NE-MESTO: Kako savremeni gradovi gube identitet
Od Le Korbizjea do Beograda na vodi: Kako nastaju ne-mesta u savremenim gradovima i zašto trgove zamenjuju šoping molovi.
NE-MESTO predstavlja neologizam koji je skovan u drugoj polovini 20. veka i odnosi se na arhitekturu i urbanizam koji po svojim karakteristikama nemaju dovoljno ili uopšte dodirnih tačaka sa postojećom istorijom, kulturom i graditeljskim nasleđem neke urbane sredine.
Iako na internetu piše da je termin plasirao francuski antropolog Mark Ože krajem 80-ih i početkom 90-ih godina, gotovo identične pojmove, ali u užem arhitektonsko-urbanističkom kontekstu, možemo videti i kod američkog teoretičara arhitekture i kulture Čarlsa Dženksa još početkom 70-ih godina.
Naravno, paradigma ne-mesta ne prestaje da inspiriše mnoge istraživače, koji su tokom poslednjih nekoliko decenija dali vredne doprinose iz ugla nekoliko naučnih disciplina u rasvetljavanju ove savremene pojave.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Odnos mesta i prostora
Ključni koncept od kojeg polaze Dženks i Ože je odnos mesta i prostora, pa obojica naglašavaju da prostor može biti bilo koja nedefinisana lokacija na našoj planeti, dok mesto definiše prisustvo čoveka i njegove tradicije, istorije i kulture. Tačnije da novoizgrađeni gradovi ili novoizgrađeni delovi postojećih gradova, koji ne poseduju elemente nekog postojećeg društva, postaju nedefinisani prostori ili ne-mesta.
Do ovog zaključka Dženks dolazi analizirajući i kritikujući moderne gradove, čija oblikovanja su radikalno sledila postulate Le Korbizjeove Atinske povelje, dok je Ože do ovog zaključka došao analizirajući afričke zajednice, koje već hiljadama godina slede isti koncept življenja i organizacije svojih naseobina, poredeći ih sa savremenim zapadnjačkim tradicijama razvoja gradova.
Po Ožeu, svaki evropski grad, od varošice do metropole, razvijao se oko glavnog gradskog trga, na koji obično gledaju katedrala i gradska kuća, dok se na njemu nalazi javna česma ili memorijal poginulima u nekom od svetskih ratova.
Ako pogledamo Le Korbizjeove utopijske gradove, na njima nema mesta bilo kakvoj istoriji, a ponajmanje spomenicima koji memorišu neki istorijski događaj ili znamenitu ličnost. Sve je simetrično i bezlično, a ovaj koncept je dosta uticao na razvoj istočnoevropskih socijalističkih gradova, tj. stambenih naselja.
Ne moramo tražiti primere u sovjetskoj Rusiji, jer je dovoljno da pogledamo naše novobeogradske blokove 70 i 45, ali i susedne od 61. do 64. da shvatimo o kakvoj urbanističkoj distopiji je reč.
Gradovi su možda i sačuvali/dobili svoje centralne gradske trgove, ali je sav javni život sa njih preseljen u obližnje šoping molove.
Sa druge strane, iako su posmoderna arhitektura i urbanističko planiranje i razvoj postmodrnih gradova u svojoj formi napravilo otklon od modernističke monotonije, došlo je do upadnja u sličan problem, ovaj put izazavn razvojem potrošačkog društva i radikalnog konzumerizma. Gradovi su možda i sačuvali/dobili svoje centralne gradske trgove, ali je sav javni život sa njih preseljen u obližnje šoping molove.
Trgovi kao prolazne pešačke zone
Na ove zamke razvoja posmodernih gradova upozorava i američka profesorka urbanog planiranja i dizajna Nan Elin. Trgovi postaju živi nekoliko puta godišnje, kada se na njima održavaju praznične pijace i karnevalske proslave, dok su većim delom godine prazni i služe isključivo kao prolazne pešačke zone, na kojima se niko ne zadržava niti se odvija neka komunikacija među prolaznicima.
Sa druge strane, ljudi sve masovnije posećuju šoping molove, gde pored kupovine može i da se obeduje ili zabavi gledanjem nekog filma, ali se unutrašnjost ovih zgrada može opisati kao prostor ili ne-mesto jer po svojem uređenju svi podsećaju jedni na druge, bez obzira da li ste posetili neki od šoping molova u istom gradu ili u nekom od drugih evropskih gradova.
Džabe je što smo kvalitetno uredili neki trg ili parkovsku celinu, kada se sav život jedne urbane zajednice odvija u obližnjem šoping molu.
Čak i robni brendovi i zabavni segmenti često imaju slične pozicije, enterijer je uređen isuviše monotono i sterilno, a poseta jednom ovakvom prostoru ne zahteva nikakvu interakciju sa drugim posetiocima.
U prevodu, džabe je što smo kvalitetno uredili neki trg ili parkovsku celinu, kada se sav život jedne urbane zajednice odvija u obližnjem šoping molu. Ponovo, ne moramo ići negde dalje već samo obratiti pažnju na Beograd na vodi, gde ne postoji nikakav centralni trg, sa kulturno-istorijskim motivima, već je centralna lokacija svih dešavanja šoping mol „Galerija“.
Na probleme ne-mesta skreću pažnju i hrvatski arhitekta Nikola Bašić i slovenačko-italijanski arhitekta Boris Podreka. Obojica se trude da se u svakom svom arhitektonsko-urbanistilčkom rešenju ili prostornoj intervenciji, što više vežu za okruženje ili kroz neki centralni motiv ukažu na detalj kulturno-istorijske tradicije koja već vekovima egzistira na tom mestu.
Takođe, obojica su svoje stavove izneli kroz teorijske rasprave koje su objavljene u nekoliko stručnih arhitektonskih časopisa.
Dubai i Abu Dabi: Izgradnja prostornog identiteta
Međutim, lakše je braniti se od negativnih trendova kada projektujete u nekom manjem gradu ili varošici, za razliku od globalnih metropola, gde postoji veći rizik da se sledeći poslovne potrebe i konzumerske navike, upadne u zamku kreiranja ne-mesta.
Dubai i Abu Dabi su gradovi Ujedinjenih Arapskih Emirata koji ne poseduju neku bogatu kulturnu istoriju i koji su kao gradske celine nastali tek u poslednjih nekoliko decenija, ali su uspeli da izgrade prostorni identitet koji poseduje svojevrsne urbane repere, kulturno-istorijske znamenitosti i lokacije sportsko-zabavnog karaktera, trudeći se da život jednog grada ne postane samo globalna šoping mol monotonija.
Međutim, vizije političara i arhitekata su jedno, a životne navike ljudi su nešto sasvim drugo, pa ćete i tamo pre videti jednu arapsku porodicu kako slobodno vreme provodi u nekom od šoping molova, nego u muzeju Luvr Abu Dabi. Ovo se događa jer ljudske navike ne zavise od materijalnog statusa, već (ne)razvijene svesti za zadovoljavanjem pukih egzistencijalnih potreba.
Arhitekta kao višestrana „renesansna“ ličnost
Ako se uzmu u obzir sve ove činjenice, dolazimo do zaključka da je arhitektama poprilično sužen prostor za davanje doprinosa u unapređenju ljudskog društva, jer isti odavno prevazilazi bazične domete estetike i funkcionalnosti.
U oblikovanju savremenih gradova, arhitekta mora imati enormnu podršku lokalne samouprave i privatnih investitora, ali i sam biti višestrana „renesansna“ ličnost, sa velikim društvenim uticajem, što su karakteristike tek malog broja predstavnika arhitektonske struke, koji bezlični prostor vešto oblikuju u mesto sa prepoznatljivim identitetom.
Da da bolje livade neko mali luksusni distrikt u gradu od 2 miliona stanovnika smesni ste
Uopšte niste razumeli tekst ili ga niste ni pročitali. Niko nije pomenuo nikakve livade. Cenim da vas je pecnula kritika beograda na vodi mada je jedina kritika bila što nije kreiran centralni trg te je sav život uteran u šoping mol, niko livadu nije ni spomenuo. Ali svako se češe gde ga svrbi.
Tekst je pomalo opste mesto i nedostaje mu tumacenje aktuelnih tendencija, shoping molovi su prestali to da budu 2000ih a gradovi bliskog.istoka su itekako postali sve ne samo sredine bez urbane tradicije. Autorski tekstovi savremene teorije u 2026 mora da se baziraju na analizama koje prate poslednju dekadu a ne recimo.modele proslog veka.koji su sami po sebi prevazisli pojmove ne mesta. Da budemo iskreni cak ni aerodromi vise to nisu iako o njima nije ni bilo reci
A šta je sa nama kojima se baš ta tzv. ne-mesta sviđaju? Nama koji uživamo u toj simetriji, koiima se Beograd na vodi i slična naselja dopadaju, nama kojima se sviđa ovaj način života koji spominjete? Pobogu, pa 21. je vek, 2026. je godina, navike i stilovi života su se promenili u odnosu na 70. 80. ili 90. godine prošlog veka. Jedva smo čekali da zaličimo na razvijeni sveta, sada kada konačno ličimo i kada stil života ljudi u Srbiji 90% poklapa sa stilom života ljudi iz razvijenih zemalja, sada to ponovo nekom smeta, i vratio bi se u prošlost i kako su ljudi živeli pre 30 godina.
odličan tekst, svaka čast marko! jednostavan i efektan, na žalost najgora snoviđenja monstruma iz francuske i njegovog “ ozarenog grada“koga je josip broz tito fenomen, videvši projekte brzinski proterao i odbacio 70godina kasnije se ostvariju tu pred našim očima
red betona pa red asfalta ko piste za
avione, uostalom mi ćemo prvi u svetu imati leteće automobile zar ne, a borča city i dedinje nema kanalizaciju, šta reći ..tuga
Zainteresovani treba da čitaju naučne članke i knjige na ovu temu, odnosno teme. Postoji mnogo, veoma kompetentnih, domaćih autora, istraživača.
Hvala Marko, ovaj tekst je podsticaj za istraživanje i delanje u pravcu vraćanja ljudske mere i univerzalne lepote. Učenje i iskustva prošlosti su neophodni za dalji razvoj savremenog društva, nasuprot bezličnim, vruće serviranim modelima izgradnje i beskompromisnom tržištu.