Spomen-kompleks „Jasenovac“; Foto: Marko Stojanović
Fakta iz ad akta

Putevima Sremskog fronta – memorijalna arhitektura panonske ravnice

Ova višemesečna krvava epopeja memorisana je u vidu nekoliko spomen-obeležja, a neki od arhitekata su lično proživeli te traumatične trenutke, boreći se na prvim linijama fronta.

Proboj Sremskog fronta i dalje napredovanje preko Slavonije, bio je veoma naporan poduhvat za jedinice Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (NOVJ) i Crvene armije. Veliki broj boraca je izginuo u tim operacijama, koje su trajale od kraja oktobra 1944. do polovine aprila 1945. godine, a koje su praćene kontroverzama na temu stope smrtnosti mladih, tek regrutovanih boraca iz Beograda i Šumadije, kao i aktivnostima koje su dočekale kraj jednog od najokrutnijih koncentracionih logora u Evropi, kako su mnogi okarakterisali Jasenovački logor. Ova višemesečna krvava epopeja memorisana je u vidu nekoliko spomen-obeležja, a neki od arhitekata su lično proživeli te traumatične trenutke, boreći se na prvim linijama fronta.

Arhitekte u ratnim aktivnostima

Nakon Drugog svetskog rata, gotovo sve arhitekte mlađe generacije, koje su bile „levo“ orijentisane, mogle su da računaju na već utvrđeno napredovanje u karijeri. Međutim, malo njih je bilo direktno uključeno u ratne aktivnosti, pa su nakon Rata mogli da se pohvale i „boračkim stažom“. Pouzdano se zna da se NOP-u 1943. godine priključio arhitekta Nikola Dobrović, a koji već 1944. godine radi na poziciji načelnika Arhitektonskog odeljenja saveznog Ministarstva građevine. Tu poziciju je zadobio najverovatnije zbog svojih godina (rođen 1897. god.), ali i izrazito levoj orijentaciji još tokom međuratnog perioda.

Sa druge strane, neke njegove mlađe kolege su morale proći ovaj ispit zrelosti čak i pre onoga u svojim gimnazijama. Među omladincima studentima ili budućim arhitektama, tada su se našli Bogdan Bogdanović, koji je tada imao 22 godine, Branislav Milenković sa 18 i još mlađi Milan Pališaški, koji se partizanskim jedinicama pridružio sa punih 17 godina.

Budući arhitekta Pališaški, tada još Mile-Đak, kako su ga zvali u njegovoj jedinici, koja je pripadala 51. vojvođanskoj diviziji, svoje vatreno krštenje doživeo je u bitkama kod Batine, odakle izlazi nepovređen. Njegov godinu dana stariji kolega, sa kojim će se upoznati na studijama u Beogradu, Branislav Milenković, bio je lakše ranjen na Sremskom frontu, gde je zajedno sa teže ranjenim Bogdanom Bogdanovićem prebačen u poljsku bolnicu koja se u tom trenutku nalazila u ataru sela Adaševci.

Više puta mi je o svim ovim događajima pričao arhitekta Milenković i napominjao da je možda bila sreća što su on i Bogdan bili ranjeni, jer da su ostali na frontu velike su bile šanse da se sa njega nikada ne bi ni vratili. Brisani prostor vojvođanske ravnice bio je nepremostiva prepreka za naše borce i sve do dolaska sovjetskih „kaćuša“, oni su trpeli velike gubitke.

Spomen-kompleks „Sremski front“; Foto: Marko Stojanović

Spomen-kompleks „Sremski front“

Ovaj memorijal izgrađen je 1988. godine kod sela Adaševci u blizini grada Šida, po konkursnom rešenju arhitekte Miroslava Krstonošića (predsednik žirija konkursa bio je arhitekta Bogdan Bogdanović), u saradnji sa prof. dr Milanom Sapundžićem, koji je bio zadužen za pejzažno oblikovanje i vajarom Jovanom Soldatovićem, koji je uradio oblikovanje enterijera muzejske postavke.

Spomen-kompleks se sastoji iz tri dela. Prvi je sabiralište, kružni prostor koji oblikuje 70 vertikalnih podzida, na kojima su natpisi svih jedinica (jugoslovenskih, sovjetskih, bugarskih i italijanskih), a unutar kojeg se nalaze tri reljefa u nizu, na kojima su prikazane šeme proboja Sremskog fronta.

Aleja časti je oblikovana u uvidu rovova, na kojima je upisano 15.000 imena svih boraca, koji su pali prilikom proboja fronta. Treći deo je muzej koji se sastoji od skulptura od gipsa, koji se posmatraju uz svetlosne i zvučne efekte i centralnog prostora u kojem su postavljeni topovi koji su korišćeni u borbama.

Spomen-kompleks „Sremski front“; Foto: Marko Stojanović

Forma muzeja je potekla od oblika bunkera, koji su kao odbrambeni sistem okupatori izgradili duž celog Sremskog fronta.

