Slobodan Jović: Potrebni su nam novi narativi

Sa novosadskim arhitektom razgovarali smo o Salonu arhitekture i Bijenalu u Veneciji, ali i o priuštivom stanovanju i obnovi modernističkih objekata.  

Slobodan Jović živi u Novom Sadu. Doktor je nauka, zaposlen na Fakultetu tehničkih nauka, Departmanu za arhitekturu i urbanizam u Novom Sadu, a u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti je kustos zbirke za arhitekturu, urbanizam i arhitektonski dizajn. Suosnivač je udruženja građana Baza – platforma za prostorne prakse iz Novog Sada. Skoro svakodnevno putuje između dva grada. Razgovarali smo u Muzeju primenjene umetnosti. Salon arhitekture se uveliko priprema:

“Ovo je, u stvari, nastavak saradnje. Muzej primenjene umetnosti je realizator naših postavki na venecijanskom Bijenalu arhitekture… Tako sam pre nekih šest godina prihvatio, pomalo neočekivani, poziv tadašnje direktorke Ljiljane Miletić Abramović da budem komesar naše izložbe u Veneciji. S druge strane, želja sadašnje direktorke Biljane Jotić je da se u Muzeju primenjene umetnosti okuplja arhitektonska scena u Srbiji. Da to bude kuća arhitekture. Pozvala me je da sarađujemo na realizaciji te ideje. To me je dovelo ovde.“

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Studio Autori: Margina kao poligon za eksperimente

Projektovanje je moja osnovna arhitektonska strast, a iskustvo mi je pokazalo koliko je ova disciplina široka.

Nedostaje nam Muzej arhitekture.

Za početak, nedostaje nam Kuća arhitekture. Mi arhitekti se stalno bavimo izgradnjom tuđih kuća…

Osim sopstvene…

A to je jako važna tema. Moramo da izgradimo sopstvenu kuću. Ako čovek nema svoju kuću, nije u potpunosti zaokružen. Nemamo kuću, a ni sinergiju aktera naše arhitektonske porodice. Društvena polarizacija, kako kod nas, tako i u svetu, prelila se i na našu struku. Između onih koji se bave samo praksom, ili samo teorijom, ili samo obrazovanjem.

Arhitektura je vrlo raznovrsna disciplina. Sve više arhitekata se bavi, nazovimo to tako, promocijom arhitekture. U vreme kada je profesor Ranko Radović to započinjao, nije bilo ni posebno popularno, a ni cenjeno. Shvatanja u priličnoj meri promenila.

Danas su jako poželjne specijalizacije, kažu, dobro je imati svoju nišu. Ja to vidim drugačije. Arhitekti su u stanju da stvari posmatraju na različite načine. Sa kolegama pokušavam da delujem istovremeno na nekoliko različitih frontova. Od edukacije, preko arhitektonske prakse, do promocije arhitektonske kulture, koja često ume da bude zaboravljena. Prevashodno mislim na kuriranje izložbi. Često sa gradilišta idem direktno na fakultet, sa fakulteta u Muzej, a nekad i na rasprave o urbanističkim planovima. I na svim tim mestima sam arhitekta. Projektovanje je moja osnovna arhitektonska strast, a iskustvo mi je pokazalo koliko je ova disciplina široka. Što širu sliku imam, to sam sposobniji da se bavim strateškim projektima, svih razmera. To me najviše zanima. Morali bismo prevazići podele, jer kao disciplina više ne stojimo dobro. Sinergijom, odnosno objedinjavanjem arhitektonske discipline i negovanjem svih njenih različitosti, može se arhitektura postaviti na mesto koje treba da ima u društvu.

Skoro da nema velikih arhitekata koji nisu iza sebe ostavili nešto napisano.

Recimo, arhitekti projektanti modernističke epohe…

Svi su oni pisali…

I to izuzetne tekstove. Pisali su jednostavnim, razumljivim i laganim jezikom pogađajući u glavu teme kojima su se bavili. Nisu u težak akademski jezik uvijali jednostavne stvari.

Ne gradi se dom, nego nekretnina

Arhitekti, uglavnom, ispunjavaju želje investitora, bili oni mali trgovci ili moćni vladari. S druge, strane najbolja arhitektura nastaje kad između investitora i arhitekte postoji saradnja.

Ne treba se taj odnos mistifikovati. Arhitektura nikad nije bila iznad društva u kojem je stvarana. Uvek je bila sastavni deo društva, ideologije, politike, uvek uz vlastodršce… Što ne zvuči uvek najbolje. Da bi se realizovala, mora da bude deo sistema. S druge strane, ne sme da bude podređena i što je još važnije – arhitektura ne sme biti protiv građana, protiv ljudi. Kad je reč o prostoru, urbanim strukturama, gradovima… Zna se ko treba da vodi glavnu reč. Kad je prostor u pitanju, glavnu reč treba da vodi arhitekta, a on mora da bude u kontaktu i komunikaciji sa ostalim činiocima društva. Bez toga se ne može. Arhitekta ne može da stvara bez uticaja društva i okoline… to ne funkcioniše. Treba da se stvara za korisnika, za društvo koje treba da koristi prostor.

Mnogo se gradi, kako u Beogradu, tako u Novom Sadu, a reakcije su negativne u velikom delu društva, jer se gradi bez elementarne infrastukture, bez škola, bolnica, vrtića, parkova, priuštivih stanova… To će imati dramatične posledice… već ih ima.

Ključni problem je u tome što se promenio osnovni motiv za izgradnju. Ne grade se stanovi zarad života u njima, već je to investicija. Jedna moja studentkinja je to lepo svela: Ne gradi se dom, nego nekretnina. Stambeni kompleksi se ne reklamiraju kao životni prostori, već kao dobra investicija – kupite stan i za nekoliko godina ćete povećati svoj kapital. Sve je potpuno ogoljeno. Što je možda i dobro. Mora se prestati sa maskiranjem izgradnje i pričama o razvoju, radnim mestima, naseljavanju, suncu, zelenim površinama… Sve je to selling point, a zapravo svega toga nema. Iza toga se krije isključivo profit. Javni objekti, parkovi, infrastruktura… Oni nastaju samo kroz pritisak građana kojima su potrebni. To je jako loša situacija. Grad bi trebalo da se razvija kroz infrastrukturne i javne projekte. Nema grada bez javnih objekata, jer onda nije grad, već su to spavaonice, kako se na početku izgradnje Novog Beograda govorilo o stambenim blokovima u kojima još nije bilo prodavnica, škola, javnih i kulturnih institucija.

Ne grade se stanovi zarad života u njima, već je to investicija.

Novi Beograd i neki delovi Novog Sada još uvek se tako nazivaju, a ako uporedimo sa ovim što se sada gradi, pokazaće se da su to mnogo prijatnija mesta za stanovanje. Izbegavam da komentarišem arhitekturu većine novih objekata. Oni su arhitektura samo u formalnom, a ne i u izvornom smislu. Oni su rezultat ekonomskog sistema koji koristi izgradnju i građevinski sektor, pa i arhitekturu kao način kojim će uvećati kapital. Dokle god je to tako, imaćemo ovaj problem. Treba obrazovati širi krug ljudi, ne samo arhitekte. Mora se uključiti humanistička i etička komponenta koje su se, čini mi se, izgubile ne samo u vreme globalnog liberalnog kapitalizma, već se to primećuje i u vreme modernizma. Pogotovo kada je reč o velikim, ideološki zasnovanim poduhvatima. Mora se to razumeti, a onda naći način kako da se to prevaziđe. Arhitekti nemaju kapacitet da promene društvene i političke paradigme, ali sigurno mogu, što i istorija pokazuje, da nađu rešenja za različite kompleksne situacije. To se može uraditi samo sveobuhvatnim pristupom, odnosno obrazovanjem, praktičnim, teorijskim, pa i kuratorskim radom.

Grad kao Excel tabela

Nije bez osnova ono što se praktikuje u Skandinaviji, da se o prostoru, kulturi stanovanja i arhitekturi uči još od vrtića. Među tom decom neki će postati arhitekti, a neki će jednom biti političari, ili na vlasti, odnosno odlučivaće o prostoru.

Apsolutno. Svako ko radi u obrazovanju zna koliko je važna prva informacija koja se plasira mladoj osobi. Kod nas arhitektura ne postoji ni u osnovnom, ni u srednjem obrazovanju. Ne pominje se. A o čemu god da učite događa se u nekom prostoru, u arhitekturi. Bilo bi dobro da se razgovara o tome šta je kvalitetan prostor i kakav nam je potreban… kako prostor zadovoljava naše potrebe, a ne ugrožava nečije druge… kako ne ugrožavati prirodno okruženje, kako da prostor ne troši resurse koje ne mora i da ne ugrožava nečija prava… O tome se mora govoriti. Naši političari, gradonačelnici, oni koji upravljaju našim gradovima, grad zapravo posmatraju kao Excel tabelu. Za njih grad nije prostor, već tabela u kojoj se sabiraju i oduzimaju porezi i ostali prihodi, budžeti, BDP i sve ostalo. Naravno da je i to sve bitno, da ne budem licemeran, ali moramo postaviti stvari onako kako treba.

Aravena je bio kustos Bijenala baveći se socijalnim temama i borbama za krov nad glavom društvene margine na manifestaciji koju sponzoriše Rolex.

Dva puta ste bili komesar našeg paviljona na venecijanskom Bijenalu arhitekture, a jednom u stručnom savetu. Kako ćete ih pamtiti?

Bili su to veoma uspešni nastupi. Oba puta smo bili u ozbiljnoj konkurenciji za nagrade. S druge strane, Bijenala su par excellence elitistička manifestacija. Nije to ništa novo. Aravena je bio kustos Bijenala baveći se socijalnim temama i borbama za krov nad glavom društvene margine (Report from the front) na manifestaciji koju sponzoriše Rolex. I uz Rolexov baner, Aravena otvara Bijenale. Međutim, koliko god zvučalo kontradiktorno, u izuzetno globalizovanom svetu, Bijenale je i dalje najveći i jedan od retkih globalnih arhitektonskih događaja sa specifičnom težinom.

Aravena se bavi socijalnim stanovanjem i u sopstvenoj praksi. Naravno, ne isključivo.

Bavi se, naravno. Bude na Bijenalu i škola koja se donese iz Nigerije (Škola u Makoku, NLE arhitekti)… da bi se videlo kako izgleda. Prošle godine u fokusu je bila Afrika. Tema je važna, i treba se njome baviti, ali s druge strane to može da deluje i kao politička poruka. Ne dovodim u pitanje iskrene namere kustoskinje Lesley Lokko, više mislim na one koji su odlučili da je vreme za to. Da ne budem pogrešno shvaćen. To je sve važno. Govorim o odnosu Bijenala i stvarnog života.

Iz iskustva znam da imamo potencijal da budemo ravnopravni sa društvima za koja mislimo da su mnogo ispred nas.

I Pritzkerovu nagradu dobijaju autori manje poznati u zapadnom svetu, a koji su veoma važni za svoje lokalne sredine, jer arhitekturom popravljaju životne uslove običnih ljudi. Isto važi i za nagradu Mies Van de Rohe. Uvek će biti skupih i luksuznih objekata, a Bijenalom i nagradama se možda pokušava uspostaviti neki balans.

To možda pokazuje da je došao kraj ikoničnoj arhitekturi i star arhitektima. Ljudi iz moje generacije to možda teže prihvataju jer smo odgajani na toj arhitekturi. Ta ikonična figura, taj sveznali čovek koji plasira ideje. Mislim da je to dobro, ta decentralizacija, raspršivanje ideja… Povećava se mogućnost da mali projekat iz sredine koja nije u centru pažnje, dođe u fokus.

Ali da se vratim Bijenalu. Na tu manifestaciju svi dolaze. Kakve god komentare imali. Jako je važno da se, kao država, tamo predstavljamo. Imamo paviljon u kontinuitetu ceo jedan vek i on nam omogućava veliku vidljivost.

Iz iskustva znam da imamo potencijal da budemo ravnopravni sa društvima za koja mislimo da su mnogo ispred nas. Fali nam, a to ume da bude i prednost i mana, delovanje u kontinuitetu. Sistematičnost. Izuzetnost će se uvek naći, u svakom društvu.

Kontinuirani diskontinuitet našeg društva

Treba nam standard.

Da. Treba nam ta sredina, prosek, koji je trenutno na prilično niskom nivou. Kao što rekoh izuzetnosti će uvek biti, svuda. U najsiromašnijim i najzabačenijim sredinama rodiće se neko izuzetan.

Ta naša periferija može da bude poprilična prednost, daje nam slobodu koje nema u dobro uređenim sredinama. Kolege iz Slovenije i Hrvatske često govore da to može da bude vrlo podsticajno. A može da važi i za nas.

Referisaću se opet na Bijenale. Kad je Hashim Sarkis bio kustos, za vreme korone, direkcija Bijenala insistirala je da se razmotri korišćenje nekih termina u arhitekturi. Za primer su dali pojam periferije. Rekli su da treba uspostaviti određeni reper, odnosno kako se taj pojam koristi. Ono što je periferija za nas, nije za Kinu, ili neke druge delove sveta. I ako kažemo da smo na margini…

… to se odnosi na Evropu, a ne na svet.

To je nasleđe zapadnocentričnog viđenja sveta. Globalno smo i dalje privilegovano društvo, u statusu koje bi mnoga društva želela. To smo zaključili i kada smo radili na projektu U refleksijama, za poslednje Bijenale. Iz naše pozicije možemo i moramo da izvučemo nešto pozitivno. Novinar Zoran Panović naše političke prilike komentariše kao sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa. Može se reći da i u prostoru arhitekture uzajamni paradoksi nekako funkcionišu.

Posledica su kontinuiranog diskontinuiteta našeg društva, različitih sukobljenih ideologija. U tim situacijama, možda, možemo da tražimo autentična rešenja. Može to biti zanimljivo, ako se pametno i korisno praktikuje. Tako se može izbeći situacija, da iako imamo dugu i dobru arhitektonsko-urbanističku tradiciju, sad besprizorno uvozimo tuđe identitete i preslikavamo…

Na šta mislite?

Na svu izgradnju.

Gradovi na vodi?

Apsolutno. Ne mislim samo na takve projekte, već i na mnogo šta drugo.

Ta sluđenost našim suprotstavljenim, različitim identitetima dovela je do toga da smo ih potpuno odbacili.

Mislite i na međunarodne konkurse, recimo, na dvoranu Beogradske filharmonije?

Ne, međunarodni konkursi treba da postoje. Konkursi treba da postoje. Mislim na generičko preuzimanje estetike… O novoj zgradi Beogradske filharmonije govorićemo i u sklopu programa ovogodišnjeg Salona arhitekture, ali da sad ne otkrivam sve.

Mislite na Francuskinje koje niču po Beogradu?

Između ostalog. To nije arhitektura, već proizvod ekonomskog sistema. Ta sluđenost našim suprotstavljenim, različitim identitetima… dovela je do toga da smo ih potpuno odbacili.

Istorije Beograda i Novog Sada se u velikoj meri razlikuju. Sada smo u jednoj državi, a dugo nismo bili. Ako govorimo o identitetu kako biste to definisali?

Mogu da govorim o Novom Sadu.

Odnosno, Novi Sad je bio u Austrougarskoj, a Beograd pod Turcima. Te arhitekture se poprilično razlikuju. S druge strane, recimo, japanska arhitektura se u velikoj meri oslanja na tradiciju, ali ne u bukvalnom smislu te reči.

Novi Sad se doživljava kroz mentalnu sliku dve-tri pešačke ulice u centru. One su srednjeevropski i austrougarski identitet. Tu je i Petrovaradinska tvrđava i još neki toponimi, a to čini deset posto urbane strukture Novog Sada. Modernistički urbanistički razvoj se pogrešno posmatra samo kroz ideološku matricu socijalističke Jugoslavije. Kad malo istražite, vidite da su i pre Drugog svetskog rata postojale sve te ideje koje su se u ovom obliku i intenzitetu jedino mogle realizovati u socijalizmu.

Ideja našeg modernizma je jugoslovenska, kako Kraljevine Jugoslavije, tako i socijalističke Jugoslavije. Ona bi trebalo da nas ujedinjuje, a posmatranje isključivo kroz ideološku odrednicu čini ogromnu štetu dometima modernizacijskog procesa. U modernizmu ima izuzetno dobrih i korisnih ideja, one su razvojne, iako ponekad deluju vrlo radikalno.

Bavimo se starim temama, a uveliko nam na vratima stoji veštačka inteligencija.

Evropska arhitektura posle Drugog svetskog rata je modernistička. Razrušeni gradovi morali su se graditi racionalno, funkcionalno i efikasno za veliki broj ljudi bez ikakvog krova nad glavom. Moralo se graditi priuštivo. A sve te zemlje nisu bile socijalističke. Naprotiv.

Apsolutno. Naši modeli su evropski, francuski. Odbacili smo socijalističku ideologiju, a sa njom i taj arhitektonski izraz. Tako smo izgubili i ono što je naša nit. Nije stvar u nostalgiji, niti u fetišiziranju prošlih vremena. U svakom periodu ima i dobrih i loših stvari. Trebalo bi da iz prošlih znanja kreiramo nove narative. To je i tema moje doktorske disertacije. Potrebni su nam novi narativi!

Recimo, govorimo samo o održivosti, ili samo o tehnologijama izgradnje, o ekonomiji… Nema narativa koji bi ponudili sve to zajedno. Bavimo se starim temama, a uveliko nam na vratima stoji veštačka inteligencija. Možemo li još da živimo u antropocenom društvu, možemo li se još baviti samo sobom, da li je arhitektura namenjena isključivo ljudima… i čemu ona, u stvari, služi?

Kolega Zoran Abadić, u žiriju je ovogodišnjeg Salona arhitekture, projektovao je Data centar. Jako me zanima kako pristupa objektu koji nije namenjen čoveku. S druge strane, naše koleginice i kolege iz Hrvatske iz biroa SKROZ, dobijaju evropske nagrade za objekte za životinje, od farme kokošaka do farme svinja.

Došli smo do granice građenja sa besprizornim trošenjem resursa. Zato su nam potrebni novi narativi! Namerno izbegavam ideološke odrednice. Narativ, odnosno ideja je moćno oružje, može biti upotrebljeno i za loše i za dobro. U današnjim političkim i društvenim prilikama koristi se istorijski narativ da bi se vodili ratovi, da bi se uništavalo i pravio haos. Narativi, međutim, mogu da pruže i neku vrstu nade koja nam je tako potrebna.

U vremenu smo kada se obnavljaju važni objekti moderne dvadesetog veka. Žučne su diskusije na tu temu. Naš odnos prema novijoj graditeljskoj baštini, kao da još nije sasvim definisan, odnosno još uvek gledamo kroz ideološke naočare.

Slažem se. Iz iskustva mogu da posvedočim. Bio sam deo tima sa Fakulteta tehničkih nauka koji se bavio projektom rekonstrukcije, a pre toga strategijom razvoja Spensa. Pre toga smo se, bar sedam-osam godina, bavili tim objektom u raznim formatima na Fakultetu i u Bazi. Napisali smo monografiju o Spensu, povezali smo se sa projektantima, slušali njihova sećanja, analizirali ga sa arhitektonske strane, i što je još važnije, sa društvenog aspekta, odnosno zbog čega je Spens imao tako važnu poziciju u društvu. Sve nam je to pomoglo da napravimo Strategiju razvoja objekta Spensa, tim dokumentom smo dali smernice, i to se potom prelilo u konkretan projekat.

Kad se pristupa ovom objektu, onda se mora napraviti distinkcija u odnosu na klasične rekonstrukcije graditeljskog nasleđa, odnosno, u ovom slučaju, osim arhitektonske, potrebna je i društvena rekonstrukcija, aktualizacija njegove društvene pozicije. Kad govorimo o objektima pod zaštitom koji su stariji od jednog veka, oni su najčešće izgubili svoju izvornu funkciju, nema je u današnje vreme. Oni su ljuska u koju treba da se smesti nova funkcija u odnosu na postojeću konstrukciju, strukturu i izgled. Kad je reč o modernističkim objektima, nikako se ne sme zaboraviti njihova društvena i emancipatorska komponenta, odnosno šta su oni značili u tadašnjem društvu. Većina tih objekata je i danas funkcionalna. Njihova rekonstrukcija mora biti, u svakom pogledu, drugačija. Ne može se tražiti da se svaki element vrati u izvorno stanje i da bude sve kako je nekad bilo.

Ako samo diskutujemo da li nam se ova fasada sviđa, da li je nešto lepo i moderno, ili je tradicionalno, onda ćemo potpuno promašiti temu.

To se ne radi ni kad je reč o mnogo starijim objektima, najčešće se ne ide na arheološku obnovu, već na rekonstrukciju koja poštuje zatečeno, ali uzima u obzir i vreme sadašnje.

Tako je. Zato je još važnije govoriti o društvenoj rekonstrukciji objekta. Da probamo da mu nađemo novu funkciju. Kad govorimo o značajnim i velikim objektima, kao što je recimo Spens, a puno ih je, treba biti svestan da su to zapravo objekti koji su generisali modernost. Oni i dalje nose taj živi modernistički duh koji treba prepoznati i iskoristiti. Treba ga smestiti u današnje vreme i razumeti kao generator nove modernosti. Nije ovde reč o isključivo estetskom arhitektonskom izrazu. Prostor, urbanistički kontekst, pozicija, društveni značaj… Može se dorađivati i razrađivati… Na tim osnovama je rađen projekat rekonstrukcije Spensa… Ogroman i obiman posao koji su mahom iznele moje kolege sa Fakulteta tehničkih nauka.

Svakodnevno putujete između Beograda i Novog Sada. Kako sagledavate ta dva grada, od prilaza do urbanih struktura?

Čini mi se da razlika, kako u vizuelnom, tako i u arhitektonskom smislu postaje sve manja. Arhitektura je slična i ovde i tamo. Zanimljivi su prilazi gradovima. Nekad se tu dešavaju najvažnije stvari koje u mainstreamu nisu u fokusu. Tu nema društvene stege. Voz je doneo veliku promenu. Pola sata se putuje između dva grada. Trebalo je to odavno uraditi, u pretprošlom veku (smeh). Distanca se smanjila, pa će se smanjiti i razlika između gradova, posebno zbog generičke gradnje.

Iz Beograda, koji je postao preskup, jer nema priuštivih stanova, ljudi se sele u okolne manje gradove. U Pančevo, recimo. Pretpostavljam da je slična situacija i u Novom Sadu.

Dobro ste upotrebili taj izraz priuštivi stanovi. Zbog toga bi trebalo da se grade stanovi. Recimo, Novi Sad je tokom čitavog 20. veka bio u stambenoj krizi. Kao i svi veći gradovi, kao i Beograd. Stalno je nedostajalo stanova, jer je bio konstantan priliv stanovništva. Počelo je to da se menja početkom 21. veka, da bismo danas došli do stambene inflacije.

