Pobednički rad biroa AKVS na konkursu Gradnje za eko-kuću u Petrovaradinu; Foto: AKVS
Aktuelno

Da li je energetska efikasnost u Srbiji mit ili stvarnost?

Poskupela je struja. Poskupeo je gas. Poskupelo je i gorivo. Da li će dodatni porast cene energenata ubrzati primenu energetski efikasnih rešenja u zgradarstvu i gde je arhitekturi mesto u svemu tome?

Osvrćući se na poslednju, ali svakako ne i najmanje važnu konferencijsku panel diskusiju, završavamo sa rekapitulacijom arhitektonskog događaja sezone – konferencije BuildUp 2022.

Sa preko 220 gostiju, više od 20 govornika i bezbroj ostvarenih kontakata u Beogradu je 16. novembra prošle godine održana druga po redu konferencija u organizaciji portala Gradnja sa temom Održivo jer je neizdrživo.

Teme energetske, ekološke, tržišne i kadrovske krize bile su u fokusu ovog velikog arhitektonskog skupa, a ovom prilikom osvrnućemo se na finalnu, četvrtu panel diskusiju, nazvanu “Energetska efikasnost – mit ili stvarnost?”.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Učesnici finalnog panela konferencije BuildUp 2022; Foto: Jakov Simović

Razvijanje projekta do poslednjeg detalja

Dejan Mitov iz novosadskog studija Modelart Arhitekti moderirao je panel posvećen energetskoj efikasnosti porodičnih kuća, a njegovi sagovornici bili su Anđela Karabašević (AKVS Arhitektura), Predrag Milutinović (MAPA Architects) i Miroljub Stanković (KontraStudio).

Dejan Mitov: Kada uradite neki konkurs i osvojite nagradu i sutra se sastanete sa žirijem, sastanete se sa investitorom, da li ikada kažu: „E kod vas je prevagnulo to zato što ste razmišljali o energetskoj efikasnosti. Zato što je vaš objekat isplativiji, održiviji, i iz te perspektive funkcionalniji.“ Ili se sve isključivo svodi na: „E pa vaš objekat je lep“?

Anđela Karabašević: Često su nam tokom studija govorili – a to je možda bio neki raniji način pristupanja radu konkursa – da ne treba sve do kraja da se kaže, da bi se ostavilo žiriju da malo zamišlja i da se to kasnije pretpostavlja i dalje razrađuje. Mi smo od samog početka nekako rekli ne – mi razvijamo projekat do poslednjeg detalja, dokle god možemo, da on u momentu kada krene u dalje izvođenje i ako krene u dalje izvođenje, da taj proces ide što lakše. I da imamo mnogo stvari koje smo već promislili, o kojima možemo sada da pričamo konkretno kako mogu da se izvedu. Tako da nam se nikad nije desilo da nam je neko rekao da smo dobili konkurs zato što je lepo. To je baš dobro pitanje zato što verujem da to može da se pretpostavi, da idemo na estetiku i da se biraju lepe slike i lepi renderi.

Anđela Karabašević iz studija AKVS Arhitektura; Foto: Jakov Simović

Debljina stiropora o sopstvenom trošku

Dejan Mitov: Znači, kada se vi bavite efikasnošću to žiri primeti. I to se vidi.

Anđela Karabašević: Nekada da, nekada ne. Volim da citiram profesora Aleksandra Kekovića, kada je držao predavanje na našem fakultetu on je rekao: “Konkurse sam radio iz duše i ponekad mi se desilo da me žiri ne zaobiđe.“ I to je bukvalno naš moto. Tako da, naravno, uvek zavisi ko je žiri i šta investitor, na kraju krajeva, želi. To nije uvek ono što i mi želimo i što mi vidimo na toj lokaciji. Ali kada se poklopi, to je onda jako zanimljiv proces jer onda nekako imamo već puno unapred stvarno tehnički razrađenih stvari, kako to stvarno može da se izvede u stvarnosti.

Dejan Mitov: Miroljube, zanimljivo za vašu firmu je da pored projektantskog imate i investitorski segment. Kada projektujete nešto i sami to plaćate, koliko tada vodite računa, ne samo o debljini stiropora, nego o kompletnom utisku i efikasnosti tog objekta koji ćete dati u prodaji? Da li se hvatate tada za džep? Da li previše kalkulišete? Kako vi to doživljavate?

