Napuštene kasarne u Vojvodini (3): Dva zaboravljena bisera iz Bele Crkve
Od habzburških graničara i ruskih kadeta do JNA – dva monumentalna vojna zdanja u Beloj Crkvi decenijama čekaju novu namenu.
Belu Crkvu ostavili smo za kraj. Malo koji vojvođanski grad na tako malom prostoru čuva toliko slojeva istorije i vredne arhitekture. Među njenim najimpozantnijim, ali danas i najugroženijim građevinama nalaze se dve nekadašnje kasarne – monumentalni vojni kompleksi čija vrednost uveliko prevazilazi lokalne okvire.
Građene u vreme Habzburške monarhije, kasnije su primale ruske emigrante, kadete i učenice, da bi posle Drugog svetskog rata ponovo služile vojsci. Već dve decenije stoje napuštene, prepuštene propadanju i bez jasnog plana za novu namenu.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Dom JNA: Od graničarskog štaba do Marijinskog donskog instituta
Vojni objekti u manjim gradovima često imaju još veći značaj nego u velikim urbanim sredinama. Kada izgube funkciju, oni ne ostavljaju samo prazne kvadrate, već praznine u samom gradskom tkivu. Zato njihova revitalizacija može biti važna za čitavu zajednicu.
Bela Crkva je takav grad koji doživljava arhitektonsku propast u poslednje vreme, iako je arhitektonski puna “čudesa” koje retko ko očekuje. Među njima je i nekadašnja kasarna. Koja isto tako propada. Ako ne i jače i brže.
Naime, retko koja zgrada u Srbiji tako jasno pokazuje kako arhitektura može da nadživi države, vojske i ideologije kao nekadašnja kasarna u Beloj Crkvi. Impozantno barokno zdanje, podignuto 1841. godine, danas je napušteno i polako se urušava, iako predstavlja jedan od najznačajnijih istorijskih objekata u gradu.
Izgrađena kao sedište Štaba 14. ilirsko-banatskog graničarskog puka, zgrada je bila deo složenog sistema Vojne krajine, pograničnog pojasa kojim je Habsburška monarhija gotovo tri veka čuvala granicu prema Osmanskom carstvu.
Više pokušaja prodaje nije dalo rezultat, pa danas kompleks od preko 3.200 kvadratnih metara, zajedno sa pratećim objektima i zemljištem, čeka novu priliku.
Monumentalna simetrična kompozicija, masivni zidovi i naglašeni centralni ulaz odražavali su principe kasnog baroka i klasicizma, karakteristične za reprezentativne vojne objekte prve polovine 19. veka. Kasnije je služila kao oficirska kasina Austrougarske vojske, zadržavajući vojnu funkciju sve do završetka Prvog svetskog rata.
A onda je istorija napravila neočekivan zaokret. Umesto oficira Kraljevine SHS, kao u drugim gradovima – kroz njene hodnike počele su da prolaze učenice. Po nalogu kralja Aleksandra I Karađorđevića, 1920. godine u zgradu je smešten Marijinski donski institut, srednja škola namenjena devojkama iz porodica ruskih emigranata koji su posle Oktobarske revolucije utočište pronašli u Kraljevini SHS.
Bela Crkva tada je postala jedan od najvažnijih centara belogardejske ruske emigracije u Evropi – od oko 75.000 izbeglica koje su stigle u novu državu, čak oko 2.500 živelo je upravo ovde. Tokom naredne 24 godine oko hiljadu devojaka završilo je školovanje u ovoj ustanovi, pa je nekadašnja vojna komanda postala mesto obrazovanja, kulture i očuvanja identiteta jedne prognane zajednice.
Posle Drugog svetskog rata zgrada ponovo dobija vojnu namenu kao Dom JNA. Tada su izvedene i određene adaptacije, naročito na ulaznom delu, u skladu sa arhitektonskim shvatanjima tog vremena. Međutim, nakon odlaska Vojske Srbije početkom 21. veka objekat ostaje prazan.
Više pokušaja prodaje nije dalo rezultat, pa danas kompleks od preko 3.200 kvadratnih metara, zajedno sa pratećim objektima i zemljištem, čeka novu priliku. Međutim, ni privatni investitori ni lokalna samouprava za sada nisu prepoznali mogućnost njegove revitalizacije.
Upravo je to suština savremenog pristupa revitalizaciji – ne posmatrati stare komplekse kao problem, već kao resurs. Upravo zato iznenađuje što ovo velelepno zdanje još nije prepoznato kao razvojni resurs grada. Recimo, kao stara fabrika nameštaja “Pobeda” o čijoj smo transformaciji pisali.
Kasarna Franje Josifa I: vojna palata i dom ruskih kadeta
Iz Bele Crkve stiže još jedan nestvaran prizor – monumentalna vojna zgrada koja više podseća na carsku palatu u Petrogradu ili Pragu nego na klasičnu kasarnu. Reč je o nekadašnjoj Artiljerijskoj kasarni Franje Josifa I, jednom od najznačajnijih vojnih kompleksa koje je Austro-Ugarska podigla u ovom delu Banata. Još je veća i velelepnija od prethodno opisanog Doma JNA.
Građena krajem 19. veka, u periodu kada je Habzburška monarhija modernizovala svoju vojsku, kasarna je bila namenjena smeštaju artiljerijskih jedinica. Za razliku od kasnijih utilitarnih vojnih objekata, austrougarske kasarne tog doba često su bile reprezentativne građevine – simbol države, vojne discipline i trajnosti imperije.
Velika dvospratna zgrada sa pravilnom simetričnom fasadom, visokim prozorima i monumentalnim proporcijama nosi duh arhitekture historicizma,
Velika dvospratna zgrada sa pravilnom simetričnom fasadom, visokim prozorima i monumentalnim proporcijama nosi duh arhitekture historicizma, istog onog stila koji je oblikovao mnoge državne zgrade u Beču, Pragu i Budimpešti.
Artiljerija je u austrougarskoj vojsci predstavljala elitni i tehnološki najnapredniji rod. Zato ovakvi kompleksi nisu bili samo mesta za smeštaj vojnika. U okviru njih nalazili su se prostori za obuku, oficirske prostorije, magacini, radionice i objekti za smeštaj konja i opreme. Kasarna je bila mali vojni grad, pažljivo organizovan prema potrebama moderne vojske.
Posle sloma Austro-Ugarske 1918. godine, zgrada dobija novu, veoma neobičnu ulogu. Opet se tu pojavljuju pripadnici ruske bele emigracije, odnosno pristalice carizma i belogardejstva, koji su svoju sigurnu luku našli kod Karađorđevića. Od 1922. do 1944. godine, zdanje postaje dom za ruske izbegličke kadetske korpuse, koji su nakon Oktobarske revolucije napustili Rusiju.
U kasarnskim zidinama stvarao se svojevrstan mali ruski svet u izgnanstvu – negovani su jezik, tradicija, vojnički kodeks i sećanje na nestalu Rusku imperiju.
U Beloj Crkvi su svoje utočište pronašli mladi kadeti iz nekadašnjih carskih vojnih škola u Kijevu, Odesi, Novočerkasku i drugim gradovima. Tako je mala banatska varoš postala jedan od značajnih centara ruske emigracije u Kraljevini Jugoslaviji.
U kasarnskim zidinama tada se nije odvijala samo vojna obuka – stvarao se svojevrstan mali ruski svet u izgnanstvu. Negovani su jezik, tradicija, vojnički kodeks i sećanje na nestalu Rusku imperiju. Mnogi od tih kadeta kasnije su postali inženjeri, profesori, oficiri i kulturni radnici širom Evrope.
Posle Drugog svetskog rata kompleks ulazi u novu epohu. Kao i mnogi austrougarski vojni objekti širom Vojvodine, preuzima ga Jugoslovenska narodna armija. Kasarna je ponovo dobila vojnu funkciju, a posebno je bila poznata kao centar za obuku vozača. Kroz nju su decenijama prolazile generacije vojnika tadašnje Jugoslavije.
Početkom 21. veka, nakon gašenja vojnih aktivnosti, ovaj ogromni kompleks ostaje prazan – kao i drugi kompleksi koje je napustila Vojska Srbije i Crne Gore, kasnije Vojska Srbije. Iza njegovih zidova ostao je sloj istorije dug više od jednog veka: od artiljeraca Habzburške monarhije, preko ruskih izbegličkih kadeta, do vojnika JNA.
Ono što im nedostaje nije potencijal, već jasan plan, ozbiljna investicija i spremnost da se postojeće nasleđe posmatra kao resurs, a ne kao prepreka novoj gradnji
Danas Kasarna Franca Jozefa I predstavlja jedan od najzanimljivijih primera napuštenog vojnog nasleđa u Srbiji. Njena arhitektonska vrednost i veličina otvaraju mogućnost za novu namenu – od kulturnog centra i muzeja do turističkog ili obrazovnog kompleksa.
Kao i mnoge slične kasarne širom Evrope, ona bi mogla da dobije novi život. Jer ova zgrada nije samo stara kasarna. Ona je svojevrsni arhitektonski svedok vremena kada su se na istom mestu susretali Beč, Petrograd i Beograd. A njeno sadašnje stanje je alarmantno!
Primeri poput Eđšega u Novom Sadu, pretvorenog u kulturnu stanicu, ili monumentalne železničke stanice Kanfrank u španskim Pirinejima, danas adaptirane u hotel, pokazuju da istorijski kompleksi mogu dobiti novu funkciju bez gubitka identiteta.
Dve belocrkvanske kasarne imaju dovoljno prostora, arhitektonske vrednosti i istorijskih slojeva za kulturnu, obrazovnu, turističku ili mešovitu namenu. Ono što im nedostaje nije potencijal, već jasan plan, ozbiljna investicija i spremnost da se postojeće nasleđe posmatra kao resurs, a ne kao prepreka novoj gradnji.
