Paviljon Jugoslavije na Expo 1967 u Montrealu: Neočekivana istorija koja traje do današnjih dana

Iako na svetskoj izložbi nije izazvao pažnju kojoj su se nadali naši tadašnji vlastodršci, paviljon SFRJ umnogome je prevazišao svoju prvobitnu nameru.

Sa temom „Čovek i njegov svet“, svetska izložba Expo 67 održana je od 28. aprila do 27. oktobra 1967. godine u kanadskom gradu Montrealu, a među 62 zemlje učesnice našla se i Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija sa svojim paviljonom, koji je nesumnjivo jedinstveni relikt u istoriji arhitekture na ovim prostorima.

Kao mlada država, socijalistička Jugoslavija je imala nameru da njen arhitektonski doprinos ovom istorijskom događaju bude jednako progresivan i primamljiv kao i doprinosi desetina drugih zemalja učesnica Expoa, ali paviljon predstavljen u Montrealu nije dobio ni pažnju ni pohvale za koje su se ovdašnji vlastodršci nadali da će privući.

Ipak, ispostavilo se da je nasleđe jugoslovenskog paviljona mnogo uticajnije i dugotrajnije od većine Expo paviljona. Prvobitno dizajniran kao „privremena struktura“, paviljon SFRJ je premešten na kanadsko ostrvo Njufaundlend, gde je u gradu Grand Bank prenamenjen kao „Pokrajinski muzej pomoraca“ i na tom mestu stoji ponosno i dan-danas.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Pogledajte kako teče izgradnja Fudžimotovog arhitektonskog čuda za Expo 2025
• Expo 2027 u 3D: Predstavljen izgled izložbenog kompleksa u Surčinu

Konkurs u trajanju od mesec dana

Naša priča počinje 1962. godine, nakon neočekivanog otkazivanja Sovjetskog Saveza kao domaćina izložbe, kada je ta odgovornost bila ponuđena drugoplasiranom u ponudi iz 1960. godine – gradu Montrealu, koji ju je nešto kasnije i prihvatio.

Ovakav razvoj situacije doveo je do toga da se Kanada dobrano pomuči da događaj organizuje na brzinu, pošto je već od početka bila lišena dve godine dragocenog vremena za planiranje, pokušavajući da u kratkom roku privuče što više zemalja.

Jugoslavija se nije čvrsto obavezala na učešće na ovom događaju sve do maja 1965. godine, samo dve godine pre planiranog otvaranja Expoa 1967, odnosno, u vreme kada su druge zemlje učesnice već bile u procesu izgradnje svojih paviljona u Montrealu.

Međutim, nakon što se obavezalo na Expo, tadašnjem Saveznom izvršnom veću trebalo je još četiri meseca pre nego što je uspelo da pokrene zvanični arhitektonski konkurs, koji je konačno raspisan u septembru 1965. godine, dajući arhitektama samo mesec dana da pripreme svoje podneske.

Ipak, uprkos nepristojno kratkom vremenu, 59 arhitektonskih predloga za „jugoslovenski paviljon“ anonimno je podneto na razmatranje od strane nekih od najuglednijih arhitekata u zemlji, među kojima su bili Ivan Štraus, Marko Mušič, Berislav Šerbetić, Vjenceslav Rihter i mnogi drugi.

Prva nagrada na konkursu za paviljon Jugoslavije dodeljena je relativno nepoznatom autoru, 28-godišnjem beogradskom arhitekti Miroslavu Pešiću.

Počevši od 15. oktobra, selekcioni žiri je počeo da ocenjuje sve pristigle predloge. Žiri je bio sastavljen od mešavine jugoslovenskih političara, akademika, pisaca, slikara, arhitekata i vajara, među kojima su bile istaknute ličnosti kao što su arhitekta Bogdan Bogdanović, vajar Vojin Bakić, slikar Miodrag Protić, arhitekta Uroš Martinović i drugi.

Žiriju je trebalo samo šest dana za razmatranje pre nego što je 59 predloga suzio na samo šest finalista. Ovih šest finalista je zatim dobilo 45 dana da preciziraju i ponovo podnesu svoje predloge, a 10. decembra 1965. objavljeni su konačni rezultati.

