Arhitektura koja staje na prst: Ruski konstruktivizam pretočen u nakit u Beogradu
Nastao u Rusiji, beogradski brend PROSTO pokazuje kako se arhitektonsko nasleđe može iz gradske panorame preseliti pravo na ljudsko telo.
Arhitekturu smo navikli da posmatramo kao nešto veliko, nepomično i trajno. U zgradu možemo da uđemo, oko nje da prođemo i ispred nje da zastanemo, ali je ne možemo poneti sa sobom. Međutim, kada se njen plan, karakteristična linija ili konstruktivni detalj umanje nekoliko stotina puta, građevina može da postane prsten, ogrlica ili par minđuša.
Upravo na toj promeni razmere počiva rad Maše Čurkin. Ova kreativna Ruskinja stoji iza brenda PROSTO, danas baziranog u Beogradu, čije su prve kolekcije nakita nastale pod snažnim uticajem konstruktivističke arhitekture Jekaterinburga.
Umesto doslovnog kopiranja fasada i pravljenja minijaturnih maketa, autorka iz poznatih građevina izdvaja njihove najupečatljivije geometrijske elemente. Od zgrade, na kraju, ostaje samo čist oblik – dovoljno jasan da podseti na arhitekturu, ali i dovoljno samostalan da funkcioniše kao komad nakita.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Porodična veza s juvelirskim zanatom
Kako Maša objašnjava za Gradnju, veza sa nakitom postojala je mnogo pre osnivanja brenda. Njen otac bavi se juvelirskim zanatom još od osamdesetih godina, pa je odrastala u okruženju u kojem se nakit nije posmatrao kao nedodirljivi simbol luksuza, već kao sastavni deo svakodnevnog života.
Otuda i naziv PROSTO – kao izraz neposrednog odnosa prema predmetima kojima se često pripisuje poseban status. Jer, kako ističe naša sagovornica, „ja se prema onome što za mnoge nosi oreol luksuza odnosim zaista prosto“.
Arhitektura je, pak, u njen rad ušla tokom studija stajlinga na londonskom institutu Istituto Marangoni. Studenti su dobili zadatak da izaberu temu iz istorije umetnosti i od papira naprave „nosivi predmet“, bilo da je reč o odeći ili nakitu.
Arhitektura kao način razmišljanja o nakitu
Inspiraciju je pronašla u rodnom Jekaterinburgu, jednom od najznačajnijih centara ruske konstruktivističke arhitekture, u kojem je sačuvano više od 140 objekata nastalih u ovom stilu.
„Već u papirnim maketama počele su da se naziru prve slike toga kako zgrada postaje nakit“, objašnjava Maša Čurkin.
Studentsko istraživanje ubrzo je preraslo u kolekciju predstavljenu na trećem Uralskom industrijskom bijenalu savremene umetnosti, održanom u zgradi hotela „Iset“, i samom značajnom spomeniku konstruktivizma. Prvi komadi, nastali u saradnji sa Anastasijom Kandobom, sečeni su iz plastike i izrađivani pomoću 3D štampe.
Tehnička rešenja seta nazvanog Ural Biennale Accessories još nisu bila savršena, ali je tada postalo jasno da arhitektura neće ostati tema samo jedne kolekcije, već način razmišljanja o nakitu.
Od osnove zgrade do ogrlice
Prvi set zasnovan je na građevinama koje predstavljaju prepoznatljive simbole Jekaterinburga. Osnova hotela „Iset“, koji je projektovao arhitekta I. P. Antonov, pretočena je u ogrlicu. Linije Doma fizičke kulture sportskog kompleksa „Dinamo“, čija silueta podseća na brod, poslužile su kao polazište za narukvicu.
Među izabranim objektima našla se i Bela kula, izgrađena između 1928. i 1931. godine prema projektu arhitekte Moiseja Rejšera. Nekadašnji vodotoranj i jedno od ranih armiranobetonskih zdanja u gradu interpretirani su kroz formu prstena.
U nakit je prevedena i takozvana „kuća-testera“ na Uralmašu, stambeni kompleks arhitekte Petra Oranskog čijih je šest korpusa postavljeno pod uglom, stvarajući osnovu nalik zupcima testere.
Sve što u razmeri nakita više nije čitljivo uklanja se iz kompozicije. Umesto tehničkog crteža, zadržava se prepoznatljivi arhitektonski gest.
Put od građevine do predmeta koji može da stane na prst ne počinje fotografijom fasade, već proučavanjem plana, krova, ritma prozora i osnovne siluete.
„Prvo ne uzimam fotografiju zgrade, već njenu geometrijsku suštinu. Te linije isecam iz papira i tražim šta može da ostane, a šta će nestati pri umanjenju stotine puta“, kaže autorka.
Sve što u razmeri nakita više nije čitljivo nemilosrdno se uklanja iz kompozicije. Umesto tehničkog crteža, zadržava se prepoznatljivi arhitektonski gest.
Cirkuska kupola kao prsten
Možda najizražajniji primer ovog postupka jeste prsten nastao po uzoru na kupolu Jekaterinburškog cirkusa, koju su projektovali arhitekte Julijan Švarcbrejm i Mihail Korobov.
Ažurna rešetkasta konstrukcija kupole svedena je na malu skulpturalnu formu koja istovremeno otkriva i skriva svoje arhitektonsko poreklo. Veza sa konkretnom građevinom nije nužno očigledna na prvi pogled, što je, prema rečima autorke, deo namere.
Pojedini posmatrači su u istom prstenu prepoznali čak i kupolu Hrama Svetog Save u Beogradu. „Za mene je to najbolji dokaz da je interpretacija uspela: zgrada je prestala da bude potpis ispod fotografije i postala forma koju svako dopunjava sopstvenim arhitektonskim sećanjem“, kaže Čurkin.
Prsten inspirisan Belom kulom rastavljen je na dva karakteristična elementa – kružne otvore i trakasto zastakljivanje.
U kasnijim fazama kolekcije prvobitni modeli prilagođavani su izradi u srebru. Prsten inspirisan Belom kulom rastavljen je na dva karakteristična elementa – kružne otvore i trakasto zastakljivanje.
„Baš ova dva elementa mi se s vremena na vreme poklapaju sa beogradskim zgradama — to više nije slučajnost, već upravo ono zbog čega sam uopšte počela da rastavljam zgrade na sastavne delove, umesto da ih prepisujem u celini“, kaže naša sagovornica.
Ovi motivi nisu svojstveni samo konstruktivizmu. Pojavljuju se i u modernizmu i brutalizmu, zbog čega nakit vremenom prestaje da bude doslovan citat jedne građevine i počinje da funkcioniše kao širi arhitektonski kod.
Nakit kao povod za razgovor o arhitekturi
Takav pristup ima i širu ulogu. Konstruktivističke, modernističke i brutalističke građevine lokalno stanovništvo neretko vidi samo kao stare, sive ili zapuštene objekte, a ne kao deo kulturnog nasleđa.
Autorka kaže da se sa tim susrela i tokom organizovane šetnje Novim Beogradom, kada su se stanovnici čudili zbog čega bi neko sa vodičem obilazio zgrade među kojima oni svakodnevno žive. Slično je, kaže, videla i u svom rodnom gradu.
Za razliku od baroknih palata, čija se dekorativnost lako prepoznaje, vrednost konstruktivizma i brutalizma često je potrebno naučiti posmatrati. Nakit tu može da posluži kao neposredan ulaz u priču o arhitekturi.
Sasvim je prirodno pitati „a šta je ovo?“ na način na koji se nikada ne bi pitalo za arhitektonski časopis na tuđoj polici.
„Nakit je jedini vid arhitektonskog medija koji čovek nosi na sebi ceo dan. Nekome nije potrebno stručno znanje da bi mu se prsten dopao, a ako pita šta predstavlja, počinje razgovor o arhitekturi koji se možda drugačije nikada ne bi dogodio“, navodi autorka.
Promenom razmere menja se i naš odnos prema građevini. Ono što je nekada zauzimalo čitav blok ili dominiralo gradskom panoramom postaje ličan predmet, vezan za telo i svakodnevni život.
Maša dodaje: „I da, nakit odlično funkcioniše kao povod za razgovor: fizički je pored čoveka, sasvim je prirodno pitati ‘a šta je ovo?’ na način na koji se nikada ne bi pitalo za arhitektonski časopis na tuđoj polici“.
Na redu je arhitektura Balkana
Kako otkriva naša sagovornica, sledeću arhitektonsku kolekciju PROSTO planira da posveti arhitekturi Balkana. Još nije poznato koji će stil i period biti u njenom središtu, ali ideja nije da se doslovno reprodukuje samo jedna poznata građevina, već da se napravi zbirna slika određenog arhitektonskog izraza.
Kada je reč o prostoru bivše Jugoslavije, kao mogući motiv prirodno se nameće Geneks kula, odnosno Zapadna kapija Beograda, završena 1980. godine prema projektu arhitekte Mihajla Mitrovića, za koju Maša ističe da je verovatno najprepoznatljiviji simbol jugoslovenskog brutalizma.
Ideja nije da se doslovno reprodukuje samo jedna poznata građevina, već da se napravi zbirna slika određenog arhitektonskog izraza.
Geneksove dve kule, povezane mostom i krunisane kružnim volumenom nekadašnjeg restorana, čine izuzetno prepoznatljivu, ali i zahtevnu kompoziciju za prenošenje u razmeru nakita, objašnjava Maša Čurkin.
„Put njenog izražavanja tek treba temeljno tražiti kako bi forma ostala čitljiva, a pritom se uklopila u juvelirski kontekst, umesto da se pretvori u minijaturni arhitektonski model“, zaključuje osnivačica brenda PROSTO.
Možda je upravo u tome najveći izazov ovakvog dizajna: ne smanjiti zgradu, već pronaći onu jednu liniju, ritam ili konstruktivni detalj po kojem je pamtimo. A zatim ga pretvoriti u predmet koji, umesto u gradskoj panorami, nastavlja život na nečijoj ruci ili oko vrata.
