Zašto su trgovi nestali – i zašto je to veći problem nego što mislimo

Trgovi nisu nestali zato što više ne umemo da ih projektujemo, već zato što smo gradove počeli da planiramo za automobile, investitore i protok. 

Ako biste danas gradili potpuno novi grad – recimo na poljima oko Surčina, u pustinji Arizone ili na periferiji neke azijske metropole – dobili biste gotovo uvek isti urbanistički obrazac: široke bulevare, visoke stambene tornjeve, poslovne blokove, tržne centre. Ono što gotovo sigurno ne biste dobili jeste – trg.

Ne malu „plazu“ ispred neke poslovne zgrade, ne proširenje sa klupama i fontanom, ne dekorativni plato. Nego pravi trg: otvoreni, javni prostor bez kapije, bez kontrole, bez vlasnika, mesto koje ne pripada nikome i zato pripada svima. To što ih više nema nije slučajnost. To je jedna od najdubljih promena savremenog urbanizma.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• More arhitekte, ne orite trgove. More građani, ne gazite projekte

U čemu je stvar sa nestankom trgova i zašto se urbanisti klone jednog od osnovnih delova svake urbane sredine?

Naime, nekada je grad imao lice. I ime tog lica bilo je – trg. Svaki grad koji je mamac za turiste, i kojega se uopšte i sećamo po nečemu upečatljivom, imao je neki “definišući” trg: Plaza Mayor u Madridu, Trg Republike u Beogradu, Španski trg u Rimu (i mnoge druge), Trafalgar Skver u Londonu, Crveni trg u Moskvi, Trg Bana Jelačića u Zagrebu, Trg Slobode u Novom Sadu…

Trg nije bio „otvoren prostor“, „plato“, „javna površina“ niti, ne daj bože, „plaza“ (ovo je toliko ušlo u naš život da je i sama reč ušla u jezik, nezvana, sama). Bio je mesto gde se stoji bez razloga, sedi bez cilja i gleda bez obaveze. Mesto gde grad diše sam sa sobom.

Danas, međutim, ako pitate savremeni urbanizam gde su trgovi – odgovoriće vam parking mestima, bulevarima sa po šest traka i ponekom sterilnom betonskom prazninom ispred poslovnog objekta, koja formalno jeste javna, ali se u njoj niko ne zadržava duže od trajanja crvenog svetla na semaforu.

Znamo da se osećamo sve nelagodnije u gradovima, ali nismo znali baš i zašto – ali čim su kolumnisti po svetu počeli da pišu o ovom problemu. Dobro, sad znamo šta je problem, ali kako smo došli do toga – u čemu je stvar sa nestankom trgova i zašto se urbanisti klone jednog od osnovnih delova svake urbane sredine?

Prvo: Trg kao “pretnja”

U istorijskom gradu trg nije bio luksuz ni estetski dodatak. Bio je ključna infrastruktura društva. Na njemu se trgovalo, raspravljalo, slavilo, sudilo, protestovalo i zaljubljivalo. Od atinske Agore i rimskog Foruma, preko srednjovekovnih pijaca do balkanskih varoških trgova, to je bio prostor u kome se grad susretao sam sa sobom.

Sama reč “trg” u slovenskim i germanskim jezicima ima isto poreklo kao i reč “trgovina” ili “tržnica” (Markt u nemačkom je tržnica, pijaca, slično je i sa skandinavskim “tor” itd). Dakle, tu su bile pijace, i tu su ljudi trgovali, razgovarali i mešali se slobodno.

U savremenom gradu taj tip prostora postaje problem. Trg je, po svojoj prirodi, neprogramiran. Ne zna se ko će doći, šta će raditi, koliko će ostati, da li će se okupiti, vikati, pevati ili protestovati. Trg razmenjuje ideje. On proizvodi situacije koje se ne mogu predvideti, a još teže kontrolisati.

Na trgovima su počinjale demonstracije, na Dvorskom trgu su u Petrogradu pobunjenici jurnuli na Zimski dvorac 1917. godine.

U svetu u kojem se grad sve više vodi kao korporacija, takva mesta postaju bezbednosni, politički i ekonomski rizik. Na trgovima su počinjale demonstracije, na Dvorskom trgu su u Petrogradu pobunjenici jurnuli na Zimski dvorac 1917. godine. Sovjeti su to dobro upamtili i pa su gradove koncipirali linearno, duž bulevara: primera je mnogo, ali Bulevar Oslobođenja (tada 23. oktobra) u Novom Sadu je takav primer.

I danas se u autokratskim državama trgovi izbegavaju: u monarhijama Persijskog zaliva nisam video nijedan novi javni trg. Navedite mi nove trgove u Dubaiju i Abu Dabiju? Da, ima jedan – najpopularniji – unutar tržnog centra Burdž Kalifa. Ali, to nije pravi trg.

Kako je trg zamenjen plazom

Amerikanci su poslednjih godina počeli naglas da se pitaju ono što je Evropi odavno jasno: zašto u gradovima ima svega osim mesta za ljude? U tekstovima koji se pojavljuju na ozbiljnim portalima (CNN Style, The Atlantic, Aeon), urbanisti, sociolozi i arhitekte ukazuju na jednostavnu, ali neprijatnu činjenicu: savremeni američki grad je projektovan za automobile, ne za susrete. Umesto trga – mall. Umesto “piazze” i “agore” za razmenu mišljenja – parking. Umesto sedenja – kretanje.

Trg podrazumeva zadržavanje, a zadržavanje nije profitabilno ako ne vodi direktno do potrošnje. Umesto trgova, savremeni grad proizvodi ono što se naziva „plazama“. To su oni otvoreni prostori između solitera, poslovnih kula i tržnih centara, sa klupama, dekorativnim drvećem i fontanama. Na prvi pogled deluju kao javni prostor.

U stvarnosti, to su privatna predvorja kapitala. Na njima važe pravila vlasnika: nema protesta, nema prodaje, nema „nepoželjnih“, nema okupljanja bez dozvole. To su prostori koji izgledaju otvoreno, ali funkcionišu kao lobiji hotela ili aerodroma – dozvoljeno je boraviti samo ako se ponašaš kao potrošač. Takav je i “trg” unutar Burdž Kalife. Grad je tu prisutan kao scenografija, ali ne i kao politička i društvena realnost.

Da, ljudi osete trg kao “živ organizam”. I da, savremenim ljudima nedostaju trgovi, a ovi kod kojih nema zadržavanja imaju podrugljiv nadimak “blah-za”.

Poseban problem su tzv. „plaze“ – prostori koji na papiru glume trgove, ali u stvarnosti funkcionišu kao arhitektonske fusnote. Plaze su oni pravilni, glatki, često vetroviti prostori bez hlada, bez ivica, bez razloga da im se vratite. Bez kafića koji izlaze napolje. Bez klupa koje nisu dizajnirane da vas isteraju posle deset minuta.

Jae Seong Cho u autorskom tekstu za The Urbanist kaže da je zbog života u Seulu i Los Anđelesu često bivao na dve “plaze” – pseudotrga, pod nazivima Gwanghwamun Plaza i Grand Park, i da je primetio da su plaze impresivne, ali da ljudi samo prolaze i ne pogledaju se, i niko se ne zadržava na njima. Umesto buke “normalnih” trgova – avetinjska tišina; umesto ljudi koji sede na klupama – prazne klupe u Seulu. U Grand Parku, džogeri i joga. Ali, nema zadržavanja.

Jae navodi Sijenu kao ono što trg treba biti – ali avaj, Sijena je sagradila Piazza del Campo pre nekoliko stoleća. Ali, Jae i primećuje da je korejski student zaplakao u Sijeni, i na pitanje zašto plače, odgovorio sa “dotakla me lepota ovog prostora!” Da, ljudi osete trg kao “živ organizam”. I da, savremenim ljudima nedostaju trgovi, a ovi kod kojih nema zadržavanja imaju podrugljiv nadimak “blah-za”.

William H. Whyte je još sedamdesetih godina pokazao da ljudi intuitivno znaju šta je dobar javni prostor: gde ima sunca, gde ima ivica, gde ima drugih ljudi.

Ellen Dunham-Jones, direktorica Programa urbanog dizajna na Tehnološkom institutu Džordžije u Atlanti, kaže da su u gradovima poput Njujorka i Atlante graditelji nebodera 1960-ih bili primorani od strane urbanista da uključe “trgove” ispred zgrada.

To je bio znak poštovanja važnosti zajedničkog građanskog prostora. Međutim, ovi prostori (koji su nazvani španskim imenom “plaza” umesto “square”) nisu postali mesta sastanka, osim za radnike na pauzama za ručak koji nemaju drugo mesto za sedenje, piše Jeanne Bonner u članku za CNN.

William H. Whyte je još sedamdesetih godina pokazao da ljudi intuitivno znaju šta je dobar javni prostor: gde ima sunca, gde ima ivica, gde ima drugih ljudi. Stari, kolonijalni gradovi u SAD kao Čarlston, Savana ili Santa Fe su puni trgova i ljudi. Ali savremeni urbanizam često radi upravo suprotno – briše sve što je neformalno, nepredvidivo i živo.

Ali, reći ćemo mi, zar nije „profitabilno” postaviti gomilu restorana i kafea na trgu, gomilu prodavnica, da bi se ljudi okupili, kad već vole tu da borave? Jeste, ali videćemo da za kapital postoje i isplativija rešenja – a Kapital sa velikim K je „alien life form”, kako bi rekao David Bowie, i on gleda da ugrabi plen koji je najveći i pruža najmanje otpora. On je predator koji nišani devojku u klubu koja će prvu moći iskoristiti.

Zašto developeri ne vole trgove

Ne programeri-developeri, nego preduzetnici u izgradnji nekretnina. Razlog je jednostavan: trg ne donosi profit. Ne može se prodati, ne može se izdati, ne može se zatvoriti, ne može se kontrolisati.

U Excel tabeli investitora trg je “izgubljena parcela” – rupa u bilansu. Bulevar donosi spratnost. Soliter donosi kvadrate. Tržni centar donosi zakupce. Trg donosi ljude, a ljudi su nepredvidivi. Zato savremeni urbanizam proizvodi grad kao niz optimizovanih parcela, povezanih infrastrukturom kretanja, ali bez centralnih prostora za boravak.

Sa druge strane, otkad se svet uselio u automobile, mnogi gradovi izgrađeni u 20. veku dali su prioritet protoku saobraćaja i parkiranju u odnosu na javni prostor. Sve u svemu, raskrsnice i, u mnogim slučajevima, parkinzi zamenili su centralni prostor za okupljanje.

Prvi plan za Novi Beograd iz 1947. predviđao je zvezdasti dizajn bulevara koji se seku u velikom trgu sa petokrakom, nalik na “polovinu trga Place d’Étoile” u Parizu.

U Americi, imali smo paradoks da su jedini “trgovi” u gradovima bili – ogromni parkinzi. I danas su jedini novi “trgovi” koji se projektuju – parkinzi ispred tržnih centara. Konkretno, svakog dana gledam jedan takav, preko puta svoje kuće, gde postoji tržni centar u obliku ćiriličnog “П”, a investitoru je bilo preskupo da napravi “normalan trg” na nivou zemlje (osim igraonice za decu) a da garaža bude podzemna – ono što je mogao biti lep novi trg, sada je parking sa sivim asfaltom.

U Americi su tu još neke stvari “uplele svoje prste”, ali i kod nas u socijalizmu. Urbanisti su projektovali nove gradove i naselja po “mrežnom sistemu” – efikasnost i lakoća navigacije – ostavljaju manje prostora za nepravilne, organske ili centralne javne trgove.

Prvi plan za Novi Beograd iz 1947. predviđao je zvezdasti dizajn bulevara koji se seku u velikom trgu sa petokrakom, nalik na “polovinu trga Place d’Étoile” u Parizu. Već sledeći planovi su izbacili trgove i šta je bio rezultat? Otuđenost i pretvaranje Novog Beograda u “veliku spavaonicu“ i mesto za getoizaciju.

Trg eliminiše getoizaciju – i to mu je važna karakteristika na koju su projektanti Novog Naselja, Detelinare ili Limana u Novom Sadu – zaboravili. Nije dovoljan „prostor između zgrada“. Potreban je trg.

U nekim slučajevima, posebno u Severnoj Americi, gradski javni trgovi stekli su reputaciju nebezbednih ili takvih da ih je teško održavati.

Takođe, tu je i funkcionalno zoniranje, popularno u SAD. Moderno planiranje često razdvaja stambene, komercijalne i rekreativne prostore, smanjujući potrebu za jednim, centralnim „trećim mestom“ gde se ljudi iz različitih područja mogu okupljati.

Amerikanci su nas zarazili još jednom “boljkom”: preferencijom ka zatvorenim, klimatski kontrolisanim prostorima poput tržnih centara, smanjili su potražnju za javnim, otvorenim, pešačkim trgovima.

Mnogi američki gradovi su takođe razvijeni su bez istorijskog, organskog, srednjovekovnog gradskog centra koji je karakterisao evropske gradove, a vremenom su se javili i bezbednosni problemi i problemi sa održavanjem – u nekim slučajevima, posebno u Severnoj Americi, gradski javni trgovi stekli su reputaciju nebezbednih ili takvih da ih je teško održavati, što je dovelo do njihovog napuštanja ili smanjenja njihovog volumena, ili broja. I onda je ceo svet počeo prepisivati od Amerike, i tu smo gde smo.

Trg kao kolateralna šteta savremenog urbanizma

Nestanak pravog gradskog trga nije posledica zaborava, već odluke. U modernom urbanizmu, naročito američkom, prednost je data automobilima, efikasnosti i privatnom prostoru, dok su pešaci, spontanost i javno okupljanje proglašeni neproduktivnim. Tako su umesto trgova nastali bulevari, parking mesta i „plaze“ koje formalno jesu javne, ali u kojima se niko ne zadržava – jer za to, jednostavno, nisu ni projektovane.

Za razliku od Amerike, evropski gradovi imaju prednost “istorijske greške”: izgrađeni su pre automobila. Trgovi u Italiji, Španiji, Francuskoj ili na Balkanu nisu nastali kao dizajnerski koncepti, već kao društvena nužnost. Tu se trgovalo, sudilo, slavilo, protestovalo i – dosadno sedelo. Zato ti trgovi i danas funkcionišu, čak i kada su turistički preopterećeni. Oni imaju meru, ritam i odnos prema ulicama koje u njih ulaze.

Zanimljivo je da Kina i dalje gradi ogromne trgove. Novi gradovi često imaju monumentalne centralne prostore veće nego ikada u istoriji. Ali ti trgovi nisu mesta spontane građanske dinamike – oni su pozornice države. Prostori ceremonije, parade i kontrole mase.

U novom Dušanbeu, u Tadžikistanu, videli smo taj kineski pristup – nekoliko novih, monumentalnih trgova, koji slave nacionalnu istoriju. Nije iznenađenje – gradili su ih Kinezi. Ali, makar imaju trgove, zelenilo, spomenike i klupe. I puno ljudi u njima.

U Beogradu dobijamo poslovne kampuse, stambene blokove, šoping-molove i parkinge sa drvoredima, ali ne i mesto gde se grad sabira.

Zapadni model ide u suprotnom pravcu: nema velikih trgova, ali ima bezbroj privatnih „plaza“. Jedan sistem kontroliše kroz monumentalnost, drugi kroz privatizaciju. Rezultat je isti – nestaje slobodan javni prostor.

Isti obrazac se vidi i u Beogradu i u drugim gradovima regiona. Novi Beograd se širi već decenijama, ali nijedan novi deo nema pravi trg – ima eventualno „plazu” između zgrada, kada se developer „smiluje” da kaže – OK, neću baš svaki pedalj napuniti zgradama, ostavljam vam malo prostora da dišete. Dobijamo poslovne kampuse, stambene blokove, šoping-molove i parkinge sa drvoredima, ali ne i mesto gde se grad sabira.

Paradoks je što u postsocijalističkim gradovima, koji su nekada imali snažnu tradiciju trgova, danas svesno ponavljamo iste greške, i smanjuje se broj trgova, a smanjuju se i postojeći. The Guardian piše da se u Varšavi ili Kijevu dešavaju restitucije koje odmah dovode do prodaje zemlje investitorima – i javni prostori se smanjuju. Još jedan paradoks – u Gdanjsku su svi bivši vlasnici – Nemci koji su proterani posle 1945. – tako da nema restitucije i nema uništenja gradskog jezgra.

No, u SAD imamo neke naznake poboljšanja – arhitekti koji su živeli u Evropi sada počinju graditi nešto “nalik na Evropu” – jedan takav primer je Culdesac Tempe u Arizoni gde je investitor namerno izbacio parking, a ubacio “trg”.

Grad bez mesta za boravak

Trg je opasna stvar jer na njemu ljudi nisu korisnici, nego građani. Ne kupuju, ne prolaze, ne odlaze – oni ostaju. Gledaju. Razgovaraju. Misle. Kao što je u filmu „Gospodin Johson” lokalni nigerijski lider rekao britanskom guverneru, koga glumi Pierce Brosnan, „gospodine, nemojte graditi put – put donosi nove ljude, a oni donose nove ideje i običaje, a to se nama ne sviđa!”.

Mi možemo reći danas – trgovi donose skupljanja ljudi koji ništa ne kupuju već misle i razmenjuju ideje. To se nijednoj vlasti i nijednom kapitalu ne sviđa, a naročito onom sa velikim K koji proždire sve da bi se multiplikovao.

Savremeni urbanizam proizvodi prostore za kretanje, za rad i za potrošnju, ali sve ređe proizvodi prostore za bivanje. Zato bulevara i tornjeva ima sve više, a trgova sve manje. To nije greška projektovanja. To je ideološki projekat. Trgovi nisu nestali zato što ih više ne umemo da projektujemo, već zato što smo gradove počeli da planiramo za automobile, investitore i protok – a ne za ljude i njihovo zadržavanje.

Savremeni urbanizam proizvodi prostore za kretanje, za rad i za potrošnju, ali sve ređe proizvodi prostore za bivanje. Zato bulevara i tornjeva ima sve više, a trgova sve manje.

Širenje gradova bez centralnih tačaka; „platoi“ ispred zgrada koji služe kao tampon-zona između ulaza i parkinga: trg kao marketinški pojam u prospektu investitora – sve u svemu – grad bez trga je grad bez pauze. A grad bez pauze prestaje da bude grad i postaje infrastruktura. Grad koji se gradi bez trgova nije grad u klasičnom smislu. To je kolekcija nekretnina.

Naši trgovi su unutrašnjost tržnih centara. I to je tragedija savremene civilizacije, i uzrok zašto se osećamo tako nepotpunima. A sve to mogu rešiti gradski urbanisti svojim rešenjima. Samo – uglavnom – ne žele. Jer – trg je mrtav kapital za grad i za developere nekretnina. A grad bez trgova je mrtav za svoje stanovnike.