„Tržni centri, kancelarijski blokovi, predgrađa, muzeji – sve njih napajaju klima uređaji. Ali da li je došlo vreme da ih isključimo?“, pita se arhitektonski kritičar Rowan Moore u svom tekstu za Gardijan. 

Prvi klima uređaj nastao je davne 1902. godine kada je inženjer Willis Carrier pokušao da nađe način da spreči zagrevanje i vlažnost vazduha u bruklinskoj štampariji Sackett-Vilhelms. Njegov izum ne samo što je spasao kvalitet njihovog papira, nego je vremenom uspeo da promeni način na koji projektujemo zgrade, ali i to kako ih koristimo. „Klima uređaji su promenili naš odnos prema arhitekturi više nego bilo koji drugi izum. Više od armiranog betona, ploča stakla, sigurnosnih liftova ili čeličnih ramova“, siguran je Moore.

Bez klima uređaja, na primer, ne bi postojali bioskopi kakve danas znamo, jer bi oni zbog gužve morali da se zatvaraju preko leta. Slična situacija je i s tržnim centrima koji praktično ne bi mogli da funkcionišu bez klime, kao ni velike poslovne zgrade u kojima je u svakom momentu uključen ogroman broj kompjutera. Zanimljivo je takođe i to da veliki svetski muzeji dragocene umetničke predmete drže u klimatizovanim prostorijama s tačno određenom temperaturom.

Klimatizacija je anti-socijalna. Ona kupuje udobnost vlasnika po cenu prenosa viška toplote negde drugde, na okolne ulice i na kraju u atmosferu planete.

Zahvaljujući klima uređajima procvetali su čitavi gradovi na lokacijama koje su ranije bile nedostupne ili je velika količina sunca ometala njihovu gradnju. Takvi slučajevi su naročito primetni u SAD, Kini, Indiji, Persijskom zalivu, a posebno na Bliskom Istoku. Ali nije baš sve tako kul.

Pravo pitanje je na koji način se promenila arhitektura objekata u kojima funkcioniše klima, pogotovo kada govorimo o velikim javnim prostorima poput komercijalnih objekata. Oni više nemaju skrivene otvore i hodnike koji omogućuju strujanje vazduha, jer prirodna ventilacija u zatvorenom prostoru više nije potrebna. Imamo klimu, a kada je klima uključena, bitno je da su prozori zatvoreni. Moderni objekti tako danas uključuju čitavu mrežu ventilacionih tunela koji nisu nimalo jeftini.

Bar su fasade postale lepše… Hm.

Oladili smo se od projektovanja

„Najznačajniji efekat klimatizacije na arhitekturu se vidi u društvenim prostorima koje stvara. U Hjustonu, kao i u većini gradova na jugu SAD, možete se kretati iz klimatizovane kuće do klimatizovane garaže, a zatim u svom klimatizovanom automobilu stići do klimatizovanog parkinga u podnožju tržnih centara ili radnih mesta koji su svi, takođe, klimatizovani. U ovim gradovima, podvožnjaci i mostovi povezuju različite zgrade, tako da se možete kretati od jednog do drugog, a da se ne izložite spoljašnjoj temperaturi. Moguće je, u stvari uobičajeno, da ljudi provode ceo dan, čak i nedelje u isključivo kontrolisanim klimatskim prilikama„, piše Moore.

Ovaj fenomen može da dovede do ozbiljnih posledica poput senzornog lišavanja koji skoro svi sada prihvataju bez pitanja, a u kojem aktivna interakcija tela i prirodne atmosfere postaje homogenizovana i pasivna. S druge strane, u kulturološom smislu, još jednu kriznu tačku predstavlja i sve ređe korišćenje klasičnih javnih prostora u okviru kojih se ljudi najčešće okupljaju na otvorenom.

„U ekološkom smislu, klimatizacija je anti-socijalna. Ona kupuje udobnost vlasnika po cenu prenosa viška toplote negde drugde, na okolne ulice i na kraju u atmosferu planete“, zaključuje Moore u svom tekstu koji u celosti možete pročitati ovde.

Korisni linkovi: