Kako je Kalatrava najskuplju stanicu na svetu sakrio ispod belih krila
Kalatravin Oculus izgrađen je kao centralni deo novog saobraćajnog kompleksa na mestu Svetskog trgovinskog centra. Iza prepoznatljive forme kriju se zahtevna čelična konstrukcija, podzemna stanica građena uz aktivan železnički saobraćaj i projekat čiji je budžet dostigao gotovo četiri milijarde dolara.
Na fotografijama Oculus najčešće izgleda kao samostalna skulptura postavljena između poslovnih kula Svetskog trgovinskog centra. Međutim, prepoznatljiva bela građevina samo je nadzemni, javnosti najvidljiviji deo znatno većeg infrastrukturnog sistema.
Zvanično nazvan World Trade Center Transportation Hub, kompleks povezuje PATH železnicu između Menhetna i Nju Džerzija sa mrežom njujorškog metroa, okolnim poslovnim zgradama, tržnim centrom Brookfield Place i obalom reke Hadson. Veliki deo ove infrastrukture nalazi se ispod zemlje, dok Oculus funkcioniše kao glavni ulaz, centralna dvorana i orijentir čitavog kompleksa.
Projekat slavnog Santjaga Kalatrave predstavljen je početkom 2004. godine, manje od tri godine nakon napada 11. septembra, u kojima su srušene kule bliznakinje i uništena postojeća PATH stanica. Zadatak zato nije podrazumevao samo obnovu saobraćajne veze, već i projektovanje javne građevine na lokaciji koja je u međuvremenu dobila izrazito memorijalno značenje.
Od privremene stanice do novog saobraćajnog centra
PATH linija decenijama povezuje Donji Menhetn sa gradovima na drugoj strani Hadsona. Njena stanica nalazila se ispod kompleksa Svetskog trgovinskog centra i svakodnevno je primala veliki broj putnika iz Nju Džerzija.
Nakon rušenja kula, železnička veza je prekinuta, a na mestu nekadašnje stanice otvoreno je veliko i tehnički izuzetno složeno gradilište. Privremena PATH stanica puštena je u rad u novembru 2003. godine, ali je istovremeno pripremana izgradnja trajnog saobraćajnog čvorišta.
Četiri milijarde dolara nisu potrošene samo na belu konstrukciju – najveći deo investicije nalazi se ispod zemlje.
U okviru masterplana Danijela Libeskinda, nova stanica dobila je važnu urbanističku poziciju između budućih poslovnih kula i memorijala. Port Authority of New York and New Jersey angažovao je Kalatravu da projektuje kompleks koji bi po značaju mogao da se poredi sa velikim njujorškim terminalima, poput Grand Centrala.
Kalatrava je po obrazovanju arhitekta i građevinski inženjer, a upravo je spajanje te dve discipline obeležilo njegov rad. Njegove stanice, mostovi i kulturni objekti često nastaju iz ponavljanja jednog konstrukcijskog elementa, čija se uloga ne završava na prenošenju opterećenja: konstrukcija istovremeno postaje arhitektonski izraz zgrade. Takav pristup primenjen je i na Oculusu.
Šta zapravo predstavlja forma Oculusa
Kada je predstavio projekat, Kalatrava je njegovu formu opisao kao „pticu koja se oslobađa iz dečjih ruku“. Rebra koja se iz centralnog volumena pružaju nagore trebalo je da sugerišu pokret raširenih krila.
Ova metafora kasnije je dobila različita tumačenja – od bele golubice i feniksa do skeleta ili grudnog koša. Ipak, formalni koncept je prilično jasan: niz čeličnih rebara postavljen je oko izdužene eliptične osnove, dok se između njih nalaze zastakljene površine koje propuštaju dnevnu svetlost.
Centralna dvorana ostala je potpuno bez stubova zahvaljujući nizu međusobno povezanih čeličnih rebara.
Na severnoj i južnoj strani rebra se produžavaju izvan osnovnog volumena i formiraju nadstrešnice iznad ulaza. Duž čitavog temena građevine izveden je linearni svetlarnik, koji predstavlja glavnu osu enterijera.
Naziv Oculus potiče od latinske reči za oko. U arhitekturi se odnosi na kružni ili eliptični otvor kroz koji svetlost ulazi u prostor. Ovde nije reč o klasičnom okulusu kakav poznajemo iz kupolnih građevina, već o savremenoj interpretaciji istog principa: otvor iznad centralne dvorane određuje način na koji se prostor osvetljava, ali i kako se čita njegova konstrukcija.
Čelična rebra bez unutrašnjih stubova
Oculus je formiran kao niz međusobno povezanih čeličnih rebara koja nose omotač zgrade i omogućavaju da centralna dvorana ostane bez klasičnog rastera stubova. Rebra su obložena i obojena u belo, pa se razlika između noseće konstrukcije i arhitektonske obloge na prvi pogled gotovo ne primećuje. To je karakteristično za Kalatravin rad: konstrukcija nije sakrivena iza plafona i završnih obloga, već je izložena i korišćena za oblikovanje prostora.
Izvođenje takve geometrije zahtevalo je veliki broj nestandardnih čeličnih segmenata. Elementi nisu mogli jednostavno da se ponavljaju, jer se njihov nagib, oblik i položaj menjaju duž eliptične osnove. Mnogi delovi morali su da budu zasebno projektovani, proizvedeni i montirani prema precizno utvrđenom redosledu.
Jedan od ključnih konstruktivnih elemenata kompleksa bila je velika Vierendeel rešetka, teška približno 270 tona. Osim što učestvuje u formiranju stanice, ona prenosi opterećenja dela kompleksa iznad podzemne infrastrukture. Takva rešenja bila su neophodna jer se projekat nije gradio na slobodnoj parceli, već unutar gusto isprepletanog sistema železničkih tunela, postojećih temelja, podzemnih prolaza i novih objekata.
Prvobitni projekat predviđao je pokretna čelična ‘krila’, ali su zbog troškova ostala fiksirana.
Ispod centralne dvorane nalaze se dodatni nivoi sa komercijalnim sadržajima, pristupima peronima i pešačkim vezama. Dnevna svetlost kroz krov i otvore između čeličnih rebara dopire do nižih etaža, čime se ublažava uobičajeni osećaj zatvorenosti podzemnih stanica.
Gradnja iznad pruge koja nije mogla da prestane sa radom
Jedan od najzahtevnijih aspekata projekta bio je nastavak železničkog saobraćaja tokom većeg dela gradnje. Nakon otvaranja privremene stanice 2003. godine, PATH vozovi nastavili su da prevoze putnike, dok su se oko i iznad aktivnih koloseka izvodili novi peroni, međuspratne konstrukcije i noseći elementi budućeg terminala.
Radovi su morali da budu usklađeni i sa izgradnjom memorijala, novih kula Svetskog trgovinskog centra, podzemnog bezbednosnog centra i prateće infrastrukture. Na relativno ograničenom prostoru istovremeno je radilo više investitora, projektantskih timova i izvođača, a svaki deo kompleksa zavisio je od rokova i tehničkih rešenja susednih projekata.
Dodatno ograničenje predstavljala je takozvana „kada“ Svetskog trgovinskog centra – sistem podzemnih zidova izgrađen šezdesetih godina kako bi sprečio prodor vode iz Hadsona u duboku građevinsku jamu. Očuvanje ovog sistema bilo je ključno za bezbednost čitave lokacije.
Zbog toga cenu i trajanje projekta nije moguće objasniti samo složenom formom Oculusa. Arhitektonska ambicija svakako je povećala troškove, ali je objekat nastajao u jednom od najkomplikovanijih građevinskih i logističkih okruženja u Njujorku.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Krov je trebalo da izgleda drugačije
Prvobitni projekat predviđao je znatno izraženiju kinetičku komponentu. Kalatrava je zamislio da se čelična krila krova mehanički otvaraju, čime bi centralna dvorana mogla da bude neposredno povezana sa nebom.
Ovaj deo projekta vremenom je redukovan zbog troškova, bezbednosnih zahteva i konstrukcijskih ograničenja. Izvedena rebra ostala su nepokretna, dok je mogućnost otvaranja zadržana samo na centralnom svetlarniku.
Ta izmena bitno je promenila prvobitni koncept. Oculus danas ostavlja utisak pokreta, ali se sam objekat ne pomera. Forma krila postala je statična konstrukcija, dok je simbolička veza sa nebom ostvarena kroz svetlost.
11. septembra svetlost postaje deo arhitekture
Orijentacija Oculusa i položaj njegovog svetlarnika povezani su sa konceptom „Puta svetlosti“. Svakog 11. septembra sunčevi zraci ulaze kroz centralni zastakljeni otvor i prelaze preko poda glavne dvorane u periodu vezanom za hronologiju napada.
Prvobitna zamisao bila je da se svetlarnik otvori u 8.46, kada je prvi avion udario u Severnu kulu, i ostane otvoren 102 minuta, do 10.28, kada se kula srušila.
Za razliku od neposrednije memorijalne arhitekture susednih bazena, Oculus se na događaje iz 2001. godine poziva posredno – orijentacijom, kretanjem sunca i načinom na koji se svetlost pojavljuje u prostoru.
Kalatrava je ovu razliku objašnjavao odnosom prema elementima. Memorijalni bazeni koriste vodu i prazninu na tlocrtima nekadašnjih kula, dok je u Oculusu svetlost upotrebljena kao glavno nematerijalno sredstvo oblikovanja.
Gotovo četiri milijarde dolara za čitav kompleks
Oculus je delimično otvoren 3. marta 2016. godine, dvanaest godina nakon predstavljanja projekta. Ostali peroni, podzemne veze i komercijalni prostori puštani su u rad u fazama.
Čitav World Trade Center Transportation Hub koštao je između 3,74 i približno četiri milijarde dolara, što ga svrstava među najskuplje železničke komplekse ikada izgrađene.
Važno je, međutim, napraviti razliku koja se u popularnim prikazima često gubi: četiri milijarde dolara nije cena samo bele nadzemne građevine. U taj iznos ulaze PATH stanica, peroni, podzemni hodnici, veze sa metroom i okolnim objektima, instalacije, privremeni saobraćajni sistemi i obiman infrastrukturni rad na čitavoj lokaciji.
To ne znači da je kritika budžeta neopravdana. Početne procene bile su znatno niže, projekat je više puta kasnio, a složena i mahom nestandardna konstrukcija Oculusa dodatno je povećala cenu. Tokom realizacije menjani su projektni zahtevi, pojedini elementi su pojednostavljeni, dok su bezbednosne mere nakon 11. septembra postajale sve zahtevnije.
Zbog toga je Oculus još pre otvaranja postao predmet polemike: za jedne predstavlja primer arhitekture koja javnoj infrastrukturi daje dostojanstvo i identitet, dok je za druge simbol prekoračenja budžeta i dominacije arhitektonskog spektakla nad racionalnim projektovanjem.
Objekat je građen iznad aktivne železničke pruge koja tokom radova nije prestajala da funkcioniše
Stanica, tržni centar ili javni trg?
Oculus nije klasična železnička stanica. U njegovu centralnu dvoranu može se ući bez karte, a prostorno je organizovan tako da istovremeno funkcioniše kao pešačka veza, distributivni hol, tržni centar i natkriveni gradski trg.
Preko njega se pristupa PATH vozovima za Nju Džerzi i brojnim linijama njujorškog metroa, ali i okolnim poslovnim kulama, memorijalu, Brookfield Place i trajektnom terminalu. Prema podacima Port Authorityja, ovim sistemom radnim danima prolazi više od 250.000 pešaka.
Komercijalni sadržaji raspoređeni su na više nivoa u okviru kompleksa Westfield World Trade Center. Njihovo prisustvo menja način na koji se prostor koristi, ali ne poništava njegov javni karakter: centralna dvorana služi i za izložbe, komemoracije, kulturne programe i okupljanja.
Kalatrava je Oculus opisivao kao piazzu Donjeg Menhetna. U njujorškom kontekstu, gde su železničke stanice uglavnom podzemne i izrazito utilitarne, velika dvorana bez stubova zaista funkcioniše kao svojevrsni enterijerski trg.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Šta je Oculus na kraju postao
Oculus se može kritikovati zbog cene, trajanja gradnje i odnosa između forme i funkcije. Njegov nastanak pokazuje koliko monumentalna arhitektura postaje problematična kada se spoje simbolička očekivanja, složena infrastruktura, javni novac i veliki broj institucija uključenih u realizaciju.
Istovremeno, malo koji savremeni saobraćajni objekat toliko jasno pokazuje šta konstrukcija može da uradi za doživljaj prostora. Čelična rebra nisu samo nosioci krova, svetlarnik nije samo otvor za dnevno osvetljenje, a centralni hol nije samo mesto distribucije putnika.
Upravo u tom spoju nalazi se najveća vrednost projekta, ali i razlog njegovih problema: Oculus je od početka projektovan da bude više od stanice. Njujork je time dobio snažan novi gradski simbol, ali i poučan primer cene koju arhitektura može da dostigne kada se od infrastrukture očekuje da istovremeno bude funkcionalna, monumentalna i memorijalna.