Zgrada muzeja je kružno oblikovana, tačnije prstenasto, gde se postavka nalazi u natkrivenom i staklom zaštićenom prostoru, dok je centralni prostor osmišljen atrijumski, nad otvorenim nebom. Kako bi se ceo kompleks i muzej dodatno sagledali, arhitekta Krstonošić je projektovao dva stepeništa, kojima posetioci mogu da se popnu na krovnu terasu muzeja.

Forma muzejske zgrade je potekla od oblika bunkera, koji su kao odbrambeni sistem okupatori izgradili duž celog Sremskog fronta. Međutim, koncept izlaska stepeništem na krov zgrade arhitektu Krstonošića inspirisao je nešto stariji objekat, takođe posvećen borbama koje su se u isto vreme, samo nešto severnije, vodile između oslobodilačkih i okupacionih jedinica.

Spomen-kompleks „Batinska bitka“

Bitke za proboj fronta Baranje kod Bezdana na Dunavu, tj. kod mesta Batina vodio se između jedinica NOVJ i Crvene Armije sa jedinicama Vermahta i njihovih saveznika, u periodu između 11. i 19. novembra 1944. godine. Iako su ove operacije vremenski trajale znatno manje, po svojoj žestini nimalo nisu zaostajale za borbama na Sremskom frontu.

Na mestu nazvanom „krvava kota 169“, gde je poginulo najviše domaćih i savezničkih boraca, odlučeno je da se podigne spomen-obeležje u čast Batinske bitke. Spomenik pod nazivom „Pobeda“, posvećen poginulim crvenoarmejcima, izveden je već 1947. godine i delo je vajara Antuna Augustinčića.

Uzimajući u obzir vreme nastanka spomenika, odmah se primećuje da je zamišljen u soc-realističkom maniru, što mu je dalo nezaobilaznu i veoma naglašenu monumentalnost. Memorijal se sastoji iz nekoliko segmenata. Na pročelju su dve bronzane figure crvenoarmejaca u proboju, dok se iz njih nalazi petostrani obelisk visok 19,5 metara, koji u svom središnjem delu poseduje reljefne figure crvenoarmejaca, dok se na njegovom vrhu nalazi 7 metara visoka bronzana figura personifikacije pobede, koja u podignutoj ruci drži buktinju u obliku petokrake zvezde.

Spomen-kompleks „Batinska bitka“; Foto: Ravnoplov

Arhitektura je veoma slikovita, uklapa se u okolni pejzaž i nosi elemente tradicionalne vojvođanske arhitekture.

Nedaleko od ove skulptoralne kompozicije nalazi se i skromni spomen-dom sa dve prostorije u kojem se nalazi postavka sa informacijama o Batinskoj bici, ali i zajednička grobnica za 1.297 poginulih crvenoarmejaca.

Kako je ceo ovaj kompleks lociran na hrvatskoj strani Dunava, u nekom trenutku je odlučeno da i na srpskoj strani izgradi spomen-muzej, kako bi i SR Srbija na neki način dala doprinos u aktivnostima i u muzeološko-memorijalnom smislu bila uključena u ceo kompleks. Ovaj objekat izgrađen je tek 1981. godine po projektu bračnog para arhitekata Milorada i Mirjane Berbakov i predstavlja jedan od najboljih primera posleratnog ekspresionističkog modernizma.

Po rečima samih autora, arhitektura je veoma slikovita, uklapa se u okolni pejzaž i nosi elemente tradicionalne vojvođanske arhitekture. Pozicioniranjem objekta je iskorišćena prirodna topografija terena, što je pružilo mogućnost da se objekat izdigne u odnosu na okolni teren, čime je postignut simboličan efekat „izbijanja“ muzeja iz zemlje. Iz oktogonalnog objekta, zasvođenog kosim krovom, izbijaju zakošene betonske grede, koje se uzdižu prema slemenu krova gde se završavaju na krovnoj terasi. Na njoj se nalazi otvor u vidu lanterne koja propušta svetlost u unutrašnjost muzeja.

Brutalistička konstrukcija koja izranja iz muzeja ima formu jednokrakog krsta, a duž dva njegova kraka projektovane su stepenice kojima se dolazi do krovne terase. Kao što vidimo, veoma slično rešenje kao prethodno, samo što je muzej Batinske bitke, zbog ranije godine nastanka, veoma uticao na arhitekturu muzeja Sremskog fronta.

Spomen-kompleks „Jasenovac“

Probojem Sremskog fronta, dalje nastupanje partizanskih i sovjetskih jedinica bilo je gotovo nezaustavljivo sve to Zagreba. Međutim, na ovom putu isprečio se koncentracioni logor „Jasenovac“. Tačnije njegovi ostaci, jer su se ustaše koju nedelju ranije potrudile da ga gotovo unište i time zametnu tragove najvećeg etničkog istrebljenja nekoliko naroda na Balkanu.

Iako nije među prvima stigao na skoro uništeni logor (oporavljao se od ranjavanja), arhitekta Bogdanović je naknadno, preko istraživačkih timova, komisija, razgovora sa preživelim logorašima, osetio svu bol i patnju od koje se ledi krv u žilama, a koja se odvijala od 1941. do 1945. godine u Jasenovcu.

Spomen-kompleks „Jasenovac“; Foto: Marko Stojanović

Zamislio je da iz travnatog polja izranja jedan monumentalni betonski cvet koji bi poneo svoje značenje.

Da li na osnovu činjenice da je u tom trenutku već bio etablirani projektant memorijalnih kompleksa ili zato što je lično proživeo frontovsku golgotu, tek arhitekta Bogdanović dobija da radi projekat memorijala u Jasenovcu. Projekat je radio sam, ali su mu u izradi makete pomagali tadašnji studenti arhitekture, među kojima je jedan od njih bio i Predrag Ristić – Peđa Isus.

Ideja nastaje nakon puno skica i promišljanja o simbolici koju bi budući spomenik poneo, ali posmatrajući realizovano delo, kao i neke od izvora gde se navode reči samog autora, nije baš najjasnije za koju ideju se arhitekta Bogdanović sam opredelio i kako je definisao svoj monumentalni kameni cvet.

Prostor jasenovačkog logora je uveliko bio dodatno sravnjen, kada je 60-ih godina taj prostor bio pripreman za prostorno uređenje memorijalnog kompleksa. Svi ostaci neizgorelih i nesrušenih građevina su počišćeni, a pronađeni predmeti, poput oružija i oruđa mučenja, lične stvari logoraša ili čuvara, bili su prikupljeni i uskladišteni. Ostala je samo prazna livada, spremna da dočeka Bogdanovićevu zamisao.

Kako je u pitanju travnato polje, ispod kojeg su ležali ostaci jasenovačkih žrtava (prostor je prekopavan i sondiran, ali nikada ceo, pa je zato broj žrtava i dalje problematičan i neusklađen), arhitekta je zamislio da iz te livade izranja jedan monumentalni betonski cvet koji bi poneo svoje značenje. U početku, po rečima nekih arhitekata i hroničara, koji su bili u kontaktu sa Bogdanovićem, postojala je do sada nedovoljno proveren teorija, da je betonski cvet trebao biti obojen u crveno, čime bi simbolika bila najupečatljivija. Iz polja masovnih grobnica izranja krvavi cvet, podignut u čast svih žrtava, čija je krv prolivena u Jasenovcu.

Spomen-kompleks „Jasenovac“; Foto: Marko Stojanović

On je predstavljen kao snažna nada koja izbija iz zemlje i nosi pomirenje između naroda.

Međutim, od te ideje se iz nekog razloga odustalo – da li je u pitanju nedostatak tolike količine hipermangana i još nekog materijala, kojim bi cvet dobio zadatu boju ili je razlog bio odustajanje jer je ceo koncept bio isuviše potresan (15-ak metara visok, krvavo crveni spomenik). Umesto toga, cvetu je data potpuno drugačija simbolika.

On je predstavljen kao snažna nada koja izbija iz zemlje i nosi pomirenje između naroda koji su se u Jasenovcu našli na obe strane – dželata i žrtava. Simbol ponovnog rađanja i novog života koji je u tom trenutku već krenuo da se odvija u SFR Jugoslaviji. Kameni cvet postavljen je u sred livade, dok do njega vijuga drvena staza, kojom se posetilac polako približava i postepeno doživljava spomenik. Pre stupanja na stazu, put vodi preko nasipa, pored kojeg je postavljena jedna stara lokomotiva sa nekoliko teretnih vagona, čime je ukazano na način kojim je većina logoraša dovožena u Jasenovac.

U pozadini celog kompleksa, na samom ulazu, nalazi se memorijalni muzej, sa dosta redukovanom postavkom, kako se ne bi stavljao akcenat na eksplicitne načine mučenja i ubijanja logoraša (što nije baš na u redu). Spomen-kompleks je svečano otvoren 1966. godine uz navođenje neverovatne brojke stradalih Srba, Jevreja i Roma, oko koje se i sada spore države Hrvatska i Srbija.

Spomen-kompleks „Jasenovac“; Foto: Marko Stojanović

Lična priča

Ovakvi i slični memorijalni centri, zajedno sa svojom upečatljivom spomeničkom arhitekturom i muzejskom postavkom, pokušavaju da nam dočaraju svu golgotu, kako vojnika-oslobodioca tako i civila-logoraša, koji su na prostoru vojvođansko-slavonske ravnice bili žrtve tadašnjeg okupatora.

Međutim, pored veoma dobro zamišljenih i izvedenih ahitektonsko-skulptoralnih ostvarenja, mnogo veću vrednost imaju reči onih koji su lično proživeli i osetili patnje Drugog svetskog rata. Sa arhitektom Bogdanovićem nisam imao prilike da razgovaram na tu temu, arhitekta Pališaški je na svoja ratna iskustva bio veoma ponosan, dok je arhitekta Milenković voleo da priča o mnogim detaljima sa fronta, kao jednom od najznačajnijih životnih iskustava, naravno uz arhitekturu.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *