Vrtlar Kruno: Drveće nije ukras grada, već infrastruktura

Od urbanih šuma i slojevite vegetacije do zelenog katastra – evo kako gradovi mogu postati otporniji na sve veće vrućine i sušu.

Drveće, parkovi i vegetacija više nisu samo estetski dodatak gradu. U vreme sve toplijih leta, ekstremnih padavina i dužih sušnih perioda, zelenilo postaje infrastruktura koja hladi ulice, zadržava vodu, poboljšava kvalitet vazduha i direktno utiče na kvalitet života.

O tome kako bi gradovi trebalo da planiraju zelenilo razgovarali smo sa Krunom Pekasom, pejzažnim dizajnerom i eko-aktivistom, poznatijim kao Vrtlar Kruno.

Mreža zelenih oaza umesto nasumične sadnje

Planiranje zelenila ne bi trebalo da se svodi na pojedinačne parkove ili drvorede. Grad bi trebalo posmatrati kao povezanu zelenu mrežu, u kojoj se na svakih desetak minuta hoda nalazi park ili zelena oaza.

“Takve površine potrebno je međusobno povezati drvoredima. Slikovito objašnjeno: treba planirati zelenilo u gradu tako da veverica može od jednog parka preko stabala doći do drugog”, ističe Kruno.

Istovremeno, savremena istraživanja pokazuju da nije dovoljno samo povećavati broj stabala.

“Podjednako je važno povećati zasenčenje javnih prostora, smanjiti udeo nepropusnih površina, omogućiti prirodnu ventilaciju grada i stvarati biljne zajednice koje dugoročno zahtevaju manje održavanja.” – kaže Kruno.

Umesto beskonačnog nizanja drvoreda, gradovi bi trebalo da razvijaju manje urbane šume koje bolje odgovaraju izazovima klimatskih promena.

Manje travnjaka, više slojevite vegetacije

Jedna od najvećih promena u pristupu gradskom zelenilu odnosi se na travnjake, o čemu smo već pisali. Umesto velikih površina pod nisko pokošenom travom, koje zahtevaju mnogo vode i stalno održavanje, Kruno predlaže njihovu zamenu gustom i slojevitom vegetacijom.

Takvu sadnju čine visoka stabla širokih krošnji, niže drveće, žbunje različitih visina, trajnice i ukrasne trave. Ovakvi zasadi stvaraju više hlada, bolje zadržavaju vlagu i dugoročno zahtevaju manje intervencija.

Istovremeno, vreme je da gradske cvetne leje prestanu da budu ispunjene sezonskim vrstama koje se svake godine iznova sade, ističe Vrtlar Kruno.

“Mnogo održivije rešenje predstavljaju trajnice i ukrasne trave otporne na sušu, poput seduma (debele koke) ili euforbije, koje gotovo da ne zahtevaju zalivanje.”

Ostavljanjem opalog lišća ispod stabala nastaje humusni sloj koji zemljište čini rastresitim i propusnim.

Jedan od zanimljivijih primera dolazi iz Berlina, gde se u pojedinim parkovima opalo lišće više ne uklanja. Ostavljanjem lišća ispod stabala nastaje humusni sloj koji zemljište čini rastresitim i propusnim. Takvi parkovi mogu da prime velike količine kišnice, sporije se zagrevaju tokom leta, a stabla raspolažu većim rezervama vlage i otpornija su na sušu.

To je primer primene koncepta Nature-based Solutions – prirodnih rešenja koja koriste procese iz prirode umesto dodatne infrastrukture. Suština ovog pristupa mogla bi se svesti na jednostavnu ideju: vratiti prirodu u gradove, odnosno vratiti šume u gradove.

Autohtone vrste umesto egzotičnih eksperimenata

Klimatske promene često podstiču gradove da posegnu za mediteranskim ili egzotičnim vrstama, verujući da će one bolje podnositi visoke temperature. Međutim, praksa pokazuje da takav pristup može imati suprotan efekat.

“Mnogo bolje rezultate daju autohtone vrste koje su se decenijama prilagođavale lokalnim klimatskim uslovima.” – kaže Kruno.

“Primer starog hrasta koji je preživeo brojne suše pokazuje koliko je važna lokalna genetika – njegovi žirevi nose upravo onu otpornost koja će biti potrebna budućim generacijama stabala.”

Suprotan primer zabeležen je u severnoj Evropi, gde je pokušaj pošumljavanja mediteranskim vrstama završio neuspehom. Iako su stabla bila otporna na sušu, nisu mogla da uspostave simbiozu sa gljivicama u lokalnom zemljištu, pa je čitava šuma počela da propada.

Priroda nije geometrija

Opsesija urednim travnjacima i savršeno oblikovanim živicama danas predstavlja jednu od najvećih prepreka održivijim gradovima.

Priroda nije pravolinijska niti geometrijska i upravo u svojoj prirodnoj formi pokazuje najveću otpornost i raznovrsnost, ističe Vrtlar Kruno za Gradnju. Nasuprot tome, savršeno pokošeni travnjaci i grmlje oblikovano u kocke zahtevaju velika ulaganja u rad, vodu i održavanje.

Prirodno oblikovani zasadi ne samo da izgledaju bogatije i stvaraju više hlada, već doprinose većem biodiverzitetu i dugoročno su ekonomičnije rešenje. Uprkos tome, mnoge lokalne uprave i dalje insistiraju na estetici koja je skupa, ekološki nepovoljna i sve manje održiva, ističe Kruno.

Šta gradovi u regionu mogu da urade već danas?

Kako ističe Kruno Pekas, za promene u pristupu zelenilu neophodne su i promene propisa.

Među najvažnijim trebalo bi da bude uvođenje jasne odredbe kojom se štite sva stabla na javnim i privatnim površinama čiji je obim debla veći od 50 centimetara, mereno na visini struka. Za uklanjanje takvog stabla vlasnik bi morao da pribavi dozvolu grada, dok bi nelegalna seča bila strogo sankcionisana. Kao primer dobre prakse navodi se Berlin, gde kazna za seču stabla u sopstvenom dvorištu bez dozvole može da dostigne i 50.000 evra.

Takođe, prema rečima sagovornika, neophodno je uvođenje zelenog katastra sa podacima o svakom stablu i njegovom zdravstvenom stanju, zabrana seče i drastične rezidbe tokom vegetacionog perioda zbog zaštite ptica, kao i zaštita urbanih divljina kroz plansku dokumentaciju.

Jednako važno bilo bi postaviti pravilo da se svake godine posadi više stabala nego što ih bude uklonjeno, uz kontinuirano povećavanje površina pod slojevitom vegetacijom – drvećem, žbunjem, trajnicama i ukrasnim travama.

Treba uvesti jasnu odredbe kojom se štite sva stabla na javnim i privatnim površinama čiji je obim debla veći od 50 centimetara.

Međutim, nijedna od ovih mera neće dati rezultate bez saradnje svih učesnika u procesu. Lokalna uprava mora da ima strategiju, pejzažni arhitekti da projektuju funkcionalne i održive zelene sisteme, urbanisti da ih uklope u razvoj grada, a komunalne službe da obezbede kvalitetno održavanje.

Tek kada sve ove struke počnu da sarađuju od samog početka, gradovi će dobiti zelene površine koje će ih hladiti, čuvati biodiverzitet i unapređivati kvalitet života građana.