Između dve Pritzkerke: Kako su naši arhitekti stajali rame uz rame s najboljima
Jubilarno izdanje Dana Orisa obeležili su inspirativna predavanja i inovativni projekti, a sa posebnom pažnjom pratili smo nastup beogradsko-lisabonskog studija Cado Architects.
Kad smo se prošle godine rastajali u Lisinskom, dogovor za sledeći susret bio je dogodine u isto vreme. Ali, kako kažu, čovek planira, a Bog se smeje. Jubilarni 25. Dani Orisa održani su na početku leta. Programskom timu na čelu sa beskrajno upornim Andrijom Rusanom uspelo je skoro nemoguće.
Zaokružen program, velika imena, čak dva dobitnika Pritzkera, odlična predavanja, uigrani moderatori (Mia Roth Čerina, Maroje Mrduljaš i Dinko Peračić) i uobičajeno pun dobro rashlađen Lisinski. Napolju je pržilo junsko sunce, a dan trajao skoro do deset uveče.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Direktno sa aerodroma na otvaranje
Sve je počelo još u četvrtak uveče, 25. juna u Oris Kući arhitekture, izložbom katalonskog arhitektonskog biroa RCR_Arquitectes (Rafael Aranda, Karme Pigem i Ramon Vilalta). Predstavljen je projekat Studentskog centra za sport i aktivnosti (Taichung, Tajvan). O tome će dan kasnije govoriti Karme Pigem.
U novom kampusu Kineskog medicinskog fakulteta, nasuprot Muzeju medicine Frenka Gerija, je zgrada sa prostorima za sport, restoranima i prostorima za okupljanje. Pod zajedničkim krovom na tri nivoa raspoređeni su javni prostori sa komunikacijama na srednjoj etaži koja povezuja gornji nivo sa restoranima i donji nivo na kojem su učionice, sportske dvorane i staze za trčanje.
Na otvaranje je direktno sa aerodroma stigla i Kazuo Sedžima. Ona je u petak pre podne i održala prvo predavanje. Predstavio ju je, kao i Kenga Kumu prošle godine, naš Japanac Darko Radović. Govorio je o svojoj dugogodišnjoj prijateljici i ne ono što svi znamo.
Recimo, na univerzitetu Keio postao je profesor 2009, a u Japanu se jako teško nalazi stan, posebno ako ste stranac i tek ste stigli, ne znate jezik i još se ne snalazite. Ponudila mu je pomoć. Našla mu je stan u zgradi koju je projektovala, u kojoj je, kako Darko kaže, bilo uživanje boraviti, a koja je jako lako podnela zemljotres u Fukušimi.
Govorio je o njoj i kao profesorki, beskrajno strpljivoj i korektnoj. Iz prve ruke čuli smo o njenom istančanom osećaju za detalj i senzualnosti arhitekture, o neposrednosti kao i kako se s njom može divno tračariti. Otputovala je par sati kasnije.
Gledali smo nežne strukture u prirodnom ambijentu i slušali kako treba poštovati tradiciju, a transponovati je i uvek napraviti nešto drugačije.
Pre toga Maroje Mrduljaš je podsetio na četvrt veka Dana Orisa, međunarodni kulturni fenomen arhitektonske scene sa publikom koja se po brojnosti meri sa onom na rok koncertima, a kod predavača, ma kako oni iskusni i poznati bili, izaziva u najmanju ruku blagu tremu. Podsetio je i na Vedrana Mimicu, prvog moderatora, koji je uz Andriju Rusana u velikoj meri zaslužan za ovakav uspeh, posebno u prvim godinama.
Onda je na pozornicu izašla Kazuo Sedžima. Posle 14 godina, opet. Te 2011. bila je zvezda festivala. Dobila je Nagradu Orisa, a godinu ranije, 2010, Pritzkera i bila je glavna kustoskinja Bijenala arhitekture u Veneciji. Govorila je o realizacijama i iskustvima biroa SANAA koji od 1995. vodi sa Rjueom Nišizavom.
Gledali smo njihove muzeje uklopljene u prirodu i krovove po kojima se hoda, objekte koji vijugaju kroz zelenilo i kako se postavlja kuća između drveća. Podsetili smo se nekih starijih realizacija, videli nove i manje poznate. Gledali smo nežne strukture u prirodnom ambijentu i slušali kako treba poštovati tradiciju, a transponovati je i uvek napraviti nešto drugačije. Pomenula je Sedžima i potrebu da se preoblikuje kurikulum studija arhitekture. Naravno, ovacije na kraju.
Srpske arhitekte između dve dobitnice Pritzkera
Naši su bili odmah posle. Cado arhitekti sa biroima u Beogradu i Lisabonu. Ljiljana Čavić i Riste Dobrijević. Govorili su o arhitekturi praznine između dve dobitnice Pritzkera. Sedžime i Karme Pigem. Malo li je za tremu? Pa još prvi put pred tolikim auditorijem.
Osetila se u glasu, načinu komunikacije, malim nespretnostima… i aplauz podrške na otvorenoj sceni, jer Ljiljana i Riste su uspeli da preskoče rampu i pokažu da dobro misle, umeju da osete trenutak i da je, ako sve bude kako treba, lepa budućnost pred njima. S njima su se mogli poistovetiti mnogi novi biroi koji se bore za svoje, časno, opstajanje na nesigurnoj arhitektonskoj sceni.
Ljiljana Čavić i Riste Dobrijević govorili su o arhitekturi praznine između dve dobitnice Pritzkera. Sedžime i Karme Pigem. Malo li je za tremu?
Onda je na scenu izašla Karme Pigem. RCR Architects bili su na Danima Orisa iste godine kad su i dobili Pritzkera, 2107. Katalonski trio normalnih arhitekata radi zajedno od 1988. Učestvovali su na svim važnijim svetskim izložbama arhitekture, od Međunarodnog salona arhitekture u Parizu (1990), preko venecijanskih Bijenala, do izložbi u Njujorku, Tokiju, Madridu i Barseloni.
Bilo je to poetično predavanje o prostorima arhitekture u kojima se događa život i o važnosti konteksta. O tome da arhitektura govori o prostoru, a ovaj o životu. Kao i da što si više vezan za svoj, to bolje razumeš druge prostore.
Približila je arhitekturu i senzibilitet tima koji je na sceni skoro četiri decenije. Naši koreni su čvrsti, a ruke raširene prema svetu. Ova, rečenica bila je u obrazloženju Pritzkerovog žirija za RCR Architects te 2017.
Mandrup je govorila je o dalekom severu i polarnom svetlu, o ljudima koji žive izolovano, o potrebi da sazna što više o geologiji, kitovima, pticama i ljudima.
Za kraj prvog dana još jedna arhitektica. Dankinja Dorte Mandrup. Osnivačica i kreativna direktorka studija Dorte Mandrup Arkitekter iz Kopenhagena. Poznata je po umetničkom, humanističkom i naučnom pristupu arhitekturi. Dobitnica brojnih međunarodnih priznanja. Članica je upravnog odbora čuvenog Muzeja savremene umetnosti Louisiana (Danska) i članica Saveta za istorijske zgrade.
Projekti, oni su krajnje specifični – The Whale Cultural Center (2019) na norveškom ostrvu Andøya, 300 km severno od Arktičkog kruga, pa Wadden Sea Centre (2017) – centar za ptice (pod UNESCO zaštitom) koje tu dolaze dva puta godišnje na svom putu za toplije krajeve. Onda Muzej egzila u Berlinu (2020) ili zanatska škola u Herningu u Danskoj gde su sve što se moglo najbolje moguće, radile zanatlije.
Govorila je o dalekom severu i polarnom svetlu, o ljudima koji žive izolovano, o potrebi da sazna što više o geologiji, kitovima, pticama i ljudima. Posle sam još dugo mislila o tome i svetu u kojem živimo. Surovom i nežnom, džinovskom i krhkom, o svetu ljudi i svetu životinja i biljaka.
Maroje Mrduljaš o kontinuitetu u diskontinuitetu
Subota nije bila ništa manje zanimljiva. Na početku je Maroje Mrduljaš, furiozno kako on to ume, govorio o kontinuitetu u diskontinuitetu. Kritički i celovito analizirao je arhitekturu u Hrvatskoj u poslednje tri decenije. Sa usponima i promašajima. Govorio je o potrebi da se misli strateški u urbanom planiranju.
Nabrajao je dobre inicijative raznih arhitektonskih grupa za koje vlast nije htela ni da čuje, podsećao na važnost železnice u gradu i potrebi da se modernistička tkiva naših gradova prirede za 21. vek. Nije se moglo bez apartmanizacije obale, rušenja i obnove, javno-civilnom partnerstvu, kao i o tome da arhitekti stvaraju preduslove, a pitanje je ko će i kako upravljati time.
Jedan od takvih preduslova je i ono što radi Andrija Rusan koji snagom i neverovatnom upornošću uspeva da 25 godina održi Dane Orisa. Svako u sali se prepoznao u nekom elementu Marojevog izlaganja. Ovacije na kraju.
Nagrada Oris tandemu Bevk/Perović
Prisustvovali smo onda ceremoniji dodele Nagrade Oris ljubljanskom tandemu Bevk/Perović. Beograđanin Vasa Perović i Matija Bevk, od 1997, poznati su kao ljubljanski Bevk Perović arhitekti. Izuzetno uspešni u Sloveniji, prepoznatljivi su i na međunarodnoj sceni.
Dobitnici su nagrade Mies van der Rohe za arhitekte koji dolaze (2007), Kunstpreis Berlin (2006), dok su Sloveniji dobili nekoliko Plečnikovih nagrada i nagradu Piranesi. U svojoj zbirci imaju nagradu Red Dot Design za dizajn svetla, jer dizajnersku praksu razvijaju uz arhitektonsku.
Vasa Perović je u predavanju koje je usledilo izostavio najpoznatije i predstavio stare i manje poznate projekte, te konkurse na kojima nisu prošli, jer, kaže, najviše se uči iz nerealizovanih projekata. Muzej Đorđa Balaševića bi ipak trebalo da bude realizovan.
Govorio je i o groznom višegodišnjem putu koji prelaze arhitekti između projekta i realizacije. Ispričao je i kako su probali da budu sami svoji investitori. Uspeli su da izvedu sve kako treba, stanovi su prodati na tržištu, ali poduhvat neće ponoviti. Bravo!
Vičan komunikaciji i dobar predavač, Martin Gran je približio organizaciju i sistem rada u norveškom i Snøhettinim biroima po svetu.
Ivanišin.Kabashi.Arhitekti. (Krunoslav Ivanišin i Lulzim Kabashi) imali su i svoju odlično postavljenu retrospektivnu izložbu u holu Lisinskog. Na prvi pogled izgleda haotično, a kad se zadubite brzo se shvati da su metodično, crtežima i skicama prikazali svoj višedecenijski rad.
Duhovito i sa ironijskim odmakom pokazali su kako su gradili kuću oko atrijuma – jer je okolina ružna, kako su projektovali socijalne lođe u kolektivnom stanovanju u Dubrovniku, kako misliti interpolacije, ili kako gradilišta uz dobro svetlo izgledaju kao antički hramovi, a hotel ima crvenu pozorišnu ložu iz koje se posmatra grad.
Poslednje ovogodišnje predavanje trebalo je da održi Jette Hopp, direktorka za akvizicije i nove projekte Snøhetta za Europu, ali razbolela se i umesto nje uskočio je Martin Gran, jedan od partnera u Snøhetti. Psiholog vičan komunikaciji i dobar predavač približio je organizaciju i sistem rada u norveškom i njihovim biroima rasutim po svetu.
Predstavio je realizacije po kojima su svetski poznati, od opere u Oslu do Ground Zero u Njujorku, restoran ispod mora, pa i norveške novčanice.
Ime je izabrano po planini koja je najviša u planinskom lancu Dovrefjell, a 24. je najviši vrh u Norveškoj, jer na planinu svi mogu da odu, ali niko ne može da je ponese sa sobom. Iz imena se već može mnogo toga naslutiti. Svake druge godine zaposleni idu na Snøhettu – hodanje i razgovor ključ su za sve. Snøhetta jako drži do društvene i socijalne održivosti, projekte potpisuje kolektiv.
Predstavio je realizacije po kojima su svetski poznati, od opere u Oslu do Ground Zero u Njujorku, restoran ispod mora, pa i norveške novčanice, jer se bave i grafičkim dizajnom. Videli smo biblioteku u Aleksandriji započetu je 1989, a završenu tek 2001. Inspirativno, motivišuće, optimistično izlaganje za kraj. Veliki aplauz.
Završetak u velikom stilu
Jubilarni Dani Orisa završeni su u velikom stilu. Dobro smišljeni i herojski izvedeni. Organizatori su se sa osmehom fleksibilno prilagođavali u nepredviđenim i neočekivanim okolnostima. Bravo! Vidimo se, nadam se, sledeće godine u novembru.
