Spomenik knezu Mihailu uradio je vajar Enriko Paci; Foto: Goran Aleksić / Flickr
Fakta iz ad akta

Spomenik knezu Mihailu – odbijeno rusko i prihvaćeno italijansko rešenje

Kako su i povoljni politički odnosi između Kneževine Srbije i Kraljevine Italije pomogli da dobijemo najlepši i najmonumentalniji spomenik u Beogradu.

Beograđani i beogradski turisti od pre koji dan uživaju u restauriranom spomeniku knezu Mihailu Obrenoviću. Patina, prljavština i manja oštećenja su očišćeni i sanirani u kratkom roku, pa spomenik nije dugo bio zaklonjen skelama i zaštitnim platnom. Sama statua je osvanula u punom sjaju, a likovi i narativ na reljefu postamenta su postali prepoznatljivi i čitljivi. Međutim, malo ljudi zna istorijat nastanka ovog spomenika, izuzev netačne legende da je autor skulpture, vajar Enriko Paci, izvršio samoubistvo jer je shvatio da knezu Mihailu nije izvajao kapu na glavi. Iz tih razloga bilo bi korisno bar u kratkim crtama predstaviti istorijat nastanka spomenika i zbog čega je Beograd dobio baš ovu varijantu.

Restaurirani spomenik knez Mihailu Obrenoviću:

Odbijena ruska varijanta

Kada se u javnosti proširila vest da je prvo mesto na konkursu za spomenik Stefanu Nemanji odnelo delo ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova, mnoge kolege istoričari umetnosti su očekivale sličan scenario kao u slučaju memorijala knezu Mihailu. Ponajviše zato što estetika ruskih spomenika nije baš bila u saglasju sa ukusom srpskog naroda i poručilaca, o čemu govori i epizoda sa kneževim spomenikom.

Nakon vesti o smrti kneza Mihaila, prve skice za spomenik podneo je ruski vajar Mihail Osipovič Mikešin koji je povodom nekih ranijih poslova već bio u kontaktu sa srpskim političarima i drugim stručnjacima. Mikešin tada prilaže dva spomenika, čija namena i koncept su bili potpuno različiti. Spomenik koji je imao pozitivan prijem kod poručilaca i javnosti imao je namenu javne skulpturalne kompozicije koja bi bila postavljena na prostoru Velike pijace (danas Studentski trg) i predstavljala je kneza Mihaila u stojećoj figuri, kako se oslanja na sto sa draperijom, na kojem su vladarske insignije (kruna i žezlo), dok sa druge strane, u polu klečećem položaju Ali Riza paša spušta ključeve oslobođenog Beograda/drugih gradova. Poseban detalj bila je simbolična statua Srbina, koji kleči na samom dnu postamenta, koji dletom kleše poslednje slovo natpisa – Tvoja mis’o poginuti neće.

Odbijena ruska varijanta spomenika knezu Mihailu

Knez Mihailo predstavljen je u poluležećem stavu u vojničkoj uniformi, dok mu sa levog boka prilazi zmija otrovnica i ujeda ga pod levu mišicu.

Međutim, ovo je bio samo javni spomenik namenjen urbanoj sredini i nosio je sve njegove atribute, ali vajar je za pokojnog kneza imao daleko ambicioznije planove. Mikešin je smatrao da telo kneza Mihaila mora biti sahranjeno u neki sakralni objekat i da bi za tu potrebu bila najprikladnija posebna kapela. Iz tih razloga on projektuje monumentalnu i za srpsku sredinu do tada neviđenu kapelu, koja bi bila izvedena nedaleko od mesta Mihailove pogibije u Topčideru.

Složena kompozicija je imala nekoliko nivoa, pri čemu se ulaz u kapelu nalazio u prizemlju i bio je flankiran dvema fontanama. Iznad kapele, uzdizao se spomenik, do kojeg se dolazilo masivnim dvokrakim stepeništem, na kojem je knez Mihailo predstavljen u poluležećem stavu u vojničkoj uniformi, dok mu sa levog boka prilazi zmija otrovnica i ujeda ga pod levu mišicu. Ovaj, tada i u Carskoj Rusiji već uveliko prevaziđen koncept, bio je idealističko-romantičarski prikaz vladara-martira i njegove tragične sudbine.

Postoje najmanje dva razloga zašto ovaj spomenik nije naišao na odobravanje javnosti. Prvi je da srpski narod, tada još uvek tradicionalano-pravoslavno odgojen i uobličen, nije mogao da prihvati da jedna memorijalna kapela ne poseduje oblik sakralne građevine i to neke koja bi bila izvedena u romentičarsko-srednjovekovnoj arhitekturi i koja bi svakom posmatraču jasno ukazivala da je reč o crkvenom objektu. Po nekima, ovo je bio i pomalo idolopoklonički spomen-kompleks, što nije bio cilj poručioca. Drugi razlog je da Srbi tada (a izleda i nikada nadalje) nisu mogli da prihvate koncept vladara-martira već isključivo vladara-pobednika i da je spomenik knezu morao biti izveden u vidu neke druge kompozicije, koja će vladara da prikaže u reprezentativnoj formi.

Prihvaćena italijanska varijanta

Nakon više peripetija, ruski vajar je odbijen, a država raspisuje, najpre uži pozivni, a zatim mnogo širi javni konkurs, u leto 1873. godine, na koji se javilo preko 60 domaćih i evropskih umetnika. Konkursom je predviđeno da spomenik bude postavljen na Pozorišnom trgu (danas Trg Republike), ali nije predviđao koncept spomenika. Dodeljene su tri nagrade, a svako od rešenja je podrazumevalo skulpturu kneza Mihaila u stojećoj figuri, sa pratećim motivima i personifikacijama. Međutim, nakon više peripetija i političkih previranja, odluku o izboru rešenja preuzima Skupština, koja se u novembru 1873. godine odlučuje za rešenje Enrika Pacija.

Enriko Paci izvodi spomenik knezu Mihailu

Uticaji

Tu su takođe moguća dva razloga. Prvi da je jedino ovaj vajar na konkursu priložio spomenik u vidu konjaničke statue (!), a drugi da je ovaj izbor pobedničkog rešenja donešen u duhu tada značajnih povoljnih političkih odnosa između Kneževine Srbije i Kraljevine Italije.

U svakom slučaju, ove srećne okolnosti su iznedrile, možda i do današnjih dana, najlepši i najmonumentalniji spomenik u Beogradu, koji će po svom konceptu, formi i skladu motiva možda još dugo biti neprevaziđen uzor mnogim domaćim i inostranim vajarima.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

3 komentara

  1. Dragan Markovich

    Paradoks mi je to što se spomenik knezu Mihailu nalazi na Trgu republike. Možda je to neka simbolička poruka. Možda je Srbija zapravo monarhija-republika. Postoji tu neko dublje značenje.

  2. Marko

    To je sudbina skoro svih trgova u srbiji koji su imena dobili za vreme Kraljevine, a sada nose naziv Republika. Poslednji je Novi Sad, koji je svesno stavio kralja Petra na postojeći Trg Republike.

  3. Dragan Markovich

    Kada pričamo o raznim Lazarima, Nemanjićima, Karađorđevićima, Obrenovićima i Kraljevićima, Čarls Dženks kaže: „Uostalom, izlet u prošlost je najjednostavniji i najkomotniji od svih mogućih ‘bežanja’ koja sile čoveka da se savremenih nepogodnosti i prednosti života, bar privremeno, reši.“ Dakle, povratak u prošlost – bežanje od sadašnjosti.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *