Odgovornost države pred građanima i odmeravanje snaga arhitekata.

Za poslednjih 15 godina može se reći da su blago tragične za polje kulture na nivou Srbije, a naročito Beograda. Od mnogobrojnih muzeja, manjih ili većih, nekoliko najznačajnijih je delimično ili potpuno zatvoreno, više njih funkcioniše u neadekvatnim uslovima (nedostatak izložbenog prostora), a onih nekoliko preostalih se vredno trude da ostvare kakav-takav kontinuitet u društvenoj edukaciji i stručnom/naučnom radu, što je i primarna misija ovakvih institucija.

narodni-muzej

Nekoliko ozbiljnih domaćih i gostujućih izložbi, koje zaista pogleda zavidan broj građana, poneko dešavanje manjeg formata i to je sve na godišnjem nivou. Ljudi iz struke bi već mogli da se zapitaju nije li muzeologija kao nauka postala samo predmet na Filozofskom fakultetu Odeljenja za istoriju umetnosti ili su to ipak pregrube reči za moje kolege. Istina, oni se ozbiljno trude, organizuju manje izložbe, ostvaruju projekte, manje kongrese ili konferencije, ali pred zatvorenim vratima Narodnog muzeja ili Muzeja savremene umetnosti ostaju nemoćni jer ove institucije spadaju u odgovornost pre svega državnih organa, a ne manjih ili većih nevladinih organizacija i udruženja. Spomenuo bih i izlizanu izjavu da je već uveliko postalo sramotno da gosti i turisti iz inostranstva jedino mogu da obiđu zgrade Jugoslovenske kinoteke, Muzeja istorije Jugoslavije, Istorijskog muzeja Srbije, Etnografskog muzeja i eventualno Muzeja Nikole Tesle i Muzeja nauke i tehnike, to jest, njegovih ogranaka. Sve drugo gotovo da je prestalo da postoji, a prividno se u vodičima i turističkim kartama predstavlja kao aktivna znamenitost/atrakcija grada Beograda.

Nije li muzeologija kao nauka postala samo predmet na Filozofskom fakultetu Odeljenja za istoriju umetnosti?

Kada se već spominje grad Beograd, njegov matični muzej takođe funkcioniše s polovičnim kapacitetima. Poseduje privremene upravne prostorije, kao i nekoliko muzejskih celina poput Miloševog konaka, Konaka knjeginje Ljubice, Muzeje Paje Jovanovića, Jovana Cvijića i Ive Andrića, Muzej Banjičkog logora itd., ali ne poseduje uređeni prostor u koji bi se smestila stalna postavka i u kojoj bi se odigravala drugi periodični kulturno-umetnički događaji. Možda stvar nije baš tako negativna i možda se zaista nazire rešenje ovog problema. Naime, Muzej grada Beograda je pre blizu jedne decenije, za potrebe upravne zgrade, depoa i stalnog izložbenog prostora, dobio staru zgradu Vojne akademije u Resavskoj ulici. U njoj je do skoro organizovan Oktobarski salon, ali ništa drugo značajnije iz oblasti kulture nije ugostilo ovo zdanje podignuto krajem 19. veka po projektima arhitekte Dimitrija T. Leka. Jedan od razloga je njegova decenijska devastacija, kako nebrigom odgovornih državnih institucija, tako i NATO razaranjem 1999. godine. Međutim, pre koji mesec objavljen je veoma ambiciozni konkurs za rekonstrukciju ove zgrade. Da li da ga shvatimo ozbiljno ili da ga odmah okarakterišemo kao još jedan marketinški potez aktuelne državne/gradske vlasti? Doza rezerve zaista postoji, naročito nakon konkursa za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja, koja se završila ne tako slavno.

Da li ozbiljno shvatiti ambiciozni konkurs za rekonstrukciju Vojne akademije u Muzej grada Beograda nakon ne tako slavnog konkursa za rekonstrukciju zgrade Narodnog muzeja?

 

muzej-grada-beograda-resavska

Početni entuzijazam u obnovi Narodnog muzeja postepeno je jenjavao, naročito posle suspendovanja prvog idejnog rešenja profesora Dr Milana Rakočevića, koji je okarakterisan kao preskup. Šira i stručna javnost su ubrzo shvatile da za tako ambiciozne projekte država nema novca ili jednostavno ne želi da uloži isti u nešto što se neće isplatiti kroz jedan mandat. Usledio je novi konkurs 2010. godine, na kojem je pobedilo rešenje tima predvođenog profesorom Dr Vladimirom Lojanicom. Njihov projekat, ne samo savremeniji i funkcionalno-likovno zanimljiviji, već i nekoliko puta ekonomičniji, ulio je novu nadu da će zgrada Narodnog muzeja ipak doživeti svoju obnovu. Za sada, obistinila su se jedino cinična predviđanja da će zgrada dobiti samo jedno veliko krečenje, što je i urađeno obnavljanjem fasade i osvežavanjem unutrašnjeg prostora.

Za sada, obistinila su se jedino cinična predviđanja da će zgrada dobiti samo jedno veliko krečenje.

Ako uporedimo zgradu Muzeja grada Beograda sa zgradom Narodnog muzeja uvidećemo da je površina prvog oko dva puta veća od drugog, što nas navodi na logičnu pomisao – ako država nije imala novca da rekonstruiše manji, zašto bi imala novca da rekonstruiše veći muzej? S druge strane, Narodni muzej je koliko-toliko uređen za muzejsku postavku i može sebi da dozvoli još jedno u nizu privremenih „šminkanja“, dok nova zgrada Muzeja grada Beograda tek od skoro u vlasništvu te kulturne institucije i nikada nije služila kao galerijski/muzejski prostor čija se rekonstrukcija može odložiti još jednim privremenim osvežavanjem. Da ne govorimo o problemu depoa, koji je u slaučaju Narodnog muzeja prerastao u skandaloznu aferu, a da se u slučaju Muzeja grada Beograda on mora valjano osmisliti i temeljno izvesti, kako se ne bi ponovili problemi s kolekcijama mnogih naših muzejskih institucija. Na kraju, obe zgrade nisu projektovane kao muzejske, pa zahtevaju ozbiljan pristup u njihovom preprojektovanju. Arhitekta Lojanica se na kreativan način izborio s konfuznim objektom nekadašnje Uprave fondova, to jest, Državne hipotekrane banke, dok će zgrada Vojne akademije tek postati izazov za naše arhitekte. Konkursne propozicije su veoma stroge i precizne, kako po uslovima zaštite koje je propisao Zavod za zaštitu spomenika grada Beograda, tako i po funkcionalnim uslovima koje su analizirali i postavili sami kustosi i druge kolege iz Muzeja grada Beograda. Žiri je takođe sastavljen od stručnjaka iz raznih oblasti arhitekture, muzeologije, scenografije i istorije umetnosti.

lojanica-2 lojanica-1

Uzevši u obzir nivo ozbiljnosti propozicija, možemo se nadati, uz naravno veliku rezervu, da će ovaj konkurs možda i biti uspešan. Iako se rekonstrukcija možda ne izvede u neko dogledno vreme, konkursi su uvek odličan prostor za odmeravanje snaga arhitekata jer u tim situacijama oni dobijaju znatno veću slobodu u izražavanju, a političari zagarantovan pozitivan publicitet jer su nešto ipak pokrenuli s mrtve tačke.

istoričar umetnosti Marko Stojanović

naslovna fotografija: projekat Vladimira Lojanice