Zašto sam Visoke Dečane stavila ispred Kelnske katedrale
Jedan susret sa manastirom iz 14. veka promenio je moj lični poredak najlepših hrišćanskih crkava.
O manastiru Visoki Dečani široj javnosti poznato je da je iz srednjeg veka, da ga je podigao kralj Stefan Dečanski i da se nalazi na Uneskovoj listi. Arhitekte znaju i da crkva pripada raškom stilu i da spaja elemente zapadnog i domaćeg graditeljstva. Međutim, tek posetilac u susretu sa crkvom može da razume njen istinski značaj i monumentalnost.
U mojim očima crkva manastira prevazilazi okvire nacionalnog i regionalnog značaja i spada u najlepše primere hrišćanske arhitekture.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Crkva Hrista Pantokratora: Lepša nego na fotografijama
Na samom ulazu u manastirski kompleks vojnici KFOR-a su nas ljubazno pozdravili, pogledali naša dokumenta i bez ikakvih pitanja pustili da uđemo unutra. Već sam poznavala izgled crkve sa fotografija. Postoje ljudi koji na fotografijama izgledaju ništa posebno, a kada ih sretnemo uživo, iznenadimo se kako dobro izgledaju. Tako je sa Crkvom Hrista Pantokratora.
Na podšišanoj zelenoj površini ovalnog oblika, bez ijednog cveta, žbuna, drveta, mobilijara ali i jednog čoveka, stajala je crkva. Oko zelene površine nalazila se široka popločana staza, a tek oko te staze – konaci i pomoćni objekti koji zajedno sa crkvom čine manastirski kompleks. Crkva je dominirala neometano u prostoru, što ju je verovatno činilo još većom nego što jeste.
Glatko obrađene zidove od dvobojnog kamena, u svetložutoj i sivkastoj boji, ukrašavale su potkrovne arkade i portali ulaznih vrata i prozora.
Umesto da se zaputim direktno u crkvu, prvo sam po širokoj stazi napravila krug oko nje. Priprata, nadograđena na naos, bila je neupadljivo niža od naosa. Oltarski prostori – apside na istoku – takođe su, uobičajeno, bili niži od naosa. Glatko obrađene zidove od dvobojnog kamena, u svetložutoj i sivkastoj boji, ukrašavale su potkrovne arkade i portali ulaznih vrata i prozora.
Pojedini prozori su imali šiljate lukove. Na fasadi je bio uočljiv uticaj zapadnjačkih crkvenih stilova romanike i gotike. Toliko se razlikovala od fasade Gračanice, koju sam prethodni dan posetila.
Glavni ulaz na zapadu bio je zatvoren i ulazilo se sa severne strane priprate. Pre nego što sam ušla u crkvu, zastala sam da dobro pogledam detalje bogato ukrašenog portala. Detaljna obrada kamenih ornamenata ostavlja snažan utisak već na ulazu.
U Uneskovoj dokumentaciji naglašeno je da freske crkve manastira Dečani čine jedan od najpotpunijih ikonografskih programa u pravoslavnoj umetnosti.
Crkva je iznutra bila još lepša. Na zidovima su bile prislonjene stolice sa podmetačima za sedenje, a sa plafona je visio ogromni luster polijelej. U stalcima, raspoređenim po celoj prostoriji, gorele su sveće. Na istočnom zidu prepoznala sam čuvenu fresku Loze Nemanjića.
Iz priprate sam ušla u naos. Freske su se nastavile nizati. U celoj crkvi je oslikano više od hiljadu figura u preko dvadeset ikonografskih ciklusa. U Uneskovoj dokumentaciji naglašeno je da freske crkve manastira Dečani čine jedan od najpotpunijih ikonografskih programa u pravoslavnoj umetnosti.
