovan na Dobrovićevom projektu kompleksa DSNO (Generalštab). Nakon ovog projekta arh. Radojević sarađuje sa prof. Pantovićem na projektima enterijera knjižare i bioskopa u soliteru na Trgu Partizana u Užicu i enterijeru upravne zgrade Beogradskog sajma. Na ovim projektima je zavoleo rad na oblikovanju enterijera, što će u mnogome dalje trasirati njegov kreativni razvoj.
Što se tiče izvedenih objekata i enterijera, slobodno možemo reći da u Srbiji ne postoji grad u kojem prof. Radojević nije ostavio svoj autorski pečat.
Na fakultet kao predavač dolazi 1963. godine i biva angažovan na predmetu Arhitektonsko crtanje i oblici, drugo polje stručnog rada, koje će ubrzo postati i nezaobilazni životni segment ovog nadarenog kreativca. Arh. Radojević je stručno usavršavao i u Londonu, Moskvi i Meksiku, a kao predavač radio i na fakultetima u Prištini, Banjaluci i Podgorici.
Što se tiče izvedenih objekata i enterijera, slobodno možemo reći da u Srbiji ne postoji grad u kojem prof. Radojević nije ostavio svoj autorski pečat. Njegovo polje projektovanja bili su domovi kulture, muzeji i spomen-kuće, ali tome se pridružuju projekti stambenih zgrada i sakralnih objekata.
Projektovanjem u različitim tipološkim poljima, kroz lični primer svestrane kreativnosti, pokazao je da arhitektura ne mora uvek da teži bezuslovnoj monumentalnosti, već da u sebi uklopi kontinuitet dijaloga između postojećeg i novoprojektovanog i između umetničkog oblikovanja i realnih potreba korisnika.
Najznačajnija dela
Kao njegova najznačajnija dela izdvajaju se: Dom kulture, Radnički univerzitet i trg u Novoj Varoši (1969), Dom društvenih organizacija na Banovom brdu (koautori Z. Petrović i M. Pavlović, 1970), enterijer Studentskog kulturnog centra (koautor Z. Petrović, 1971), Autobuska stanica u Vršcu (1970), Dom kulture, Radnički univerzitet i muzej sa trgom u Vranju (konkurs, 1971), Narodni muzej u Leskovcu – dogradnja i adaptacija enterijera (1974), Zavičajni muzej u Vlasotincu – enterijer (1978), Dom knjige „Prosveta“ u Kragujevcu – rekonstrukcija i uređenje enterijera (1978), hotel „Beli narcis“ u Valjevu (1978), Dom kulture Ivanjici (koautor N. Saičić, 1984), Stambeni kompleks „Terazije“ u Užicu (1985), Kompleks rodne kuće Živojina Mišića u Struganiku (radna grupa, 1987), Muzej vazduhoplovstva u Surčinu – enterijer postavke (autor I. Štraus, 1989), Duhovni centar na Tavoru na Zlatiboru (koautori B. Anđelković i M. Radojević, 1993), Gradska kuća Bore Dimitrijevića Piksle u Leskovcu (koautor J. Radojević, 1995), rekonstrukcija crkve Sv. Pavla – preuređenje i enterijer (koautor N. Žižić), Muzički centar, kinoteka i državni protokol (koautori N. Žižić i G. Radović, 2016).
Sa mnogobrojnih proputovanja po Balkanu, ostali su Radojevićevi crteži manastira, narodnog graditeljstva i veduta varoši i gradova.
Kao što je već rečeno, crtež je postao jedna zasebna stručna i životna dimenzija prof. Radojevića. Bilo da su u pitanju crteži i projektnog procesa, putopisni crtež ili karikatura nekog od prijatelja/kolega, autor se uvek duboko intimno vezivao za temu rada, što se zapažalo u spontanosti i lakoći nastanka svakog od crteža.
Sa mnogobrojnih proputovanja po Balkanu, ostali su crteži manastira, narodnog graditeljstva i veduta varoši i gradova. Putovanja su organizovana u društvu kolega profesora Branislava Milenkovića, Milana Rakočevića i naravno Zorana Petrovića, sa kojim je pored autorstva na projektima delio i kumstvo.
Nagrade i priznanja
Arhitekta prof. Aleksandar Radojević iza sebe je ostavio više stručnih izložbi, knjige-priručnike „Arhitektonsko crtanje 1, 2 i 3“ (1978-1982) i nikada objavljenu knjigu (habilitacioni rad) „Razvoj oblika stolice“ (1974).
Dobitnik je Godišnje nagrade ULUPUDUS-a (1978), Nagrade Salona arhitekture za revitalizaciju i enterijer (1978) i Vukove nagrade (1978), obe za projekat revitalizacije i uređenja enterijera Doma knjige „Prosveta“, Republička nagrada lista „Borba“ (1985) i Posebno priznanje SAS-a (1985) za Dom kulture sa trgom u Ivanjici. Dobitnik je i povelje ASA za životno delo (2013).
Svi ćemo ga zapamtiti kao osobu vedrog duha, uvek nasmejanog, uvek spremnog da pomogne, posavetuje, sa nekom od olovaka u rukama i lulom, predmetima koji su decenijama bili neizostavni delovi njegove vizuelne pojavnosti.