Prva nagrada na konkursu za paviljon Jugoslavije dodeljena je relativno nepoznatom autoru, 28-godišnjem beogradskom arhitekti Miroslavu Pešiću. U međuvremenu, drugoplasirani na konkursu bio je niko drugi do pomenuti arhitekta veteran Vjenceslav Rihter, inače tvorac prethodnog jugoslovenskog paviljona iz 1958. u Briselu.

Beli zidovi i oštre definisane linije

Pešićev pobednički koncept predložio je zgrade formiranu od sedam modularnih prizmatičnih oblika, naizmeničnih orijentacija, koji su svi svojim širokim stranama bili povezani u jedan dugačak kontinuirani izložbeni prostor.

Planovi su predviđali da šest od ovih oblika budu iste veličine, 30 m dužine i 16 m visine, te da središnja prizma u grupi bude viša od ostalih za otprilike 10 m. Potpuno geometrijski po obimu, dizajn nije zahtevao ornamente ili spoljašnje ukrase na fasadi – samo beli zidovi i oštre definisane linije.

Jedini živopisni element celokupnog eksterijera zgrade trebalo je da budu paneli narandžaste boje koji pokrivaju njena tri visoka prozora od vrha do dna i četiri mala donja prozora. Ipak, ostalo je nejasno koji je simbolički karakter, ako ga je uopšte bilo, Pešićev dizajn želeo da prenese.

U međuvremenu, Rihterova druga nagrada bila je koncept pod nazivom „Poludefinisani prostor“, koji je predložio paviljon na otvorenom napravljen od odvojene četvorostrane piramidalne strukture.

Unutar ovog zasvođenog paviljona nalik amfiteatru, Rihter je zamislio niz cilindričnih elemenata koji bi bili okačeni sa plafona piramide, što bi celom prostoru dalo gotovo sakralnu atmosferu.

Mnogi su smatrali da izabrani dizajn nije bio tako ambiciozan kao paviljoni koje grade druge zemlje učesnice.

Čim su objavljeni, rezultati konkursa izazvali su gotovo neposrednu polemiku. Mnogi su smatrali da izabrani dizajn nije bio tako ambiciozan kao paviljoni koje grade druge zemlje učesnice (ili onaj koji je predložio Richter), dok su drugi tvrdili da je Pešićev dizajn izabran na osnovu pristupačnosti i lakoće izgradnje, a ne na osnovu njegove arhitektonske vrednosti.

U međuvremenu, drugi su ukazivali na činjenicu da je samo mali broj članova žirija konkursa bile arhitekte iz prakse, faktor za koji su neki tvrdili da je doveo do odabira manje smelog arhitektonskog dizajna.

Uz sve ovo, u debati je, po običaju, bio prisutan i međunacionalni faktor, te se tako u radu slovenačke arhitetkinje Lare Slivnik iz 2015. godine navodi da su „neutralni i pohvalni članci [o Pešićevom paviljonu] objavljeni u Srbiji, dok su manje povoljna mišljenja štampana u Hrvatskoj“.

Realizacija uz pomoć dodatnih stručnjaka

U Jugoslaviji su početkom 1966. godine počeli radovi na montaži montažnih elemenata paviljona, koje je u Beogradu proizvodilo preduzeće „Rad”. Međutim, zbog prekratkog roka kojim je projekat bio sputan (kao i zbog Pešićevog ograničenog iskustva kao arhitekte), dovedeni su i drugi stručnjaci da pomognu u dovršetku izložbene strukture.

Najpre je doveden arhitekta i inženjer Oskar Hrabovski da pomogne Pešiću u izradi montažnih čeličnih skeletnih segmenata paviljona, koji su, kada su završeni u leto 1966. godine, transportovani iz Jugoslavije u Montreal u Kanadi.

Zatim su, tokom leta 1966. do januara 1967. godine, montažni segmenti Pešićevog paviljona postavljeni i pažljivo montirani u dodeljenom izložbenom prostoru Jugoslavije koji se na Expou nalazio u „Île Notre-Dame“, pored francuskog i britanskog paviljona.

Dizajn elemenata u unutrašnjosti paviljona i opremanje izložbenog prostora bili su povereni drugoplasiranom na konkursu

Nakon završetka eksterijera, počela je završna faza unutrašnjeg uređenja paviljona i usaglašavanja eksponata. Međutim, Pešić nije bio taj koji je dizajnirao elemente u unutrašnjosti paviljona i opremio izložbeni prostor. Taj zadatak, naime, poveren je drugoplasiranom na konkursu, arhitekti Vjenceslavu Richteru.

Konkurs za dizajn enterijera trebalo je takođe da bude raspisan, međutim, zbog vremenske ograničenosti i s obzirom na iskustvo koje je Richter već imao u projektovanju Expo i sajamskih prostora za Jugoslaviju, narudžbina mu je dodeljena bez konkursa.

Podaci o tome da li su Rihter i Pešić radili na ovom projektu u prijateljskoj i prijatnoj atmosferi nisu dostupni, što bi bilo posebno interesantno saznati imajući u vidu brojne kontroverze i izazove, poput rokova, udaljenosti i vremenskih ograničenja sa kojima su se suočavali.

Međutim, ono što je jasno jeste da su dvojica arhitekata uspela da ostvare zajedničku saradnju i potom na vreme isporuče jugoslovenski paviljon u punom radnom stanju za svečano otvaranje Expoa u Montrealu 28. aprila 1967. godine.

Nakon što je jugoslovenski paviljon otvorio tog dana svoja vrata, izvori navode da se tokom trajanja izložbe u strukturu slilo više od sedam miliona posetilaca Expoa iz celog sveta, ali uprkos tome, paviljon SFRJ jedva da je pominjan u međunarodnim arhitektonskim pregledima ove svetske izložbe, primećuje Lara Slivnik.

Jugoslavija kao most između svih zemalja sveta

Skrivena iza ekspresivne trouglaste arhitekture u spoljašnjosti, u okviru paviljona ležala je ogromna riznica artefakata, eksponata, instalacija i umetničkih dela koja su publici predstavila život, kulturu i istoriju Jugoslavije, a zvanični vodič Montreal Expoa predstavio je jugoslovenski segment izložbe na sledeći način:

„Jugoslovenski paviljon na Île Notre-Dame, blizu stanice Expo-Express, predstavlja Jugoslovene koji rade za demokratsko, prosperitetno društvo. On nastoji da prikaže kako je, u priči o ‘Čoveku i njegovom svetu’, Jugoslavija preuzela posebnu ulogu mosta među svim zemljama sveta. Paviljon povezuje dugu i živopisnu istoriju i drevnu kulturu sa dinamičnim napredovanjem današnjice. Tu je muzika koja odgovara raspoloženju, kao i umetnički prikazi, uključujući neprocenjivo nacionalno blago i savremena dela“ – kaže se u vodiču i dodaje:

„Odeljak posvećen industriji ne tretira proizvodnju kao cilj, već kao sredstvo za slobodan i demokratski život. Pamte se bliske veze koje povezuju Kanadu i Sjedinjene Države sa Jugoslavijom, prijateljstvo koje obuhvata dva svetska rata i godine mira. U paviljonskom teatru prikazuju se igrani filmovi iz Jugoslavije, dokumentarni i crtani filmovi, održavaju se koncerti uživo i folklorni programi jugoslovenskih umetnika. Izložena je jugoslovenska izvozna roba, a stručnjaci su spremni da razgovaraju o mogućnostima poslovanja. Dostupna je literatura koja opisuje Jugoslaviju. Kultura, uloga zemlje u međunarodnim poslovima, privreda i turizam, društveni sistem i upravljanje državom njene su glavne teme“.

Transparentni displeji prikazuju različite scene urbanog života Jugoslavije, prirodni pejzaž, istorijske artefakte, drevne zgrade i još mnogo toga.

Čim bi posetioci ušli na vrata paviljona, prva karakteristika koja ih je verovatno začudila bio je ogroman niz folija sa fotografijama u boji sa pozadinskim osvetljenjem, koje pokrivaju veliki deo plafona.

Svaki od ovih transparentnih displeja, koji su varirali po veličini i obliku, konstruisan je tako da se kreće kroz izbor slika (menjajući se na svakih nekoliko sekundi), a svi prikazuju različite scene urbanog života Jugoslavije, prirodni pejzaž, istorijske artefakte, drevne zgrade i još mnogo toga.

Ispod ovih displeja postavljen je niz okretnih drvenih stolica na kojima posetioci mogu da sede i da se okreću unaokolo, omogućavajući im na taj način da sagledaju svaki centimetar i perspektivu prostora.

Prostor koji spaja tradiciju i modernost

U okviru paviljona predstavljeno je i nekoliko velikih maketa jugoslovenskih infrastrukturnih projekata, među kojima su Đerdapska brana na Dunavu (tada u izgradnji), most Gazela u Beogradu (takođe u izgradnji), kao i makete planiranog grada Velenje u Slovenija i planirane rekonstrukcije Skoplja nakon zemljotresa.

Pored toga, predstavljena je i maketa  ambicioznog i uskoro izgrađenog Muzeja revolucije u Beogradu, koji je takođe delo više puta pomenutog arhitekte Richtera, koji je, budući da nije uspeo da izgradi svoj paviljon u Montrealu, iskoristio priliku da dizajnira njegovu unutrašnjost sa velikim entuzijazmom.

Kao što se može videti na fotografijama, Rihter je sastavio inovativan i harizmatičan prostor koji je svakako govorio kako o tradicionalnom nasleđu tako i o modernosti Jugoslavije.

Metalne skulpturalne instalacije veoma su slične metalnim plafonskim skulpturama koje je Richter predvideo u dizajnu svog koncepta paviljona.

Unutrašnjost je bila ofarbana u belo kako bi odgovarala spoljašnjosti paviljona, međutim, u dijagonalne plafonske prostore koji su nagnuti iznad glave, Richter je postavio tanke horizontalne panele od borovog drveta, dajući tako paviljonu savremenu, ali istovremeno toplu i rustičnu atmosferu.

Pored toga, kada se pogledaju ove istorijske slike unutrašnjosti paviljona, mogu se videti neobične metalne skulpturalne instalacije koje vise sa centra plafona, veoma slične metalnim plafonskim skulpturama koje je ovaj arhitekta predvideo u dizajnu svog koncepta paviljona.

Dakle, ovi metalni radovi mogli bi biti Rihterov suptilan način ugradnje malih elemenata sopstvenog originalnog koncepta u unutrašnjost Pešićevog dizajna paviljona.

Velika osvetljena reljefna mapa zemlje Jugoslavije izložena je u cilju orijentacije i informisanja posetilaca o geografiji zemlje.

U međuvremenu, po obodu paviljona bile su raspoređene staklene vitrine koje su sadržale dragocenije i vrednije eksponate i artefakte, od arheoloških ostataka (kao što su delovi rimskog grada Sirmijuma), preko verskih ikona, do rukopisa Dušanovog zakonika iz 14. veka.

Zatim je u nižim nivoima paviljona bio smešten niz poslovnih izložbi za olakšavanje saradnje u međunarodnoj trgovini, dok je dole bilo i pozorište sa 70 mesta u kome su publici prikazivani različiti sadržaji, kao što su partizanski filmovi, jugoslovenski crtani i dokumentarni filmovi, kao i prezentacije o životu i kulturi širom zemlje.

Konačno, poslednja značajna karakteristika paviljona koju treba pomenuti jeste velika osvetljena reljefna mapa zemlje Jugoslavije koja je izložena horizontalno na ulazu u zgradu u cilju orijentacije i informisanja posetilaca o geografiji zemlje.

Put od izložbenog paviljona do pomorskog muzeja

Praveći svoj paviljon za Expo u Montrealu, Jugoslavija je od početka imala nameru da po završetku izložbe rasproda preostalu strukturu, želeći da izbegne troškove njenog transporta nazad u zemlju, kao i troškove demontaže konstrukcije, pošto su upravni organi Expoa zahtevali da se sve lokacije paviljona ostave tačno u onom stanju u kom su bile pronađene.

Zapravo, jugoslovenska vlada je sklopila dogovor pre nego što je Expo čak i počeo da će zgrada biti prodata stanovniku Montreala Antonu Bebeku za 30.000 kanadskih dolara, a Bebek ju je odmah potom prodao biznismenu iz Toronta H. Herbštajnu.

Međutim, rukovodeći organi Expoa su obavestili Jugoslaviju da ovaj posao nije oslobađao državu od finansijske odgovornosti demontaže paviljona i čišćenja lokacije. U odgovoru na ovo podsećanje, Bebek i Herbštajn su izjavili da nemaju kapital potreban za dekonstrukciju paviljona.

Paviljon je prodat za simboličnu sumu od jednog dolara pod uslovom da provincija pokrije sve troškove demontaže, uređenja lokacije i otpreme konstrukcije.

Budući da je budućnost jugoslovenskog paviljona bila dovedena u pitanje pošto se Expo bližio kraju, Herbštajn je uspostavio vezu sa vladom Provincije Njufaundlend i Labrador, posebno sa članom pokrajinske skupštine T. Aleksom Hikmanom i premijerom Njufaundlenda Džozefom Smolvudom.

I Hikman i Smalvud su videli jugoslovenski paviljon tokom Expoa i veoma su cenili njegovu formu, jer ih je podsećala na jedra škune i, kao takvi, bili su zainteresovani za nabavku strukture za svoje ostrvo.

Postignut je dogovor između svih strana prema kojem bi SFRJ raskinula ugovor sa Herbštajnom ako bi njegove troškove kupovine nadoknadila Provincija Njufaundlend i Labrador, da bi Jugoslavija zatim prodala paviljon ovoj kanadskoj pokrajini za simboličnu sumu od jednog dolara pod uslovom da provincija pokrije sve troškove demontaže, uređenja lokacije i otpreme konstrukcije.

Nakon što je provincija dobila paviljon, Hikman, rodom iz priobalnog grada Grand Bank, zagovarao je ideju da se on usmeri u njegovo rodno mesto, gde bi mogao da bude uspostavljen kao pomorski muzej.

Preko 1.000 ljudi na otvaranju

Godine 1968, godinu dana nakon završetka Expoa, počeli su napori na demontaži jugoslovenskog paviljona i dugotrajnom zadatku transporta, prvo brodom do luke Botvud na ostrvu Njufaundlend, a zatim kopnenim putem do Grand Banka.

Nakon što su delovi paviljona stigli u grad, struktura je mukotrpno ponovo sastavljana između 1968. i 1971. godine na istočnim granicama Grand Banka, sa spoljašnjošću kompleksa izgrađenom na skoro isti način kao što je izgledala na svetskoj izložbi u Montrealu.

Izvori navode da je izgradnja ovog muzejskog projekta u Grand Banku pokrajinu koštala oko milion kanadskih dolara. Potpuno novi pokrajinski pomorski muzejski kompleks svečano je otvoren 1. septembra 1971. tokom raskošne ceremonije kojoj je prisustvovalo preko 1.000 ljudi.

Novi muzej je bio izuzetno popularan kod lokalnog stanovništva i odmah je postao simbol Grand Banka.

U novinskim člancima koji su najavljivali otvaranje muzeja, lokalni novinari bili su toliko ponosni na njega da su grandiozno uzvikivali da je to „jedna od najatraktivnijih zgrada bilo gde u Njufaundlendu, Kanadi ili čak celoj Severnoj Americi“.

Novi muzej je bio izuzetno popularan kod lokalnog stanovništva i odmah je postao simbol Grand Banka, kao i poluostrva Burin i okolnog regiona.

Osmišljen je ne samo kao muzej posvećen bogatoj pomorskoj istoriji Njufaundlenda, već da funkcioniše i kao spomenik mnogim ribarima u regionu koji su tokom godina stradali na moru.

Relikt zemlje koja više ne postoji

Za zajednicu Grand Banka, apstraktni beli trouglovi u arhitekturi novog muzeja počeli su da predstavljaju bela jedra pomorskih plovila koja su toliko važna za kulturu i istoriju Njufaundlenda.

Tokom decenija, Seamen’s Museum nastavio je da radi kao cenjena i poštovana kulturna institucija u gradu Grand Bank, kao i u Provinciji Njufaundlend i Labrador,  a godine 2000. ogromni mural na severoistočnoj strani muzeja oslikali su lokalni umetnici Džim Majls i Bojd Halovej.

Ali, i dan-danas mnogi posetioci ovog zdanja ne veruju da je muzej prvobitno bio Expo paviljon socijalističke Jugoslavije, niti da potiče iz sveta daleko od Njufaundlenda, a stvarali su ga umetnici i arhitekte iz zemlje koja više ne postoji.

 

Tekst je preuzet sa internet stranice spomenikdatabase.org.