Moderna arhitektura: Međuratni (inter)nacionalni stil Evrope

Analiziramo u kom modernom stilu se posle Prvog svetskog rata najviše gradilo u Evropi, a koje države su zapale u dekadenciju.

Obnova Ratom razrušene Evrope nije svuda tekla ujednačeno. Intenzitet obnove zavisio je od stepena uništenja i razrušenosti gradova i infrastrukture, ali i od privredne moći samih država. Novoformirana država Kraljevina SHS (kasnije Kraljevina Jugoslavija) imala je nekoliko dodatnih problema – uvećanje državne teritorije za nekoliko puta, kao i integrisanje bankarskog sistema koji je nekada postojao na onim teritorijama koje su bile pod Austro-Ugarskom monarhijom.

Beograd je bio najrazrušeniji grad, pa se u njemu odmah krenulo u izgradnju novih administrativnih i vojnih objekata. Međutim, dok se u Evropi uveliko gradilo u duhu nekog modernog pravca, prestonica novoformirane kraljevine ponajviše je građena u duhu zakasnelog akademizma.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Ruski konstruktivizam i njegov uticaj na domaću arhitekturu

Neverovatno je koliko ukus (najmoćnijeg) pojedinca može da trasira razvoj ili dekadenciju arhitekture neke države.

Kralj Aleksandar je našao pomirljivo rešenje, pa umesto oživljavanja različitih romantičarskih stilova (istočnih i zapadnih), odlučio je da forsira ruske emigrantske arhitekte i njihov ampir akademizam. Tek nakon smrti kralja, državne ustanove (civilne i vojne) počinju da dobijaju potpuno moderna zdanja.

Neverovatno je koliko ukus (najmoćnijeg) pojedinca može da trasira razvoj ili dekadenciju arhitekture neke države. Naravno, u Evropi nije bio usamljen u ovim stavovima, jer se u nekoliko moćnih država dogodila slična okolnost.

Samo su ove smene dolazile obrnuto – kada se oko 1935. godine Kraljevina Jugoslavije polako otvarala za moderne arhitektonske tendencije, neke evropske države su tada uveliko uvodile monumentalizovanu arhitekturu, u skladu sa prirodom njihovih totalitarnih režima.

Zanimljivo je analizirati u kom modernom stilu se najviše gradilo u Evropi, a koje države su zapale u dekadenciju.

Ar deko: Od Pariza do Tel Aviva

Ovaj stil dolazi nakon predratnih dekorativističkih pojava, kao što su secesija i ar nuvo. Naravno, predvodnik ovih tendencija bila je Francuska, pa se može slobodno reći da ovaj pravac od 20-ih godina postaje neka vrsta francuskog nacionalnog stila. On se prelio na više država tadašnje Evrope – Belgiju, Holandiju, Austriju, Veliku Britaniju, a dopire i do Rumunije i Jugoslavije.

Zanimljivo, ar deko usvaja veliki broj investitora u SAD-u, što je bilo i nekako prirodno, jer je tehnički napredak i mašinski razvoj bilo najprijemčivije iskazati kroz stil aerodinamičnih formi. Ovaj američki ar deko vidno se razlikovao od francuskog i krenuo je u sopstveni razvoj sa druge strane okeana, potpuno nezavisno od svog izvornog uzora. Naročito prepoznatljiv po svojim dekorativno rešenim neboderima.

Kako je većina zgrada, izvedenih u ar dekou, internacionalnoj moderni ili ekspresionizmu, bila izvedena u beloj boji, Tel Aviv je ubrzo prozvan „beli grad“.

Još jedna, uslovno rečeno država, koja se nalazila izvan Evrope, potpuno slučajno, usvaja ove i još neke moderne pravce u arhitekturi. Bila je to Mandatna Palestina, teritorija današnjeg Izraela i Palestine, koja je tada bila pod britanskom upravom.

Polovinom 30-ih godina se na tu teritoriju slio veći broj jevrejskih arhitekata iz nekoliko evropskih država, među kojima i neki koji su pohađali školu Bauhaus. Njihova znanja u planiranju novog Tel Aviva, bila su više nego dobrodošla.

Kako je većina zgrada, izvedenih u ar dekou, internacionalnoj moderni ili ekspresionizmu, bila izvedena u beloj boji (zbog umanjenog upijanja sunčeve svetlosti), Tel Aviv je ubrzo prozvan „beli grad“.

Internacionalna moderna, Ekspresionizam i Konstruktivizam

Ovaj stil se podjednako širio celom Evropom. Predratne ideje pionira ovog stila, kao što je bio arhitekta Adolf Los, na velika vrata ulaze na prostor razrušene Evrope, koja je u tom trenutku vapila za praktičnim rešenjima na polju stambene i poslovne arhitekture.

U Francuskoj je njen najznačajniji predstavnik bio arhitekta Le Korbizje, dok su predstavnici ovog pokreta u Holandiji, Vajmarskoj Republici (današnja Nemačka), pa čak i Čehoslovačkoj, bili daleko brojniji.

Niču čitava radnička/socijalna naselja, ali i hoteli, poslovne zgrade, benzinske pumpe i fabrički kompleksi. U Čehoslovačkoj i skandinavskim državama, gradi se sve više bolnica i banjskih lečilišta po najsavremenijim standardima internacionalne moderne.

Kako se u SSSR-u sve vezivalo za industrijski napredak, arhitektura je dobila izraz sa nešto više mašinskih i drugih konstruktivnih formi.

Paralelno sa internacionalnom modernom razvija se i ekspresionizam, ponajviše u Vajmarskoj Republici i Holandiji. On se pojavljuje u svetlim monohromatskim fasadama, ali i u varijanti u opeci. Glavni predstavnik ekspresionizma tada je bio arhitekta Erih Mendelson, koji svoje stvaralaštvo kasnije prenosi na Mandatnu Palestinu, tj. Izrael.

U SSSR-u se internacionalna moderna oblikovala u pravac pod nazivom konstruktivizam. Kako se u ovoj komunističkoj državi sve vezivalo za industrijski napredak, arhitektura je dobila izraz sa nešto više mašinskih i drugih konstruktivnih formi.

Sve od stambenih zgrada, preko domova kulture i poslovnih objekata, počelo je ubrzano da se zida u ovom izrazu. Međutim, ovaj razvoj biva prekinut jačanjem totalitarnog režima Josifa Visarionoviča Staljina.

Totalitarni režimi i njihov odnos prema modernim arhitektonskim pravcima

Spomenuti Staljin i njegov totalitarni „kolega“ Adolf Hitler, gotovo u slično vreme kreću da se surovo obračunavaju sa modernom arhitekturom. U SSSR-u se zatvaraju konstruktivističke škole arhitekture, a na scenu ponovo stupaju arhitekte koje su zastupale istoricističke tendencije monumentalizma.

Slično je bilo i u Trećem Rajhu, kada je škola Bauhaus bila primorana da se ugasi 1933. godine. Za totalitarne lidere, moderna arhitektura nije posedovala dovoljno monumentalan karakter i kao takva nije bila pogodna za iskazivanje njihovih političkih aspiracija.

Sa druge strane, Benito Musolini jeste bio diktator, ali nije u potpunosti gušio moderni pokret. On jeste imao prepoznatljivu klasičnu crtu, ali su arhitekte bile daleko slobodnije u svom izražavanju, nego što su bile arhitekte u druge dve države.

Ironično, pozne tridesete izrodile su neka od najznačajnijih dela svih modernih pravaca u međuratnoj Jugoslaviji.

U Španiji je takođe na vlasti bio jedan fašistički diktator, Francisko Franko, koji je zastupao slične konzervativne stavove o modernoj arhitekturi, pa se ona sve do posleratnog perioda u toj državi i nije razvijala.

Kraljevina Jugoslavija se od 1935. godine u svojoj unutrašnjoj i spoljnoj politici sve više okreće totalitarnim fašističkim/nacističkim režimima, ali se to ne vidi u arhitekturi sve do 1939/1940. godine. Ironično, pozne tridesete izrodile su neka od najznačajnijih dela svih modernih pravaca u međuratnoj Jugoslaviji.