Fasada iz 19. veka, pozorište iz 21. – Kako je obnovljeno Narodno pozorište u Subotici
Posle 17 godina radova, Subotica je dobila obnovljeno pozorište koje spaja očuvano neoklasicističko pročelje sa potpuno novim teatarskim kompleksom iza njega.
U samom centru Subotice nalazi se jedna od najneobičnijih pozorišnih zgrada u Srbiji. Iako spolja zadržava prepoznatljivo neoklasicističko pročelje iz 19. veka, iza njega se danas nalazi gotovo potpuno novi objekat nastao kroz jednu od najdužih i najkompleksnijih rekonstrukcija u domaćoj kulturi.
Narodno pozorište u Subotici nije samo priča o obnovi jedne zgrade. To je priča o objektu koji je tokom više od 170 godina bio hotel, pozorište, ruševina, gradilište i simbol grada, kao i o gotovo dve decenije dugom pokušaju da se istorijsko nasleđe uskladi sa zahtevima savremenog pozorišta.
Nakon 17 godina radova, prekida, izmena projekata i višestrukog redefinisanja obima investicije, Subotica je konačno dobila obnovljeno pozorište koje danas predstavlja spoj očuvane istorijske fasade i savremene pozorišne infrastrukture.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Kako smo došli do rekonstrukcije?
Malo koja pozorišna zgrada u Srbiji ima tako dramatičnu istoriju kao Narodno pozorište u Subotici. Njena priča počinje sredinom 19. veka, u vreme kada je Subotica doživljavala ubrzani urbani razvoj i kada su gradske vlasti želele da gradu podare reprezentativno kulturno zdanje dostojno njegovog značaja u južnim delovima tadašnje Ugarske.
Iako je odluka o izgradnji pozorišta doneta još 1847. godine, realizacija nije krenula odmah. Tek nakon nasipanja Rogine bare, na prostoru današnjeg Trga slobode, stvoreni su uslovi za gradnju. Posao je 1853. poveren majstoru Janošu Škultetiju, dok je unutrašnje uređenje osmislio Đerđ Telepi, svestrani umetnik koji je istovremeno bio scenograf, slikar i pozorišni stvaralac.
Narodno pozorište u Subotici nije samo priča o obnovi jedne zgrade. To je priča o objektu koji je tokom više od 170 godina bio hotel, pozorište, ruševina, gradilište i simbol grada.
Nova zgrada nikla je gotovo neverovatnom brzinom – za svega godinu dana. Međutim, već tada pojavila se dilema koja će pratiti njenu istoriju: kultura ili ekonomija. Gradski oci procenili su da bi objekat mogao donositi više prihoda kao hotel nego kao pozorište. Tako je na monumentalnoj fasadi sa korintskim stubovima, umesto očekivanog natpisa „Pozorište“, osvanuo naziv „Hotel Pešta“.
Ipak, pozorišna funkcija nije nestala. Naprotiv, u zgradi Hotela Pešta je uređena sala sa 450 mesta u parteru, 45 loža i prostorom za oko 160 gledalaca koji su predstave pratili stojeći. Lože su predstavljale poseban društveni statusni simbol jer su ih imućne porodice same opremale i dekorisale. Prva predstava, „Dvoje iz porodice Barčai“, izvedena je 16. decembra 1854. godine, čime je započeo kontinuirani pozorišni život grada.
Obnova, požar, pa još jedna obnova
Pedeset godina kasnije, tokom velike obnove 1904. godine, zgrada konačno dobija identitet koji joj je od početka bio namenjen. Na fasadi se prvi put pojavljuje natpis „Gradsko pozorište“, proširena je scena, a izgrađen i balkon. Činilo se da objekat ulazi u novo, zrelije doba. Sudbina je, međutim, imala drugačije planove.
Dana 2. marta 1915. godine izbio je veliki požar koji je gotovo potpuno uništio pozorište. Od nekadašnje zgrade ostali su samo spoljni zidovi. Ipak, zanimljivo je da su Hotel „Pešta“ i mala sala ostali gotovo netaknuti, pa je pozorišni život nastavljen već naredne sezone na improvizovanoj sceni. Obnova stradale zgrade započela je u novoj državi, Kraljevini SHS, 1924. godine, a tri godine kasnije građani su dobili novo i reprezentativnije zdanje.
Posleratni period doneo je novu transformaciju – osnovani su Hrvatsko narodno kazalište i Mađarsko narodno pozorište, što je predstavljalo jedinstven primer institucionalizacije višejezične kulture u tadašnjoj Jugoslaviji. Već 1951. godine dva ansambla objedinjena su pod imenom Narodno pozorište – Népszínház, nazivom koji i danas simbolizuje multikulturni karakter grada, a taj će natpis stajati i na fasadi do 2007. godine.
Simbol “večitog gradilišta”
Tokom narednih decenija postajalo je sve jasnije da zgrada ulazi u ozbiljne konstruktivne probleme. Iako je projekat rekonstrukcije završen 1970. godine, već 1974. inspekcija zabranjuje rad zbog dotrajalih instalacija. Nakon hitnih intervencija pozorište je ponovo otvoreno, ali problemi nisu nestali.
Početkom osamdesetih objekat je proglašen spomenikom kulture, da bi samo dve godine kasnije stručnjaci zaključili da su temelji nestabilni i da je potrebna radikalna rekonstrukcija. Tada počinje dug period privremenih rešenja, projekata, konkursa i odlaganja, budući da je Jugoslavija u “eri stabilizacije Milke Planinc”, a zatim se SFRJ raspada i dolaze sankcije i nemaština.
Godine 1998. izabrano je idejno rešenje beogradskog projektantskog biroa JUSTAT, ali su politička i ekonomska previranja kraja devedesetih značajno usporila realizaciju, posle koga je imalo mnogo važnijih stvari da se sagrade i obnove od pozorišta. Početkom novog milenijuma situacija se dodatno komplikuje zbog prokišnjavanja krova i urušavanja delova enterijera.
Početkom osamdesetih objekat je proglašen spomenikom kulture, da bi samo dve godine kasnije stručnjaci zaključili da su temelji nestabilni i da je potrebna radikalna rekonstrukcija.
Posebno zanimljiv trenutak dogodio se 2003. godine kada je otvorena scena „Jadran“ u prostoru nekadašnjeg bioskopa. Ona je privremeno zamišljena kao alternativni prostor za rad ansambala, ali je tokom narednih godina postala glavno pozorišno utočište.
Kada su 2006. konačno obezbeđena sredstva za obnovu, činilo se da je kraj višedecenijske sage na vidiku. Već naredne godine počelo je rušenje većeg dela stare zgrade i izgradnja novog kompleksa koji je trebalo da spoji očuvanu istorijsku fasadu sa savremenim pozorišnim sadržajima.
Međutim, ono što je zamišljeno kao nekoliko godina dug projekat pretvorilo se u jednu od najdužih i najskupljih rekonstrukcija u istoriji srpske kulture. Radovi su se odvijali u etapama, često usporavani finansijskim i organizacionim problemima, a Narodno pozorište postalo je simbol “večitog gradilišta” u samom centru grada.
Arhitektonski koncept: Između konzervacije i novog teatarskog bloka
Nosilac idejnog rešenja i projekta rekonstrukcije u ranoj fazi bio je arhitektonski biro Arhitektonski atelje “Luković” (Beograd), koji je radio na konceptu integracije istorijske fasade i potpuno novog pozorišnog volumena iza nje. Osnovna ideja bila je radikalno jasna, ali tehnički izuzetno zahtevna: sačuvati ulično pročelje iz 19. veka, a iza njega izgraditi potpuno savremeni teatarski kompleks.
Kasnije faze razrade i projektantske kontrole uključivale su više lokalnih i republičkih projektnih timova, kao i korekcije tehničke dokumentacije kroz različite faze finansiranja i izvođenja. Rezultat je hibridni objekat u kojem fasada funkcioniše kao konzervirani urbani artefakt, dok je sve iza nje nova konstrukcija.
Rezultat je hibridni objekat u kojem fasada funkcioniše kao konzervirani urbani artefakt, dok je sve iza nje nova konstrukcija.
Fragmentirani model izvođenja odužio projekat
Tokom gotovo dve decenije izvođenja, na projektu su se smenjivale faze i izvođači kroz sistem javnih nabavki i faznog finansiranja. Među glavnim izvođačima u različitim periodima pojavljuju se konzorcijumi građevinskih firmi iz Srbije, uz podršku specijalizovanih podizvođača za scensku mehaniku, akustiku, fasadne restauracije i čelične konstrukcije.
Radovi su u pojedinim fazama bili poveravani velikim domaćim građevinskim sistemima, dok su specijalizovani delovi (pozornica, tehnička oprema, enterijerski sistemi) izvođeni kroz posebne ugovore sa međunarodnim dobavljačima scenske opreme. Ovaj fragmentirani model izvođenja jedan je od razloga zbog kojih je projekat trajao toliko dugo – svaki segment imao je sopstveni tehnički i finansijski ritam.
Poseban je kuriozitet postavljanje trojezičnog natpisa koji je doživeo jedno skidanje slova i zamenu redosleda mađarskog i hrvatskog natpisa iz zakonskih razloga – ali nećemo dublje ulaziti u ovu priču.
Konstrukcija: Fasada kao spomenik, struktura kao nova zgrada
Konstruktivni sistem nove zgrade izveden je kao armiranobetonski skelet, nezavisan od istorijskog pročelja koje je konzervirano i statički osigurano, što bi trebalo da reši više od veka star problem nestabilnosti temelja na poroznom (peščanom) tlu severne Bačke.
U praksi, to znači da fasada funkcioniše kao „urbana maska“, dok se nova struktura ponaša kao samostalna zgrada umetnuta iza nje. Ovo je klasičan evropski pristup adaptivne rekonstrukcije, ali u Subotici dobija dodatnu težinu zbog kompleksne geometrije i očuvanih dekorativnih elemenata iz 19. veka.
Ovo je klasičan evropski pristup adaptivne rekonstrukcije, ali u Subotici dobija dodatnu težinu zbog kompleksne geometrije i očuvanih dekorativnih elemenata iz 19. veka.
Varijabilna akustika u zavisnosti od tipa predstave
Unutrašnjost objekta projektovana je kao potpuno savremen teatarski sistem. Mala scena i studio prostori namenjeni su eksperimentalnim i kamernim formatima, dok su probe i tehničke sale organizovane kao fleksibilni produkcioni prostori. Akustička obrada izvedena je kombinacijom drvenih obloga, apsorpcionih panela i perforiranih tehničkih površina, čime se omogućava varijabilna akustika zavisno od tipa predstave.
Materijalna logika projekta jasno pokazuje dualitet: tu je istorijski omotač, odnosno restaurirani malter i fasadna plastika, rekonstrukcija dekorativnih elemenata i konzervacija uličnog fronta, dok je iza i unutar svega prisutan savremeni unutrašnji sistem – armirani beton kao osnovna struktura, čelik u tehničkim i servisnim zonama, aluminijum i staklo u komunikacijama i drvo kao jedini „topli“ materijal javnih prostora.
Kipovi muza, uključujući prominentnu Taliju na stepeništu, dopunjuju neoklasicistički izraz doba u kojem je prva zgrada pravljena.
Unutrašnjost zgrade dekorativno potpuno replicira prethodne elemente enterijera – i neoklasicistički elementi stepeništa, korištenje svetložute i bele boje, drveta i kovanog gvožđa, potpuno je u skladu sa očuvanjem originalnog projekta, koji je svojevremeno bio narušen farbanjem cele fasade u smeđecrvenu boju.
Današnja boja zgrade, i spolja i iznutra, je originalna. Kipovi muza, uključujući prominentnu Taliju na stepeništu, dopunjuju neoklasicistički izraz doba u kojem je prva zgrada pravljena. Minuciozno restaurirani lusteri od kristala su posebno impresivni, takođe su tu i maske za radijatore i ventilaciju sa floralnim motivima.
Domaćini su nam naglasili da je posebno zahtevno bilo napraviti replike svećnjaka-lampi na zidovima, “korintske detalje” na unutrašnjim zidovima (pilastrima) i neokaslicističku plastiku na stropovima.
Epilog dugotrajne priče
Narodno pozorište u Subotici prošlo je kroz brojne izazove i danas je na neki način, skup arhitektonskih reinterpretacija sopstvenog identiteta. U njemu se čita nešto što je retko u savremenoj arhitekturi: ne samo šta je izgrađeno – već i koliko puta je pokušano da se izgradi.
Danas, kada se posmatra monumentalna fasada na Trgu slobode, teško je poverovati da je ova zgrada tokom više od jednog i po veka bila istovremeno hotel, pozorište, ruševina, gradilište i kulturni simbol. Njena istorija zapravo predstavlja istoriju same Subotice – grada koji je kroz različite epohe, države i identitete uspevao da sačuva ono najvažnije: potrebu za kulturom i javnim prostorom u kojem se ona stvara.
U tom smislu, evo za kraj i jedne male ironijske opaske: originalna zgrada iz 1854. podignuta je za oko godinu dana, dok je njena rekonstrukcija trajala skoro dve decenije. To je podatak koji sam po sebi govori više od bilo kakvog komentara. Ali, da ipak damo jedan komentar – sve to čini subotičko Narodno pozorište “arhitektonskim svedočanstvom jedne duge institucionalne upornosti”. Koja se isplatila.