Miroljub Stanković: Projekti koji su bili lično naši u početku nisu bili tako transparentno naši. Da smo na lokalu a i šire, kao što smo sada ovde zajedno sa drugim kolegama, uspeli da skrenemo pažnju, kako u arhitekturi, tako i u tehničkim stvarima koje smo primenjivali gde drugi investitori nisu uopšte razmišljali o tome. To je bio, na neki način, naš motiv da krenemo da se bavimo investicijama, jer smo imali situacija da smo isprojektovali jedan, drugi, treći objekat, a da on uopšte nije bio realizovan u pravom smislu projektantskog dela te reči. Zašto? Zato što je neko tanjio tu izolaciju, neko nije stavljao aluminijumske prozore, da ne pričam o trećem staklu i svim karakteristikama koje smo mi tad naveli. To je, naravno, bio period od pre deset godina gde ljudi nisu razmišljali o hidroizolaciji tog objekta, a kamoli o termoizolaciji objekta, iako je to bilo nacrtano u našim projektima koji su vrlo detaljni. Čak previše za sredinu u kojoj mi radimo, gde se ljudi hvataju za glavu šta treba sve da stave. I onda čuju da im čak nadzorni organ kaže: „Ne treba ti to.“ I u tom kontekstu su ti projekti koje  smo crtali za druge padali u vodu.

Pre deset godina ljudi nisu razmišljali o hidroizolaciji, a kamoli o termoizolaciji objekta, iako je to bilo nacrtano u našim projektima.

I onda smo rešili, a zašto mi ne bismo uradili jedan objekat, za početak, onako kako mislimo da treba. Da pokažemo možda to može. Uvek je bilo to neko opravdanje, nemanja dovoljno sredstava. „To što mi crtaš je skupo. Gde će ti srce?“. I u tom kontekstu smo rešili da taj prvi objekat ima više termoizolacije nego tad propisane minimalne, da ima aluminijumsku stolariju, da ima treće staklo. To ne znam da je iko tad stavio. U tom kontekstu smo pomerali granice. Takvo pomeranje granica nas je pozicioniralo kako na lokalu, tako i šire, da su ljudi počeli da primećuju tu arhitekturu. S punim pravom mogu da kažem, a ne da budem subjektivan već objektivan, da smo na neki način zacrtali na lokalu pravac u kome treba da se ide. Naravno, neko i dalje ima svoju priču, ali mi imamo svoju.

Miroljub Stanković iz niškog KontraStudija; Foto: Jakov Simović

Razmišljanje o prirodi na prvom mestu

Dejan Mitov: Kakvo je iskustvo korisnika koji su proveli neko vreme u vašim objektima? Čujete li komentare na ulici da se to oseti? Ili će reći posle dve godine: „Ma džabe sam preplatio?“

Miroljub Stanković: Imao sam situaciju da me čovek pozove kroz tri ili četiri godine i kaže: „Daj mi ovog majstora za grejanje, nešto nije u redu.“ Ja kažem: „Pa kako ti je bilo prošle godine?“ Pa kaže: „Nisam ga uopšte upalio tri godine.“ Pa kažem: „Na šta se greješ?“ Kaže: „Pa na klimu.“ To je kategorija da njemu uopšte nije potrebno više grejanja, zato što je stavljeno više izolacije, dobra stolarija i ostalo sve što je bilo potrebno.

Dejan Mitov: Nama sa nekom standardnom opremom, podno grejanje, neka klimatizacija, ako je kuća 300.000, 30.000 nam ode na te mašinske instalacije. Znači, to je nekih 10%. I onda Peđa, kaže: „Mi smo na jednom objektu potrošili 30% vrednosti investicije na mašinske instalacije“. Da čujemo…

Predrag Milutinović: Ono što je počelo od glavnog govornika danas pa nadalje, to je razmišljanje o prirodi i ja sam siguran da je to tako kod svih. Da to nije koketiranje nego da je to stvarno razmišljanje. Ali nekada se dešava da sa strane onih koji inoviraju, prodaju, implementiraju materijale, nove sisteme i sve ono što se pod patronatom energetske efikasnosti radi na objektima svakako je nekako na grbači i teretu arhitekture. Ja sam to toliko glasno govorio da sam se zamerio nekim mnogim ljudima zato što ima mnogo naših kolega ovde u nazivu svojih firmi da su to „integrated solutions“. Nisam hteo da govorim ništa što je strani jezik. Te integrisane stvari i solucije. Vrlo često je ranije bilo slučajeva da ljudi pričaju o prodaji nekog inovativnog sistema koji, u stvari, nema desetogodišnju garanciju ili nije prošao to sve.

