Dani Orisa 26: Arhitektura između krize, otpora i novih pogleda
Predavači iz OMA, MAD architects, Al Borde i regionalnih biroa otvorili su u Zagrebu pitanja o društvenoj ulozi arhitekture, etici profesije i njenoj budućnosti u eri veštačke inteligencije.
U Beogradu tek što je završen 48. Salon arhitekture, još traje 21. Beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA), a u Zagrebu su u koncertnoj dvorani Lisinski drugog majskog vikenda održani 26. Dani Orisa.
Neko bi se mogao zapitati zašto ljudi sede u mraku koncertne dvorane i slušaju predavanja o arhitekturi kad sve to mogu naći na internetu, čak i mnogo više. Iz istog razloga odlazi se u pozorišta i ide na koncerte – ljudi se susreću, može se osetiti reakcija na aktuelni društveni i umetnički trenutak, desi se onaj dragoceni trenutak razumevanja onih u dvorani i onih na pozornici.
Moderatori su poznati: Maroje Mrduljaš, Mia Roth i Dinko Peračić koji je, u nedelju 10. maja, iz Lisinskog otputovao da primi priznanje Mies Van de Rohe za tržnicu u Gružu. Dinko ju je projektovao sa Mirandom Veljačić. Ušli su u finale, uz još sedam projekata iz Francuske, Belgije, Španije i Slovenije.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Reiner de Graff o „Arhitekturi protiv arhitekture“
Ovogodišnji Dani Orisa bili su u priličnoj meri posvećeni društvenoj ulozi arhitekture i mestu arhitekata u današnjem svetu. O tome su govorili Reiner de Graff i Slavoj Žižek.
Holandski arhitekta i pisac Reiner de Graff, partner u Office for Metropolitan Architecture (OMA), predstavio je svoju knjigu Architecture Against Architecture (Arhitektura protiv arhitekture) za koju kaže da je pisana iz straha da bi za 20 godina ova profesija mogla da nestane. Zato ju je i koncipirao kao manifest, što je najbliže političkom iskazu, a ima i snagu proglasa.
Oštro i dramatično podstakao je, pretežno mladu publiku, da se fokusira na pitanja koja ih muče, ali ih možda još nisu precizno verbalizovali. Od nelagodnosti šta će se desiti sa arhitekturom u naletu veštačke inteligencije do večnog etičkog problema svake generacije i pojedinca – koje bi projekte trebalo odbiti iz moralnih razloga.
Iako je trebalo da pripremi publiku za velikog Slavoja Žižeka, uspeo je da skrene reflektore na sebe.
Knjiga Reinera de Graffa „Architecture Against Architecture“ pisana je iz straha da bi za dvadeset godina ova profesija mogla da nestane.
Intelektualni performans Slavoja Žižeka
Ali, ni Žižek se nije dao. Njegovo predavanje bilo je, kao i uvek, intelektualni performans. Pričom o dva različita krila hotela Moskva (danas je Four Seasons Hotel) iz Staljinovog doba, podcrtao je čvrstu vezu arhitekture i moći, straha koji upravlja ljudima i dovodi često do farsičnih rezultata.
Elem, arhitekta je nacrtao dve različite fasade na dva krila projektovanog hotela ne bi li se vođa odlučio koji mu se više sviđa, a ovaj je samo potpisao crtež ne udubljujući se u projekat. Kako niko nije smeo da mu kaže da se očekivala njegova odluka, izgrađen je hotel sa različitim fasadama.
Arhitektura na relaciji Sarajevo – Oslo
Ostali predavači nisu bili tako eksplicitno pesimistični. Na razne načine su isticali prednosti prožimanja različitih kultura i iskustava. Biro AHAKNAP/SAAHA deluje paralelno u Sarajevu i Oslu. Adnan Harambašić i Kenan Brčkalija pokazali su svoje realizacije.
One nose skoro uvek elemente obe kulture. Neuređenost i nesavršenost – iz saradnje sa lokalnim majstorima, ili perfekciju izrade u drvetu – karakterističnu za Norvešku. Stalni dijalog i promene u poslednjem trenutku koje su moguće u Sarajevu, ali ne baš u Norveškoj.
Vedranu Mimici nagrada Oris
Nagradu Oris dobio je Vedran Mimica, jedan od pokretača (uz Andriju Rusana) i prvi moderator Dana Orisa. Ovaj arhitekta i pedagog bio je devedesetih godina prošlog veka direktor čuvenog Berlahe (Berlage) Instituta u Amsterdamu.
U velikoj meri zahvaljujući Mimici mnogi studenti arhitekture iz nekadašnje Jugoslavije su bežeći od rata stizali u tu školu. Među njima je bio i Beograđanin Vasa Perović, danas Ljubljančanin, međunarodno poznat i nagrađivan arhitekata (Bevk Perović arhitekti).
Vedran Mimica je danas profesor na čikaškom IIT College of Architecture. Autor je i urednik važnih publikacija o arhitekturi, obrazovanju i kulturi. Govorio je o svemu tome, a njegovo iskustvo, iz današnje perspektive izgleda idilično, iako su to bila prelomna i teška vremena nestanka velikih političkih sistema i ideja.
Po 15 minuta za mlade i perspektivne
Format 3 x 15 pokazao se kao jako dobro osveženje. Predstavile su se tri mlade i perspektivne grupe: Prostorne taktike, Studio Ploča i ARGU Studio. Svaka je u svojih petnaestak minuta prikazala ono čime se bavi.
Ne teže savršenstvu, a imaju strast za građenjem. Još nisu stigli, ili ne žele da stignu do velikih projekata, a ne mogu još da biraju poslove. Trude se da svojim praksama i stavovima promene neke ustaljene pristupe arhitektonskog delovanja. Bravo!
Mostovi Dietmara Feichtingera
Ako smo na kraju prvog dana otišli iz Lisinskog zamišljeni, možda i zabrinuti, drugi dan je pokazao da se u zavisnosti od geografske širine stvari sagledavaju različito. Ne nužno optimistički, ali drugačije.
Počelo je sa mostovima. Austrijanac sa pariskom adresom Dietmar Feichtinger je svoje izlaganje započeo sa jednom od ikoničnih scena iz francuskog filma Žil i Džim. Sletanjem u reku sa srušenog mosta. Mlađi je, ukoliko nisu filmofili, verovatno nisu prepoznali, ali su razumeli sentimentalno značenje.
Treba crtati rukom i postavljati pitanja. Arhitektura ima senzibilitet koji veštačka inteligencija nema (Dietmar Feichtinger).
Mostovi za pešake i bicikliste, za kola i tramvaje, u zaštićenim sredinama i novi, oni koji spajaju obale i gradove, omogućavaju pogled, pružaju različite perspektive. Kengo Kuma je prošle godine na istom mestu govorio o mostovima na sasvim drugom kraju sveta.
Sa istim žarom. Dietmar Feichtinger kaže – ne želim da budem specijalista za mostove i škole. Važno je kako se sagledavaju različite stvari i teme. Treba crtati rukom i postavljati pitanja. Arhitektura ima senzibilitet koji veštačka inteligencija nema.
Nešto sasvim posebno iz Ekvadora
Kad smo već kod različitih perspektiva i viđenja, ekvadorski kolektiv Al Borde je nešto sasvim posebno. Njihovi pristupi, koncepti i viđenja arhitekture ne pripadaju zapadnom diskursu. Nema tu velikih građevina i skupih projekata. Ima minimalnih, skoro zanemarljivih finasija, prirodnih materijala, generacijskog i kolektivnog iskustva.
Teže što ljudskijem pristupu građenju, imaju jasan estetski i politički stav, a sve je na granici između umetnosti i arhitekture. Stalno i nekontrolisano delovanje prirode je ključan estetski i građevinski element.
Dejan Miljković poentirao je sa jasnim i nedvosmislenim definisanjem trenutnog stanja u našoj arhitekturi i društvu. Publika je to umela da ceni.
Pred kraj drugog dana se na scenu popeo naš Dejan Miljković. Smireno i faktografski predstavio je svoje realizacije i svoje najveće profesionalne izazove, kao i rezultate saradnje sa Zoranom Radojičićem, Jovanom Mitrovićem i Brankom Pavićem.
Poentirao je sa jasnim i nedvosmislenim definisanjem trenutnog stanja u našoj arhitekturi i društvu. Publika je to umela da ceni.
Korak unazad za spas arhitekture
Ovi Dani Orisa pokazali su nov senzibilitet mlađe i mlađe srednje generacije. Emil Jurcan, Istranin sa ljubljanskom diplomom to je potvrdio. Radi na relaciji Pula-Rijeka-Trst, na obnovi i konzervaciji kulturne baštine.
Govori o prosvetiteljskoj snazi projekta i očuvanju arhitekture, o arhitekturi koja ne čini ništa. Odnosno, da stalno treba misliti o svrsi i smislu arhitekture, a da često treba napraviti korak unazad da bi se ona spasla.
MAD architects na tri kontinenta
Na samom kraju bilo je nešto potpuno drugačije. Yosuke Hayano (MAD architects) sa praksom na tri kontinenta – Rim, Peking, LA. Prva iskustva stečena su u birou Zahe Hadid. Velike i male realizacije širom sveta i povremeni tragovi Zahinog uticaja.
Izražena svest o velikim klimatskim promenama, različitim razmerama i milionima sitnih odluka koje čine različitost ovog sveta.
Iznova Rihter u Oris kući arhitekture
Uz sve to i izložba sasvim u duhu Dana Orisa u Oris kući arhitekture – Revisiting Richter (Iznova Rihter). Vjenceslav Richter (1917-2002) bio je jedan od ključnih autora jugoslovenske posleratne arhitekture.
Postao je međunarodno poznat po izložbenim paviljonima za Svetske izložbe u Briselu, Milanu, Torinu, Stokholmu. Njegov dizajnerski rad sačuvan je kroz arhivske crteže, fotografije i prototipove. Nameštaj nikad nije išao u široku proizvodnju.
Realizovano je pet kolekcija stolica izvedenih iz Richterove arhivske građe. Prilagođene su današnjim standardima i savremenoj tehnologiji obrade drveta i metala.
Projekt potpisuje Prostoria, a nastao je u saradnji studija Numen/ForUse, Neisako i Grupa okupljenih na platformi Richter+. Realizovano je pet kolekcija stolica izvedenih iz Richterove arhivske građe. Prilagođene su današnjim standardima i savremenoj tehnologiji obrade drveta i metala.
Izložba je, sa velikim uspehom, predstavljena na tek završenom Salonu nameštaja (Salone del Mobile) u Milanu. Stolice su bile raspoređene i u auli Lisinskog. Moglo se sedeti u njima, odnosno isprobavati koliko su udobne i ergonomski prilagođene.
Vidimo se opet 8. novembra
Na kraju, jesu li prognoze mračne, a budućnost neizvesna? Može se i tako reći, a ne bi se svi složili. O tome se mislilo i diskutovalo u pauzama, s tom mišlju smo otišli kućama.
Videćemo se opet za manje od pola godine, 8. novembra na istom mestu. Dolazi Smiljan Radić, ovogodišnji dobitnik Pritzkera.
