Letonska prestonica od secesije do – Rige na vodi
Ako ništa drugo, Riga Waterfront pokazuje da i megalomanski projekti mogu imati dušu. Ili bar nekom kvadratu duše sličnu funkciju.
Letonija, iako geografski mala, arhitektonski sve više pokazuje da male države mogu imati velike ideje. Njena prestonica, Riga, već je odavno poznata po impresivnom secesijskom nasleđu, koje stoji rame uz rame sa Bečom i Barselonom.
Grad je nalik na, recimo, Prag po jednoj osobini: stari grad, tj. centar je toliko velik i toliko prenakrcan lepim i starim zdanjima da mu nema kraja i da ispočetka imaš želju da fotografišeš svaku zgradu, jer ti se čini vredna fotke.
Riga je i najveći grad Pribaltika: novokomponovano bogatstvo trgovaca i uvoznika zahtevalo je velike palate i razmetanje bogatstvom, a pošto se sve dešavalo u dobu u kome je bio hit art-nouveau, to je i ceo grad poprimio pečat ovog stila: ogroman broj kuća je građen u stilu secesije, i zaštićen je minucioznim rekonstrukcijama.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Šta je novo u gradu punom istorije?
Pa, mnogo toga. Iako mnogima Riga prvo padne na pamet kao art nouveau raj (i s razlogom – ima najveću koncentraciju te lepote po kvadratnom metru), baltička metropola danas sve više postaje i laboratorija savremenog urbanizma. I to ne bilo kakvog – nego onog skandinavskog, s dozom samoironije i građanske svesti. Dakle, nešto što teško da biste našli kod nas.
Riga je kulturno mnogo bliža Skandinaviji nego što se čini južnijim i temperamentnijim posmatračima. Ovde minimalizam nije puka estetska poza, već životna filozofija. Svetli tonovi, prirodni materijali, zeleni krovovi, javni trgovi kao dnevne sobe za ceo kvart, introspektivna melanholija…
Sve to, i još ponešto, polako, ali sigurno preobražava nekadašnje industrijske građevine uz obalu Zapadne Dvine (letonski: Daugava) u ambiciozno urbano delo.
Dok se pogledi obično okreću ka Varšavi, Viljnusu ili Talinu, Riga tiho, ali uporno, gradi svoj identitet – između vode, opeke, drveta i stakla.
Riga često biva zapostavljena u razgovorima o urbanizmu i savremenoj arhitekturi Istočne Evrope. Dok se pogledi obično okreću ka Varšavi, Viljnusu ili Talinu, Riga tiho, ali uporno, gradi svoj identitet – između vode, opeke, drveta i stakla.
Negde su to staklene interpolacije, kao u slučaju Univerziteta Stradinja, Tal Residence ili Centra Nams (sa manje ili više uspeha), negde su to interpolacije od cigala, koje su izuzetno uspele – kao što je zgrada Skarnu 11 u istorijskom centru grada, od opeka tipa Boston i Brabant. Ona je delo Martinjša Jaunromanša, delo studija Jaunromanš un Abele, i dobila je EU Mies Award 2017. godine.
Riga Waterfront: Baltička Barselona ili Beograd na vodi sa boljim manirima?
Kao i kod mnogih evropskih gradova s jakom industrijskom prošlošću, bogatom istorijom i strateškim položajem uz reku, Riga je vekovima živela „leđima okrenuta vodi“. U ovom veku, u jeku deindustrijalizacije, Riga se suočila s izazovom šta uraditi sa ogromnim površinama uz reku Zapadnu Dvinu, koje su decenijama bile zapuštene ili korišćene za lučke i industrijske svrhe.
Stara luka i industrijska zona dugo su bili tampon-zona između grada i prirodnog toka. Dakle, kao Barselona, ili Bilbao, ili ako već idemo toliko blizu nas, Beograd. A tu već dolazimo do sledećeg, nama tako poznatog investitorskog imena.
Međutim, u eri postindustrijskog planiranja, voda više nije prepreka – ona je magnet. Za koga? Pa, za Mohameda Alabara, vlasnika Eagle Hillsa. Ako vam je ime „Riga Waterfront” zvučalo poznato, i podsetilo vas na „Belgrade Waterfront”, niste nimalo u krivu, jer je sve došlo iz iste „kuhinje”, te tako s pravom možemo (ironično) projekat nazvati i „Riga na vodi”.
Da, dobro ste pročitali – isti čovek, drugačiji grad, ali veoma sličan recept. Samo sa severnim začinima i bez pompe. A da li je bolji ili gori od srpskog pandana?
Pametna upotreba drvenih fasada, zelenih krovova i terasa okrenutih ka reci čine ovaj projekat istovremeno internacionalnim i duboko lokalnim.
Dizajnerski gledano, bolji je. Jer je inspiracija bila bolja. Inspiracija je, razume se, stigla sa severa. Danski Gehl Architects bio je konsultovan u ranim fazama projekta (da, oni koji znaju šta znači „grad po meri čoveka“), MADE arhitekti, preuzeli su te impulse i pretočili ih u lokalni, baltički izraz: minimalistički, ali topao.
Pametna upotreba drvenih fasada, zelenih krovova i terasa okrenutih ka reci čine ovaj projekat istovremeno internacionalnim i duboko lokalnim, kako vole da kažu Letonci. Riga Waterfront je, dakle (gle, iznenađenja) razvojni poduhvat kompanije Eagle Hills, čiji je osnivač i predsednik Mohamed Alabar poznat i po projektima kao što su Burdž Kalifa i Downtown Dubai.
U januaru 2024, Eagle Hills je sklopio strateško partnerstvo sa Riga Port City, čime je dobio pristup zemljištu na lokacijama Andrejsala i Andrejosta – nekadašnjoj industrijskoj pustinji koja danas postaje ogledalo urbane renesanse – dok je Eagle Hills preuzeo finansiranje i upravljanje projektom vrednim preko 3 milijarde evra.
Rižani kažu – “urbana renesansa” ili, kako bi Alabar rekao, „vizija budućnosti Evrope“. Ambiciozno? Svakako. Ali da vidimo i detalje.
Planirano je 8.000 stambenih jedinica, više od 30.000 novih stanovnika, preko 1.000 hotelskih soba, marina, tržni centar i klizalište.
Prva faza projekta obuhvata oko 91.000 m² prostora mešovite namene. Govorimo o 57 hektara ukupne površine uz više od 5 km rečne obale – što je dovoljno da se napravi ceo jedan novi kvart, ili bar da se napravi iluzija kako grad počinje ispočetka.
Planirano je 8.000 stambenih jedinica, više od 30.000 novih stanovnika, preko 1.000 hotelskih soba, marina, tržni centar i – pazite sad – klizalište. Jer šta je baltička urbana fantazija bez leda pod nogama?
Ali za razliku od drugih sličnih projekata, ovde je pažnja posvećena i pešaku. Zamislite: široke biciklističke staze, javni trgovi, prostori za kulturna dešavanja, amfiteatar na otvorenom, urbane bašte i co-working prostori za digitalne nomade (jer, naravno, bez toga se više ne računa da je kvart „savremen“).
Fasade su pretežno staklene – reflektuju vodu, svetlost, oblake, ali i nevidljive konture globalnog kapitala.
U okviru projekta planirana je i gradnja pešačkog mosta, a razmatra se i eventualno povezivanje sa železničkom infrastrukturom kroz Rail Baltica. Naravno, to „razmatranje“ može potrajati deceniju (dok se brza pruga kroz pet zemalja izgradi) – ali ideja nije loša.
Rezultat je nešto što bismo mogli nazvati „baltički minimalizam sa bliskoistočnim budžetom“. Fasade su pretežno staklene – reflektuju vodu, svetlost, oblake, ali i nevidljive konture globalnog kapitala.
Drveni paneli i terase gledaju ka reci – jer, naravno, reka je nova glavna ulica. Zeleni krovovi nisu tu samo zbog EU fondova, već zato što Letonci ozbiljno shvataju održivost. A zelene površine nisu samo PR alat, već stvarna javna dobra.
Održani su javni forumi, urbanističke radionice i proces konsultacija. Dakle, nešto potpuno nezamislivo u nekim drugim metropolama koje znamo.
Zanimljivo je da je Alabar ovde, kao pravi “bliskoistočni pregovarač”, jasno shvatio da su u pitanju severnjački protestanti sa druge strane stola, a ne neko drugi, s kim je navikao da posluje drugačijim manirima, pa je ponudio da se projekat razvija fazno, u saradnji sa zajednicom.
I tu je jedna bitna razlika u odnosu na nama bliske projekte – građani Rige su od početka uključeni u proces odlučivanja. Da, zamislite, neko ih je pitao šta misle. Održani su javni forumi, urbanističke radionice i proces konsultacija. Dakle, nešto potpuno nezamislivo u nekim drugim metropolama koje znamo.
Hoće li Letonci imati više sreće (i pameti) od nas?
Riga Waterfront je, bez dileme, najveći urbani projekat u Letoniji u ovom veku. Da li je to samo još jedan globalni eksperiment – grad za bogate i digitalne nomade? Možda. Ali je i ozbiljan pokušaj da se grad „pomiri” sa svojom rekom, da se iznova nacrta na karti Evrope, i to ne kao nostalgična razglednica, već kao funkcionalna i humana celina.
Ako Alabaru ne uspe Ulcinj, kao što mu je uspeo Drač ili Beograd, a uspe mu Riga, to je samo rezultat toga što je ovde plan takav da uklopi stari centar grada sa novim građevinama i pravi kompromise i prirodne poveznice, a ne da se prave ekstremne ideje od kojih ljudi „odskoče kao od vrele supe”.
Neki će reći da se Riga igra „urbane simulacije” i da pokušava da bude nešto što nije – jug, Mediteran, Beč. Ali Riga, kao i svaki pravi severnjak, zna da balansira između introspekcije i moderniteta. Ako ništa drugo, Riga Waterfront pokazuje da i megalomanski projekti mogu imati dušu. Ili bar nekom kvadratu duše sličnu funkciju.
Neki će reći da je to verzija Beograda na vodi, u gradu i državi koja gubi stanovništvo – jednak urbanistički apsurd i „igraonica za bogate” i njihov kapital.
I dok se još uvek ne zna da li će Riga postati nova Barcelona ili će ostati tihi skandinavski san uz Baltik, jedno je sigurno – na ovom mestu više neće biti rđajućih skladišta. Biće stakla, drveta, zelenila i – ironije, ako ništa drugo.
Neki drugi će Riga Waterfront nazvati pokušajem da se napravi „baltička Barselona“ – povezivanje grada sa morem, vraćanje javnog prostora građanima, promocija urbanog života. Možda je ta paralela prenaglašena, ali svakako govori o ambiciji i pravcu. Tako bi bar Rižani voleli da sve to „ispadne” na kraju.
Neki će reći da je to verzija Beograda na vodi, u gradu i državi koja gubi stanovništvo – jednak urbanistički apsurd i „igraonica za bogate” i njihov kapital. Pošto je u pitanju Evropska unija, i pošto su u pitanju Letonci, koje je teško i nasmejati, i iznervirati, ali i prevariti, nadamo se da će više ličiti na ovo prvo – nastavak španskih iskustava. Videćemo uskoro.