Prema popisu Republičkog zavoda za statistiku, po podacima iz 2022. za Novi Sad, a slično važi i za Beograd, u značajnom broju domaćinstava živi jedan čovek. To je ispod nivoa evropskog proseka, a na nivou nekih skandinavskih zemalja. Fascinantan je i podatak da je u Novom Sadu oko 35.000 stanova nenastanjeno. U njima niko ni ne živi. Ukoliko ne verujete podacima, lako možete da proverite u koliko stanova je noću upaljeno svetlo u tim novim kompleksima Gardena i Palata. Tamo malo njih živi, jer ti stanovi nisu ni napravljeni, niti služe za rešavanje stambenih problema.

U paradoksalnoj smo situaciji da, s jedne strane, nema dovoljno stanova, pa ljudi moraju da se sele na periferiju i da dugo putuju do centra, a s druge strane, ogroman je broj stanova koji su isključivo roba na tržištu nekretnina. U njima niko ne stanuje, ili se izdaju kao stan na dan. Budimo realni, tako je i na mnogim mestima u svetu. Tako je u Kini, koja u velikoj meri, bazira rast svog bruto društvenog proizvoda na građevinskom sektoru.

Treba da odlučimo, da li hoćemo da bude tako, ili se to može ublažiti nekim merama. Te mere treba doneti… poreske politike, urbanističke planove, preusmeravanje kapitala ka berzi i preduzetništvu… To su jako važne teme… Da bismo uopšte mogli da govorimo o arhitekturi. Ako samo diskutujemo da li nam se ova fasada sviđa, da li je nešto lepo i moderno, ili je tradicionalno… Onda ćemo potpuno promašiti temu.

Gradovi se ne mogu razvijati bez razvojnih projekata

Zbog enormno naraslih problema u urbanističkom planiranju, kod nas već izvesno vreme jača i sve je glasniji arhitektonski aktivizam. Udruženja i grupe arhitekata analiziraju i kritikuju pogrešne poteze institucija i nude načine kako se to može rešiti. To pomaže građanima da artikulišu svoje primedbe, a to teško, skoro nikako ne dopire do vlasti.

Čuje se to… i veliki deo administracije zna da je dobar deo tih kritika na mestu, ali… Ako bi se te kritike usvojile, ovakav ekonomsko-politički model urbanog razvoja ne bi mogao u ovoj meri da dominira. Imao bi ograničenja, a s obzirom da upravo te strukture zauzimaju pozicije moći… to nam jasno daje odgovor zašto se konstruktivne kritike ne usvajaju i ne primenjuju. Korupcija ne uništava samo društvo, uništava i urbanu sredinu. S druge strane, ne zaboravimo da se gradovi ne mogu razvijati bez razvojnih projekata. Tako je oduvek. UN Habitat u svom izveštaju, još 2001, kaže da su gradovi mesta u kojima će globalni ekonomski interes želeti da maksimizira svoj kapital, i da je važno da lokalne grupe i civilni sektor zahtevaju svoje pravo na kvalitetan život u gradu.

Treba ponovo složiti prioritete po redosledu. Šta nam je najvažnije? Društvena pravda, ekološko održivi razvoj ili ekonomski rast. Sve to mora da postoji, ali kojim redom. Dogod postoji interes da se kroz prostor, arhitekturu i urbanističke planove realizuje isključivo ekonomski ili politički interes, biće problema. Tim interesima čovek nije potreban.

Analizirajmo trougao između administracije, građevinske industrije i investitora u kojem je svako povećanje obrta pozitivno. Za svakog učesnika. Investitori dobijaju veći povrat novca iz investicije, administracija u najlošijem slučaju samo puni gradski budžet, a građevinski sektor od svega toga zarađuje, a još i doprinosi administraciji da učvrsti svoju političku poziciju i utiče na rast BDP-a. U tom trouglu se motor vrti… i što je brži, to je bolji…

Nema čoveka.

Nema. I to je suština problema. U tom motoru čovek je kočnica. Iz svega ispada. S druge strane, teško nam je da to priznamo, jer većina nas učestvuje u tome, direktno ili indirektno. To je falični proizvod modernog čoveka u čijim osnovnim idejama je bio humanizam, a koji smo negde usput izgubili.

Kad neko stoji iza dela, to znači da je i odgovoran, a ako je odgovoran, trudiće se da napravi sve da ne bi imao loše posledice zbog svog delanja.

Predstoji nam Salon arhitekture. Menjao se za ovih nekoliko decenija, a opet je ostajao isti – predstavlja godišnju arhitektonsku i urbanističku produkciju. Nikada nisu izlagane neuralgične realizacije, ni projekti oko kojih se u javnosti lome koplja.

Salon je autorska izložba. Da bi učestvovao, autor mora da se potpiše. Vrlo je opasna anonimna arhitektura. Ne kažem to u postmodernom smislu. Kad neko stoji iza dela, to znači da je i odgovoran, a ako je odgovoran, trudiće se da napravi sve da ne bi imao loše posledice zbog svog delanja. Kad nema autora, onda nema ni odgovornosti, a nema ni izlaganja.

Kada je reč o Salonu… zajednička ideja, Biljane Jotić i moja, je da Salon bude mesto saradnje Muzeja kao institucije i različitih profesionalnih organizacija. Prethodne dve godine organizovan je u saradnji sa nekom od arhitektonskih organizacija…

ŽAD i ASAP…

Bili su to kvalitetni Saloni… ali, uvek je oko Salona neka polarizacija. Neko učestvuje, neko ne učestvuje. Sve je to normalno. Sad pokušavamo da podelimo odgovornost, da uradimo Salon zajedno. Mislim da je to ključno. Kad se podeli odgovornost, onda se ne može postavljati pitanje zašto se ovo ili ono nije uradilo. Ovaj Salon se realizuje u saradnji sa tri organizacije. To su UAS (Udruženje arhitekata Srbije), ASAP (Asocijacija srpskih arhitektonskih praksi) i ŽAD (Žensko arhitektonsko društvo). Zahvalan sam im što su pristali da zajedno pročešljamo i promenimo Pravilnik, da neke stvari jasnije definišemo. Učestvuju i u Savetu salona, koji radi odlično.

Dobro je što se ta saradnja naslanja na usvojenu Nacionalnu arhitektonsku strategiju, koja je, čini mi se, okrenuta prema nama – arhitektima. Arhitektura za nas. Treba da se okrenemo sebi, da vidimo gde smo kao profesija i ko smo sve to mi. Da se ujedinimo. Mislim da je to dobro za arhitekturu, a Salon to podržava. Treba da budemo na okupu i zajedno da guramo u jednom smeru. Zato Salon ove godine poručuje Imamo svoju politiku! Tu je. Napisana i usvojena. Na nama je da je pretočimo u realnost. O tome ćemo razgovarati tokom Salona. Sa druge strane, izložba mora da prikaže presek stanja…

Kakav nam je arhitektonski standard…

Da. Presek stanja kvalitetne arhitekture, onoga što se izgradilo. Važno je da napravimo i presek stanja misli o arhitekturi, kada su u pitanju nerealizovani projekti, eksperimenti, publikacije, studentski radovi… Svi aspekti naše discipline. Ovo je 46. Salon, skoro pola veka arhitektonskog života. Da vidimo šta je to bilo najbolje i najkvalitetnije. Moramo da prestanemo da se delimo i polarizujemo na arhitekte projektante, teoretičare, edukatore, aktiviste… arhitekte ove ili one, već da se bavimo onim što najbolje znamo. Arhitekturom u svim njenim oblicima.