Vrlo često je ranije bilo slučajeva da ljudi pričaju o prodaji nekog inovativnog sistema koji, u stvari, nema desetogodišnju garanciju.

Pričali smo o solidima, raznim lejerima koji se dešavaju sada u našim objektima kojih ima onoliko, a nekada smo imali samo jedan lejer, ili samo jednu debljinu zida i vraćanje prirodi. Nekako se energetska efikasnost doživljavala i priča se za nove objekte i nove projekte da stalno moramo nešto inovativno i novo u neki novi lejer da ubacimo da bi bilo energetski efikasno i onda se to brendira. I onda u jednoj priči o arhitekturi i energetskoj efikasnosti, promišljanju i svemu, više čujete brendove koji su to napunili raznoraznim slojevima nego samo delo, promišljenu arhitekturu itd. Mislim da implementacija i briga o projektima, objektima i svemu što je kolega Miroljub rekao, u stvari, kreće od te osnovne ideje koncepta i na koji način brižljivo projektujemo i bavimo se, a ne o implementiranju nekih tehnologija, savršenih  materijala, stišljivosti ove ili one, koji standard treba da zadovoljimo, po kojim brojkama koje je neko proračunao.

Predrag Milutinović iz firme MAPA Architects; Foto: Jakov Simović

Kad investitori pomeraju granice

Dejan Mitov: Otkud mašinske instalacije u tom iznosu na jednom objektu? Da li je to posledica neke prevelike želje za komforom koji nekako koketira između energetske efikasnosti i komfora? Mašinske instalacije su tu negde. Otkud toliko? Čija je to potreba? I da li je to posledica nekog vašeg, neću reći, lošeg delovanja, pa je neko popravljao za vama, ili se jednostavno u svemu tome preteruje?

Predrag Milutinović: Evo šta je tu tema. Znači, tema je zdravlje. Neću da pričam o resursima, vodi, vazduhu i svemu ostalom. Postoje različiti investitori i, naravno, postoje različite potrebe i različiti komfori i kako ko doživljava komfore, koliko je video, pa proizvodi taj komfor. Neretko će arhitekte reći da su mnogo naučili od svojih investitora. Ja sam puno naučio od svojih investitora. Puno su mi pomerali granice i u nekom mom korporativnom delovanju dok sam radio u korporaciji, a i u privatnom sekrtoru od kada sam sam. Naučio sam mnoge stvari, ne bih se ni setio mnogih stvari da nisam to video od njih. Radio sam na jednom velikom projektu u kome su potrebe i te inovacije dolazile odatle da smo išli od nekog koncepta koji je trebao da bude arhitektura. A onda smo, kada smo došli do svega toga što je arhitektonski koncept zadovoljio da bi imali i svu tu energetsku efikasnost i komfore – komfora ima raznih, i zvučnih i energetskih – i pogled i zelenilo i sve, prirodnost, ali je tema bila da smo došli do jedne fantastične kuće koja ima ogroman atrijum, koja ima kroz dve i tri etaže otvorenost, koja ima ogromne staklene površine zato što hoćemo da se otvorimo prema pogledu, a znamo da je problem jer ne možemo nekada da okrenemo sve ulice da nam ne budu kako nam ne odgovara u klimatskom smislu i prema sever-istok, zapad-jug orijentaciji. Tako da smo došli do toga da jedan objekat ima ogromne sadržaje. Sadržaji su velikog formata. Tu postoji i deo welness centra i bazen, imate i saune, imate i fitness centar, imade deo spavaćih zona itd. I sada sve to treba kondicionirati. Treba imati grejanje i hlađenje i treba imati određenu vlažnost vazduha.

Villa Krasica IB po projektu MAPA architects; Foto: Miloš Martinović

Da bi se ispunili neki komfori, da bi se nešto sa jedne strane grejalo, a sa druge strane hladilo, vi onda morate da imate ogromne konzume.

Onda smo na ovom beogradskom podneblju, gde se očitavaju vrednosti zagađenja, došli do toga da sad taj vazduh koji se ubacuje i te izmene koje se događaju trebaju da se filtriraju. I sada sve to kad napunite raznoraznim sistemima, iako imamo te niskotemperaturne stvari, koristimo obnovljive izvore za sve te inovacije koje će se vratiti u jednom trenutku. Došlo je do toga da zbog čitavog niza okolnosti, kada imate komfor da otvorite jednu staklenu stenu koja je 3 x 7 m i sad u zimskom periodu imate grejanje unutra, ulazi ovaj vazduh i to su sve opterećeni sistemi gde je rezultanta bila šta mora da se radi. Jeste to bilo preskupo u stavu i zato smo skoro pričali o tome da li postoji energetska efikasnost, zero energy itd. Ne postoji perpetuum mobile. Da bi se ispunili neki komfori, da bi se nešto sa jedne strane grejalo, sa druge strane hladilo, četvorocevni sistemi u toku svih godišnjih doba, vi onda morate da imate ogromne konzume. Dodao bi još da taj skup ljudi koji radi, na primer, na tim malim kućama, vrlo često ti timovi prolaze kroz više iteracija i ja ne mislim da je neko ubacivao baš na ovom našem projektu nešto što smo mi zaboravili. Koncept je bio takav da je prvo bio inspirativan arhitektonski, u svakom smislu prostorno, ali je mašinac učestvovao od starta. I mašinac i električar i dan-danas učestvuju u svim tim projektima i jako razmišljaju o tome šta je arhitektura, zašto i kako, i ne preteruju. Mašinci s kojima radim, jedan ima 72 a drugi  74 godine, tako da je njihovo promatranje od onog Rimskog doba kako su se grejale i hladile vile.

Predrag Milutinović i Anđela Karabašević; Foto: Jakov Simović

Zadovoljava li arhitektura sve potrebe današnjeg čoveka?

Dejan Mitov: Anđela, nedavno si osvojila konkurs koji je raspisala Gradnja vezano za eko-kuće u Petrovaradinu. Koliko je moguće arhitekturom se baviti komforom i koliko je moguće da arhitektonska rešenja zadovolje potrebe komfora da ne ulazimo u neku preveliku potrebu za svim tim nekim drugim instalacijama? Da li je arhitekturom moguće zadovoljiti to sve što je potrebno današnjem čoveku?

Anđela Karabašević: Volela bih da verujem da jeste. Dean je lepo rekao u interjvuu za Gradnju – 70% ide na lokaciju, 25% arhitektura i onda su tek 5% svi ti implanti, tehnologije i ostalo. Mislim da je to jako važno. Radim i sa studentima na fakultetu i često se dotičemo teme energetske efikasnosti. Jako je važno za arhitekte da su svesni da energetska efikasnost počinje od prostora koji mi stvaramo i da prostorom mnogo toga možemo da postignemo. Mi se u našim idejnim rešenjima, konkursnim rešenjima, trudimo da se brinemo o energiji koja već postoji na licu mesta i da se ta energija koja je prepoznata na samoj lokaciji ne rasipa nego da se iskoristi maksimalno za potrebe kuće. U smislu orijentacije ka jugu, naravno, ka Suncu, istoku, zapadu. Sever je ne manje poželjna orijentacija za neke druge radne prostore, prijatne. Arhitekturom se može postići prirodna ventilacija, hlađenje prostora. Ono što nam je u našem projektu za eko-kuću posebno bilo važno jeste to slojevito koncipiranje prostora, odnosno, želeli smo da napravimo kuću koja može da se skuplja i širi u odnosu na potrebe korisnika i u odnosu na promene sezone i u odnosu na svakodnevni život u njoj, tako da korisnik može jednom jednostavnom odlukom da jedan deo kuće pretvori u zimsku baštu i da je ne greje kao što greje mesto gde obeduje, ili gde spava. I da tako drastično smanji potrošnju energije bez da je i jedan pametni sistem ugradio pre toga. To je taj pametni trem koji integriše ta tri ognjišta eko-kuće.

Energetska efikasnost počinje od prostora koji mi stvaramo i prostorom mnogo toga možemo da postignemo.

