Kako je četvoro arhitekata pokrenulo modernu arhitekturu u Srbiji
Važnost GAMP-a nije bila samo u projektima koje su pojedini članovi realizovali, već i u stvaranju prostora za javnu raspravu o tome kakva arhitektura treba da odgovori na promene savremenog društva.
Na današnji dan, 12. novembra 1928. godine, na sastanku održanom u beogradskom kafeu „Ruski car“ osnovana je Grupa arhitekata modernog pravca, s ciljem približavanja srpske arhitekture evropskim tokovima.
Osnivači grupe su bili arhitekti Milan Zloković (predsednik), Branislav Kojić (sekretar), Jan Dubový i Dušan Babić. Iako je delovala manje od šest godina, Grupa je ostavila važan trag u zastupanju i afirmaciji moderne arhitektonske kulture.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Otvaranje prostora za prihvatanje novih ideja
Krajem dvadesetih godina prošlog veka arhitektura u Srbiji se nalazila na svojevrsnoj prekretnici. U arhitekturi Beograda su i dalje dominirali akademizam, istorijski stilovi i različite interpretacije nacionalnog stila, dok su se u evropskim centrima već afirmisali novi principi projektovanja zasnovani na funkcionalnosti, jednostavnosti forme i primeni savremenih materijala i tehnika gradnje.
Upravo u takvom trenutku, krajem 1928. godine, četvorica beogradskih mladih arhitekata odlučila je da udruži snage i ozvaniči svoju inicijativu za osavremenjavanje arhitekture. Bili su to arhitekti Milan Zloković, Branislav Kojić, Jan Dubový i Dušan Babić, koji su se 12. novembra okupili na neformalnom sastanku u kafeu „Ruski car“ i osnovali Grupu arhitekata modernog pravca (GAMP).
Njihova namera nije bila da pokrenu radikalni raskid sa dotadašnjom arhitektonskom praksom, već da zajedničkim delovanjem otvore prostor za prihvatanje novih ideja. U pismu koje su uputili redakciji dnevnog lista Politika, nakon objavljivanja vesti o osnivanju udruženja, naglasili su da nemaju revolucionarne pretenzije i da svoje ciljeve nameravaju da ostvaruju unutar stručnih krugova.
U Pravilniku GAMP-a je kao osnovni cilj navedeno „propagiranje savremenih principa u arhitekturi i primenjenim umetnostima“.
Modernizaciju su, dakle, videli kao proces postepene promene, a ne kao nagli preokret. Zloković je isticao kosmopolitski karakter moderne arhitekture i smatrao je da delokrug arhitektonske delatnosti treba snažnije da utiče na društveni kontekst. Takođe, novi arhitektonski pokret je po njemu počeo koncizno da postavlja građevinski program i da mu nalazi „produbljeno, iskreno i tehnički ispravno rešenje“.
Pravilnik Grupe, ozvaničen u aprilu 1929. godine, definisao je u jedanaest tačaka način njenog funkcionisanja. Kao osnovni cilj navedeno je „propagiranje savremenih principa u arhitekturi i primenjenim umetnostima“.
Iako nije precizirano šta se tačno sve podrazumeva pod savremenim principima, članovi su svoje težnje, pored projektantskog rada, zastupali i zagovarali kroz javna predavanja, izložbe, novinske članke i saradnju sa inostranim stručnim časopisima. Prvo javno istupanje GAMP-a, zajedno sa drugim stvaraocima, bilo je u okviru Jesenjeg salona 1929. u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Kalemegdanu.
Planirali su da oforme stručnu biblioteku, arhivu i da praktikuju stručne ekskurzije, ali Grupa nije imala institucionalnu podršku.
Za razliku od formalnih udruženja, GAMP nikada nije imao svoje stalno sedište, nego su se sastanci održavali najčešće u poznatim beogradskim kafanama jednom nedeljno. Članovi su sami organizovali izložbe, slali pozivnice, prodavali ulaznice i dežurali u izložbenim prostorima. Planirali su da oforme stručnu biblioteku, arhivu i da praktikuju stručne ekskurzije, ali Grupa nije imala institucionalnu podršku.
Grupi su se nešto kasnije pridružili i Dragiša Brašovan, Branko Maksimović, Petar i Branko Krstić, Miladin Prljević, Momčilo Belobrk i drugi arhitekti tada mlađe generacije. Najveći broj članova koji je Grupa dostigla bio je osamnaest.
Od izložbi do javne rasprave o arhitekturi
Najintenzivniji period delovanja Grupe trajao je od 1929. do 1931. godine. Njeni članovi učestvovali su na umetničkim izložbama, organizovali predavanja i objavljivali tekstove u stručnim časopisima i dnevnoj štampi.
Prvi programski tekst, Arhitektura Beograda, Branislav Kojić objavio je u listu Vreme 6. januara 1929. godine. U njemu je kritikovao nekritičko preuzimanje istorijskih stilova i ukazao na potrebu da se arhitektura razvija u skladu sa savremenim društvenim i kulturnim okolnostima.
Jedan od najvažnijih događaja bio je Prvi salon arhitekture, svečano otvoren 9. juna 1929. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ na Malom Kalemegdanu. Organizovan u saradnji sa Klubom arhitekata, Salon je imao zadatak da široj publici predstavi posleratni razvoj domaće arhitekture i njene savremene tendencije.
Samo organizovanje izložbe predstavljalo je značajan korak ka tome da arhitektura postane tema šireg kulturnog života.
Činjenica da su na istoj izložbi učestvovali arhitekti različitih idejnih opredeljenja pokazuje da modernizacija u tom trenutku još nije bila jedinstven i jasno definisan pokret. Ipak, samo organizovanje izložbe predstavljalo je značajan korak ka tome da arhitektura postane tema šireg kulturnog života.
Arhitekta Zloković je u svom prigodnom govoru, u ime Grupe, istakao da je „Prva izložba arhitekture u prostorijama Umetničkog paviljona značajna već po tome što se u delima mnogih beogradskih arhitekata oseća težnja umetničke interpretacije. Priređivači ove izložbe, po svome smeru pristalice nove struje, istupaju zajedno sa ostalim kolegama bez obzira na pravce, želeći da ovakvom manifestacijom stvore što uži kontakt među njima samima, a s druge strane da pobude kod publike pravilnije shvatanje njihovog rada.”
Grupa je nastojala da svoje delovanje poveže i sa drugim jugoslovenskim sredinama. Godine 1930. organizovana je izložba beogradske arhitekture u Pragu, dok je u februaru 1931. godine održan Prvi Salon jugoslovenske savremene arhitekture, na kojoj su predstavljeni radovi arhitekata iz Beograda, Zagreba i Ljubljane (Drago Iber, Lavoslav Horvat, Stjepan Planić, Ivan Vurnik i dr).
Ovi događaji nisu bili samo prilika za predstavljanje projekata već i za međusobno poređenje i sagledavanje položaja domaće arhitekture u širem evropskom kontekstu.
Od modernih ideja do izvedenih dela
Među članovima Grupe postojale su razlike u pristupu i stepenu prihvatanja modernih principa. Već rana ostvarenja u duhu moderne arhitekture pokazivala su kako novi arhitektonski izraz može postati deo beogradskog urbanog prostora.
Milan Zloković je još pre formalnog osnivanja udruženja projektovao svoju porodičnu kuću na Kotežu-Neimaru (1927), prepoznatljivu po kubičnoj kompoziciji, ravnom krovu i funkcionalno organizovanoj osnovi. Tokom narednih godina projektovao je niz stambenih objekata u kojima je modernističko oblikovanje povezivao sa racionalnom organizacijom unutrašnjeg prostora.
Već rana ostvarenja u duhu moderne arhitekture pokazivala su kako novi arhitektonski izraz može postati deo beogradskog urbanog prostora.
Jan Dubový je projektovao Astronomsku opservatoriju na Zvezdari, čija je urbanistička postavka bila povezana sa njegovim interesovanjem za ideju vrtnog grada i zdravog stanovanja. Branislav Kojić, pored projektantskog rada, posebno se angažovao na teorijskom promovisanju moderne arhitekture.
Dolazak Dragiše Brašovana u Grupu 1930. godine dodatno je ojačao njen profesionalni ugled. Među najznačajnijim ostvarenjima srpskog međuratnog modernizma koja su nastala u ovom periodu izdvajaju se Zlokovićeva Dečja univerzitetska klinika i Brašovanova zgrada Državne štamparije.
Grupa arhitekata modernog pravca zvanično je prestala sa radom 12. februara 1934. godine.
Prihvatanje moderne arhitekture nije teklo bez otpora. Investitori su često bili naklonjeniji tradicionalnim oblicima, dok su i sami arhitekti u pojedinim projektima pravili kompromise između funkcionalnih i oblikovnih principa moderne arhitekture i nasleđenih očekivanja.
Posebno je to bilo vidljivo u višespratnoj stambenoj izgradnji, gde su se novi fasadni izrazi često kombinovali sa tradicionalnom organizacijom „beogradskog stana”. Pitanja socijalnog stanovanja, koja su se povremeno otvarala u tekstovima članova Grupe, vremenom su ustupila mesto drugim temama.
Od 1932. godine aktivnost udruženja počela je da jenjava. Članovi su sve ređe organizovali izložbe i predavanja, a razlike u shvatanju moderne arhitekture, nezainteresovanost pojedinih članova i nedostatak jasno definisanog zajedničkog programa postali su sve izraženiji. Grupa arhitekata modernog pravca zvanično je prestala sa radom 12. februara 1934. godine.
Kratko trajanje, dugoročni značaj
Iako je delovala manje od šest godina, Grupa arhitekata modernog pravca imala je značajnu ulogu u afirmaciji moderne arhitekture u Srbiji. Njena važnost nije bila samo u projektima koje su pojedini članovi realizovali, već i u stvaranju prostora za javnu raspravu o tome kakva arhitektura treba da odgovori na promene savremenog društva. Predavanja, izložbe i tekstovi učinili su da arhitektura izađe iz uskog profesionalnog okvira i postane jedno od pitanja o kojima se raspravljalo u kulturnoj javnosti.
Grupa nije ponudila jedinstven manifest niti je uspela da dosledno sprovede sve ideje koje je zastupala. Njeni članovi su, međutim, postavili temelje profesionalnog i kulturnog ambijenta u kojem je moderna arhitektura mogla da se razvija. To je otvorilo prostor za novu arhitektonsku kulturu i širi odnosa arhitekture prema društvu. Projekti realizovani u tom periodu pokazuju da je taj kratkotrajni zajednički poduhvat imao učinke koji su nadživele samo udruženje.