Zadivljujuću gradaciju visine prema najvišoj tački objekta – kupoli, kao ni freske koje su prekrivale svaki arhitektonski element u polumračnom naosu, nisam uspela verodostojno da prenesem na fotografiju. Prizor je bio kroz objektiv neprenosiv.
Snažna energija Božije kuće
Neretko nas arhitektura ostavi i bez reči i u nemogućnosti da opišemo delovanje nekog prostora na nas. Ljudi tada najčešće posežu za rečju „energija“ uz koju, kada je utisak pozitivan, dodaju epitete poput „lepa“ ili „posebna“. U Božijim kućama ta „energija“ je još snažnija, jer verujući čovek zna odakle ona dolazi.
Iako sve crkve nose duhovni značaj, ne poseduje svaka jasnu prostornu povezanost nebeskog i zemaljskog – barem ne u vizuelnom smislu. Zajedničko delo Fra Vite iz Kotora i freskopisaca u Dečanima upravo u tome dostiže vrhunac: remek-delo koje izaziva divljenje bez obzira na verska uverenja posetioca.
Skopila sam kameru jer je nedeljna liturgija počela. Crkva se popunila nama turistima, ali i lokalnim Srbima. Miris tamjana se proširio naosom. Pokušavala sam da se prostorno isključim, ali bezuspešno.
Da objekti imaju pol, crkva manastira Dečani bila bi on, a crkva manastira Gračanice ona.
Nisam skidala pogled sa monaha. Posmatrala sam njihovo kretanje. Neki su stajali samo ispred oltara i pojali, dok je par njih ulazilo i izlazilo na male i velike dveri. U jednom trenutku, vrata velikih dveri su ostala otvorena i ugledala sam kako snop svetlosti sa istočnog prozora pada na oltarski sto.
Iznenadilo me je koliko su monasi mladi. Osim jednog, koji je možda bio u svojim pedesetim godinama, po mojoj proceni ostali nisu imali više od trideset godina. Manastir Dečani, za razliku od manastira Gračanice, je muški manastir. Polna dualnost je uočljiva i u njihovoj arhitekturi. Da objekti imaju pol, crkva manastira Dečani bila bi on, a crkva manastira Gračanice ona.
Različiti načini slaganja blokova i cigli u crvenoj boji daju fasadi Gračanice dekorativniji izgled u poređenju sa glatkom i strogom površinom fasade Dečana. Unutra je mala, intimna i topla. Nasuprot njoj, unutrašnjost Dečana svojom veličinom poručuje nam koliko je moćan i snažan.
Manastir u održavanju farme zapošljava ljude iz okolnih sela, te Dečani hrane desetine srpskih porodica na Kosovu i Metohiji.
Posle liturgije bilo je posluženje u jednom od susednih objekata. Monasi su sedeli s nama, a neki su imali i posetu. Raznežio me razgovor mladih momaka koji su došli da obiđu svog druga koji se zamonašio. Imala sam toliko pitanja u vezi s njihovim monaškim životom, ali sam ih zadržala za sebe.
Ipak, od jednog čoveka koji je, kao gost, boravio već mesec dana u manastiru, saznala sam da manastir ima sopstvenu farmu i da se bavi proizvodnjom mleka, sira, meda i vina. Manastir u održavanju farme zapošljava ljude iz okolnih sela, te Dečani – kako mi je tada rekao taj čovek – hrane desetine srpskih porodica na Kosovu i Metohiji.
U prodavnici sam kupila domaću višnjevaču za svoje, a za sebe jedan mali krst. Dizajn svakog proizvoda i njegove ambalaže bio je pažljivo osmišljen. Oduševilo me je kada je prodavac stavio krst u papirnu kesicu umesto u plastičnu.
Koliko je zaštita KFOR-a zaista potrebna?
Bacila sam pogled prema kapiji manastira, gde su stajala dva vojnika. Koliko je zaštita KFOR-a zaista potrebna? Skoro od samog nastanka do danas, manastir je trpeo razne vrste nasilja, kako prema manastirskom bratstvu, tako i prema manastirskoj imovini. Od juna 1999. godine stavljen je pod zaštitu KFOR-a, i to je danas jedini srpski manastir koji obezbeđuju međunarodne snage na Kosovu i Metohiji.
Iako su u poslednjih dvadeset pet godina zabeleženi oružani napadi i incidenti na manastir, na zvaničnoj stranici Dečana stoji da je danas putovanje po Kosovu i Metohiji bezbedno, ali da monasi i dalje kroz neka mesta prolaze s oprezom i bez nepotrebnog zadržavanja. U isto vreme, tužno je videti da jedan crkveni kompleks, zbog bezbednosnih razloga, mora da ima vojnu zaštitu, ali s druge strane su impresivni napori da se Dečani očuvaju duhovno i kulturno.
Poseta se završila. Otišla sam, a već sam želela da se vratim. Premda je možda nelogično imati zajedničku listu favorita pravoslavnih i katoličkih crkava, ja je imam. Moja omiljena crkva – katedrala u Kelnu – ustupila je prvo mesto Visokim Dečanima. Nisu slične ni po lokaciji, ni po istoriji, ni po stilu, međutim, ponos Nemaca prema svojoj katedrali jednak je mom ponosu prema našim Dečanima.
fantastičan prilog, odlične fotografije Jovana!
Hvala!
Do sada sam na ovom portalu komentarisati sa nikom: „Miodrag iz Peći“ zbog ovog članka ću otkriti i prezime Belić. Naime su Kotoranin Belić gradio manastir i pomabao mu je majstor za oblaganje krova olovnim pločama Kiselić (kasnije su promenili prezime u Milovanović) i majstori kao majstori su odugovlači li koliko su mogli. Svetom Kralju Stefanu se žurilo jer je znao šta mu se sprema (svi srpski manastiri su bile svojevrsni faraonske piramide gde su se sahranjivali vladari) razljuti se i polomi im skele i oni ostadoše zarobljeni na vrhu kupole manastira koji je sa pravom imao pijetet: „Visoki“ jer to je zaista bila najviša građevina tog vremena.
Smišljaš kako da siđu i odluče da naprave krila (Srpski Ikar i Dedal) i Belić i Kiselić poleteše, no Kiselić brzo pade preko bistrice i na tom mestu bukne kisela voda (Koja i danas tamo izvire) a moj pra – pra – pra Kurajber deda umisli da je ptica pa se vinu u nebo, vosak mu istopi sunce i naš Ikar udari visoko u stenu gde buknu u narodu nazvana bela voda i ona i dan danas šiklja direktno iz stene visoko u brdu preko puta Dečanske Bistrice.
E, sada, pošto u mojoj Metohiji svaki grad ima Cvetu tako se legenda o srpskom Ikaru i Dedalu prenela i na Prizren. I tamo Belići i Kiselić Gradište Bogorodicu Ljevišku grobu crkvu Cara Dušana i opet ista priča, poruše e skele, Belić i Kiselić poleteše, Kiselić pade odmah pokraj Prizrenske Bistrice i tu je i danas izvor kisele vode. A moj Belić polete i udari u stenu u centru današnjeg Prizrena gde visoko gore iz šiklja „Bela voda“…
Ove legende su zapisali akademik Vladimir Bovan i pećki profesor Alija
Džogović.
Fasada je u stilu rane romanike iz Lombardije i to posebne kvalitetne stilske škole sa jezera Komo. To su Komaćine majstori (maestri comacini). Gradili su svugde po Evropi, i prostoru današnje Nemačke, Francuske, Italije a kako vidimo i kod nas. Tipične odlike su romaneskna arkada, polukružni otvori i lukovi, skulpture biblijskih životinja i to tipično lavovi na ulazu.
Dakle taj se kotorski majstor Vito morao školovati na severu Italije a možda je i bio član tog esnafa.