Pričali smo o razuđenosti kuće i kako je kompaktnost kuće… da li je energetski najefikasnija i da li na taj način time ugrožavamo bilo kakav koncept drugačiji prostorni. Naša eko-kuća je poprilično razuđena. Ta razuđenost, nekako, doprinosi da se taj prostor koristi na različite načine i da se jedan deo kuće zatvori, jedan deo pripoji, ili bašti, ili kući. Istovremeno da se prirodno provetrava svaka prostorija. Da se prirodno osvetljava. Da je orijentisana na više strana sveta. Često sa studentima imamo priču da kada projektuju kuću na parceli projektuju kao da rade stan. Svaka soba im je orijentisana na jednu stranu jer u stanu to mora na neki način, ali u kući ne mora. Svaka soba može imati prirodnu ventilaciju. Svaka soba može imati svoje Sunce u neko doba dana. Mi se trudimo da brinemo o tome od samog početka, od samog koncepta projekta, pogotovo kad su u pitanju radovi sa investitorima koje vrlo pažljivo biramo u odnosu na našu primarnu specijalnost koja su konkursi.

Pobednički rad biroa AKVS na konkursu Gradnje za eko-kuću u Petrovaradinu; Foto: AKVS

Energetska efikasnost u vreme krize

Dejan Mitov: Miroljube, pričamo konstantno o energetskoj krizi i prolazimo je i najviše osetimo možda po ceni goriva, a osetićemo je, verovatno, i sledeće godine po ceni struje. Da li će dodatnim porastom cene svih tih energenata biti još više potrebe da se razmišlja o svemu ovome? Da se nešto ipak odseče, da se nešto ipak odvoji, i kako vi do sada to sprovodite?

Miroljub Stanković: Možda hoće. Možda si ti u pravu. Možda će početi investitori da više misle o tome, pogotovo kada su u pitanju energenti. Mi smo imali sreće da smo na projektu kuće i73 imali investitora koji je bio programer, kretao se dosta u svetu i hteo je da napravi nešto potpuno drugačije od sredine u kojoj se nalazi, te je zato pronašao nas koji smo drugačiji od konkurencije u sredini u kojoj radimo. I tražio je i prepustio kompletno sve ono što smo znali kako iz projektantskog, tako i izvođačkog iskustva da maksimalo ugradimo u taj njegov objekat. Pa je bilo više otpora i problematike kako naći izvođača koji će sve to da primeni. Crtanje izolacije u temeljima, izolovati kuću odozdo, od same zemlje, praviti ravan krov, gde mu je predlagano „šta će ti ravan, stavi kos, to ti ne valja“ i ostala priča koja je išla. Količina izolacije koja je tad stavljena… mi smo imali tu više problema sa insvestitorom. Verovatno je to i akumulacija promene o kojoj pričaš, da ljudi shvataju da se to dešava. Naravno, ne ide to tim tempom koji bi možda svi mi hteli, ali je za nas pozitivan pomak.

Kuća i73 u Nišu bila je nominovana za našu Kuću godine 2021; Foto: Relja Ivanić

Ne želimo da ih odbijemo, već želimo da sa tim investitorima, koji jesu takvi kakvi jesu, probamo da napravimo maksimum.

Miroljub Stanković: Mi nemamo područje kao što je Kalifornija, mi imamo temperaturne oscilacije od -20 do 40. Objekat kao takav treba da funkcioniše. Nekom treba unutra da bude, u najmanju ruku, prijatno. Voleli bismo, ali ih nemamo i ne želimo da ih odbijemo, već želimo da sa tim investitorima koji jesu takvi kakvi jesu probamo da napravimo maksimum. Taj maksimum se ogleda u tome da smo mi imali objekat koji gleda ka ulici, a to je severna strana. Mi smo ceo okrenuli ka jugu, sve spavaće sobe, dnevni boravak okrenuli ka dvorištu i samim tim dobili da ta kuća ne gleda ka gradu. Uspeli smo da ubedimo investitora da to njemu nije potrebno. Njemu je potrebno porodično okruženje, da se okrene samom sebi, a u stvari nama je trebalo da tu imamo velike staklene površine. Naravno, imali smo sisteme kao što su brisoleji, kao što su spoljašnje žaluzine, kojima smo se branili od prevelikog sunca, ali u zimskom periodu ta kuća ima prirodno zagrevanje kroz te velike staklene panele. Mislim da se to zaboravilo. Osnovna stvar kod postavke jednog objekta je da ne zaboravimo one tradicionalne vrednosti, a to je postavka samog objekta. Da ne odemo u to – „meni se sviđa, meni je lepše“, a da sutradan trošimo nenormalno energije da zagrevamo to što vam je bilo lepše, a nemate tu prijatnost u objektu.

Nastavak diskusije, kao i celokupnu konferenciju BuildUp 2022: Powered by TE-CE možete pogledati ovde:

Izabrali smo za vas...

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *