Borba za dah: Koliko je zaista loš vazduh koji danas udišemo u Srbiji
Da li su PM2.5 čestice zaista najopasnije, ko su najveći zagađivači u Srbiji i kako arhitektura i građevinarstvo mogu doprineti smanjenju zagađenja?
Kvalitet vazduha iliti AQ u Srbiji već godinama unazad pokazuje znake pogoršanja, a posledice ovakvog stanja na svakodnevni život građana, segmente privrede i zdravstvo su sve vidljivije. U mnogim gradovima registrovano je više dana sa visokim koncentracijama PM čestica, dok broj poseta lekarima zbog respiratornih problema raste.
Ali koliko je stvarno loš vazduh u gradovima u Srbiji danas, kako zagađenje može da utiče na naše zdravlje sutra i postoji li rešenje koje će sprečiti da se u budućnosti više ne „borimo za dah“, otkriva nam diplomirani mašinski inženjer Nebojša Vasilev, stručni saradnik za filtraciju u kompaniji EuroCons Group iz Vršca.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Kako izgleda realno stanje u Srbiji
Kako ističe naš sagovornik, zagađenje vazduha nije nov fenomen — ono prati industrijalizaciju i prelazak stanovništva iz ruralnih u urbane sredine.
„Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, čak 99% urbanog stanovništva živi u zagađenom ambijentu. Atmosfera, kao i voda, prirodni su rastvarači i skloni zagađenju, naročito kada se zloupotrebljavaju“, objašnjava Vasilev.
U Srbiji se može dobiti slika stanja zahvaljujući izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine, iako sa izvesnim kašnjenjem. Danas mi imamo tek izveštaj za 2023. koji pokazuje da su najzagađeniji gradovi i dalje isti. Popovac je na vrhu zbog cementare, dok su gradovi u kotlinama (Valjevo, Novi Pazar, Užice, itd.) zimi najugroženiji zbog lošeg grejanja i nepovoljnih mikroklimatskih uslova.
Valjevo je imalo 132 dana s prekoračenjem dozvoljenih vrednosti PM čestica, od čega čak 127 dana ili 96% tokom grejne sezone — dozvoljeno je 35 dana godišnje.
Kao primer, Vasilev ističe da je Valjevo imalo 132 dana s prekoračenjem dozvoljenih vrednosti PM čestica, od čega čak 127 dana ili 96% tokom grejne sezone — što je skoro četiri puta više od dozvoljenih 35 dana godišnje. To jasno pokazuje uzročnu vezu između grejanja i zagađenja.
„Uprošćeno rečeno, Valjevcima bi bilo bolje da se od četiri nepovoljna zimska meseca presele bar tri na neko drugo bolje mesto ili da rešavaju problem grejanja. Ne moraju baš svi, ali da bi smanjili koncentraciju otpadnih gasova bar njih 70% pravi gužvu ostalima i teroriše ih,“ uz dozu cinizma kaže Vasilev.
Šta je zapravo najopasnije u vazduhu
Na pitanje šta je najopasnije u vazduhu i zašto, sagovornik Gradnje kaže da bi uobičajen odgovor u medijima bi bio: PM 2.5 čestice — jer su dovoljno sitne da prodru duboko u pluća i krvotok. Međutim, stvarnost je složenija.
PM 2.5 je zapravo simbolična oznaka za čestice određene veličine (2.5 mikrona aerodinamičkog prečnika), a ne konkretna supstanca. U stvarnom svetu čestice su amorfne, nepravilnog oblika, i merimo ih pomoću laserskih instrumenata koji računaju ekvivalentnu veličinu zasnovanu na osvetljenoj površini senke, kaže Vasilev.
Kod čestica ispod 1 mikrona (PM 1 i manje), pristajemo da ih brojimo, jer je njihova masa toliko mala da je merenje masene koncentracije nepouzdano — naročito kada se u merenje uplete i vodena para, objašnjava inženjer.
Nisu opasne samo PM 2.5, već i veliki broj izuzetno sitnih čestica (PM 0.1) zbog njihove sposobnost da prodru u krvotok.
Veće čestice poput PM 2.5 i PM 10 je lakše i jeftinije meriti, ali upravo su one najčešće korišćene kao „standardni indikator“ i ulaze u kalkulaciju AQI (indeksa kvaliteta vazduha), dok su stvarni uzročnici problema često mnogo sitniji.
Dakle, najopasnije nisu samo PM 2.5, već i veliki broj izuzetno sitnih čestica (PM 0.1), njihova ukupna površina koja nosi toksične gasove i hemikalije, kao i njihova sposobnost da prodru u krvotok.
„Među najopasnijim hemijskim kontaminantima su dioksini i furani, koji nastaju sagorevanjem otpada poput plastike i guma ističe naš sagovornik“ To su tzv. postojani organski zagađivači — teško razgradivi, kumulativni, i dugotrajno prisutni u životnoj sredini.
Ko su najveći zagađivači u Srbiji
Što se tiče najvećih zagađivača u našoj zemlji, Vasilev navodi da su to individualna ložišta, saobraćaj, industrija i termoelektrane. „Kod nas je zagađenje gore zbog nepridržavanja već slabijih propisa nego u EU i loše regulative da strani investitori ne smeju da donose zastarele tehnologije i svoju zastarelu opremu, a i da ni sami ne uvozimo njihov otpad“, kaže on.
Kategorizacija zagađivača
- Industrijski zagađivači: Najveći su termoelektrane, cementare i hemijska industrija. Po zakonu moraju imati efikasne filtere i redovno ih održavati.
- Organizovani saobraćaj: Autobusi i kamioni značajno doprinose emisijama.
- Individualni zagađivači: Ovo je problem koji se u praksi teško kontroliše. Uvozimo stare automobile, odlažemo primenu tehničkih mera pri registraciji da se odstrane vozila bez DPF filtera. Za grejanje se koriste loši energenti bez ikakve filtracije.
- Neadekvatno upravljanje otpadom: Praksa spaljivanja otpada u dvorištima i na livadama opstaje bez posledica.
„Ne zna se kada je gore, kada duva ili ne duva vetar. Čini se da je veća domaćinska kultura vladala pre 50 godina nego sada, kada bi trebalo da postoje smernice šta i kako sa otpadom. Sve ovo zajedno doprinosi da se ovaj region u Evropi, pa i mi, prepoznaje kao veliki problem“, kaže Vasilev.
Svako drvo od neprocenjive važnosti
Naš sagovornik napominje da zelenilo smanjuje koncentraciju zagađujućih čestica u vazduhu, poboljšava mikroklimu i ima pozitivan psihološki efekat na stanovništvo. U urbanim sredinama koristi se u obliku: zelenih zidova, drvoreda i živih zidova uz prometne saobraćajnice, vertikalnih bašti (npr. London, Barselona, Štutgart, Peking).
Zanimljiv primer je mahovina, koja se, za razliku od većine biljaka, hrani isključivo kroz list, pa je odličan bioindikator zagađenja: „Analizom mahovine može se utvrditi šta je sve akumulirala iz vazduha, čime nam daje odgovor na pitanje šta u njenom okruženju zagađuje vazduh i kako i koliko zelenilo adsorbuje kontaminente“.
Od suštinskog je značaja kako se spoljni vazduh infiltrira unutra, tj. kako prostor diše, da li može prirodno da se ventilira ili prinudno.
Iako drveće ne može zadržati količinu čestica kao industrijski filteri – odraslo drvo može da ukloni 100 do 200 grama PM 2.5 godišnje, a samo jedan fini vazdušni filter treba da može da ukloni bar 500 grama prašine – ono igra važnu ulogu u smanjivanju “CO2 otiska” kao indikatora.
Srodni članci na portalu Gradnja:
„Može se reći da svako drvo, svako dodato zelenilo dodato u gradove, na krovove, terase, zidove je mali doprinos, ali je on od neprocenjive važnosti za svest ljudi o rešavanju problema kontaminacije i u postavljanju novih standarda življenja za buduća pokoljenja“, navodi inženjer Vasilev.
Zaključuje da drveće ne filtrira samo CO2, CO, SO2, NO2, PM čestice, već i da utiče na smanjenje temperaturskog stresa, pozadinskog zagađenja bukom, pa time i na smanjenje mentalnog stresa koji imaju ljudi koji žive u gusto naseljenim urbanim celinama.
Arhitektura i građevinarstvo doprinose zagađenju
„Gradeći zgrade arhitekte stvaraju ‘klance’ kroz koje ambijentalni vazduh treba prirodno da struji i efikasno odnosi zagađenje koje gusto naseljeno stanovništvo u izobilju stvara. Građevinarstvo ima veliki CO2 otisak, emituje veliku količinu prašine tj. PM čestica, koristi materijale visoke emisije, stvara se velika količina građevinskog otpada“.
Urbanisti bi, smatra sagovornik Gradnje, morali da koriste stara iskustva, ali i nove digitalne alate kao što je CFD – kompjuterizovana simulacija strujanja fluida, koja može da vizualizuje strujanje vazduha preko postojećih delova gradova, između zgrada, čime se dobija realna procena protoka vazduha u urbanim sredinama.
Gradeći zgrade arhitekte stvaraju ‘klance’ kroz koje ambijentalni vazduh treba prirodno da struji
Nebojša Vasilev je mišljenja da, ako želimo da gradimo po najvišim standardima (LEED, BREAM, WELL), moramo dati priliku mladim ljudima da vide svetska rešenja, da koriste savremena znanja i alate.
„Dizajniranje energetski efikasnih zgrada i izbor održivih materijala mora da bude naučeno već kroz školu da bi u praksi imali projektante čiji su projekti po najnovijim standardima i predviđaju kapacitete koji mogu da neutrališu karbonski otisak,“ kaže inženjer iz EuroCons Group.
Kada je u pitanju zagađenje vazduha, Vasilev ističe da projektanti ventilacionih sistema moraju unapred da računaju sa visokim zagađenjem i pretpostave ugradnju dovoljno jakih ventilatora i efikasnih HEPA filtera.
Rešenje je u prevenciji
Gledajući u budućnost, Vasilev kaže da ne postoji lek za loš kvalitet vazduha kao što postoji za prehladu ili grip. Zagađenje vazduha utiče na zdravlje: pluća, srce, mozak – i bolesti tih organa se leče simptomatski, ali se ne uklanja uzrok. Zato je rešenje u prevenciji tj. smanjenju zagađenja vazduha“.
Naš sagovornik je mišljenja da se moramo „boriti za dah“ dok se ne rešimo izvora zagađenja uvođenjem obnovljivih izvora energije, efikasnijim transportom a pre svega poštovanjem regulative u svim oblastima privrede gde su odavno propisane mere za prečišćavanje emisije.
Priroda nam poklanja ograničeno vreme da rešimo probleme koje pravimo i kad ono istekne priroda stupa na scenu i rešava po svom.
Dodatno, Vasilev ističe da nas moderan način života i željeni životni standard sve dalje odvlače od prirode, te da se nove tehnologije toliko brzo smenjuju da ne možemo sa dovoljno svesti da pratimo uticaj na životnu sredinu.
„Ako su starije generacije i ne mogu da promene svest i način života, onda ostaje na mlađima da budu pametniji iz čega možete izvući zaključak za kraj – priroda nam poklanja ograničeno vreme da rešimo probleme koje pravimo i kad ono istekne priroda stupa na scenu i rešava po svom. Civilizacijske tekovine nadalje postaju nenadležne“, zaključuje Nebojša Vasilev.
