Koliko čovek ima potrebu da iza sebe ostavi svedočanstvo o tome da je nešto uradio, da je doprineo nečemu. To su te male, a lepe priče. Razneže. Uvek.
Nagradu društva konzervatora Srbije za 2024. dobila je Aleksandra Šević, diplomirani inženjer arhitekture, viši konzervator u Zavodu za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, za uspešno i celovito sproveden istraživački i projektantski postupak i konzervatorsko restauratorski pristup u realizaciji projekta rekonstrukcije, sanacije i adaptacije centralne kule Starog sajmišta u Beogradu za izložbeni prostor Memorijalnog centra.
Obnovljena centralna kula Starog sajmišta pojavljivala se na više strukovnih izložbi arhitekture protekle godine i uvek je bila zapažena. Onda je stigla nagrada Društva konzervatora Srbije.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
Pored svih pozitivnih reakcija, u stručnoj javnosti termin „realizovana rekonstrukcija“ nema odjek kakav bi trebalo. Uvek je nova arhitektura interesantnija.
“Reč je o Godišnjoj nagradi, za projekat realizovan u 2024. Kako su svi radovi, trajali su skoro dve godine, završeni krajem marta 2024, kuća je stekla uslov za kandidaturu. Prikazali smo je prvo na Salonu arhitekture, pa na BINI (Beogradska internacionalna nedelja arhitekture), a sa sličnim rekonstrukcijama pojavili smo i na Danima arhitekture Zrenjanina. Biće na još nekoliko izložbi. To je vrlo važan objekat i čini se da se ovom rekonstrukcijom nagoveštava transformacija tog prostora.
Međutim, pored svih pozitivnih reakcija, u stručnoj javnosti termin realizovana rekonstrukcija, nema odjek kakav bi trebalo. Uvek je nova arhitektura interesantnija. Iako je, na poslednjem Salonu arhitekture (2024) Grand prix dobio biro Zabriskie za projekat rekonstrukcije i transformacije novosadske industrijske hale fabrike Novkabel InGrid Schneider Electric Hub. Znači, može se. Trebalo bi da naše institucije zaštite kulturnog nasleđa jače promovišu tu temu, da bismo bili jednako vrednovani u javnosti.
Mislim da treba isticati dobre realizovane radove. Tu vidim mogućnost edukacije celokupne javnosti, a ne samo onih koji su usko vezani za arhitekturu. Tako ljudi saznaju šta su sve žaštićeni objekti. Mnogi ne znaju ni pojedinosti o nekim važnim objektima i zaštićenim prostorima, a to znanje je dobra osnova za bolju zaštitu. Ovo govorim iz ugla konzervatorske struke, odnosno nekoga ko se bavi zaštitom kulturnih dobara. Mi, zaposleni u službi zaštite moramo svoj rad učiniti mnogo vidljivijim” – navodi na početku naša sagovornica.
Nova namena bez ugrožavanja
Na međunarodnim stručnim skupovima redovno se čuje da arhitekturu 20. veka treba obnavljati i ponovo koristiti, često i sa drugačijom namenom. Govori se i da je došlo do granice preizgrađenosti. Kod nas je to, čini mi se, sasvim drugačije. Kao da se još ne razume koliko je 20. vek važan kad je reč o našoj arhitektonskoj baštini, čak je to postalo i važno političko pitanje.
Fenomen preizgrađenosti i savremene tendencije nisu vezane samo za kulturno nasleđe, zaštićene objekte i prostore, to je globalni problem. Kod rekonstrukcija zaštićenih objekata koji su u velikoj meri oštećeni, loše održavani, devastirani i napušteni, mora se voditi računa da obnovom objekat ne izgubi one vrednosti zbog kojih je i utvrđen za kulturno dobro. Veliki broj spomenika kulture može dobiti novu namenu, a da one ne budu ugrožene. Autentična namena brojnih spomenika kulture više ne postoji ili je nije moguće vratiti.
Jako je važno da se intenzivnije proučava, istražuje, analizira i vrednuje posleratna arhitektura. Vredni objekti podignuti u prvoj polovini 20. veka, uglavnom su već zakonski zaštićeni. Ranija zakonska regulativa tražila je da prođe određeno vreme od izgradnje do valorizovanja. Devedesetih godina počeo je turbulentan period istorijskih, društvenih, ekonomskih i vlasničkih transformacija koji je u priličnoj meri usporio proces intenzivnije zakonske zaštite, odnosno utvrđivanje objekata izgrađenih tokom druge polovine prošlog veka za kulturna dobra. Prošao je prilično dug period, a ovi objekti nisu imali ozbiljnije restauracije, sanacije ili rekonstrukcije.
Da li se pravi gradacija u vrednosti objekata, recimo, iz srednjeg veka i onog iz 20. veka? Koliko je važna starost objekta i da li ih zaštita izjednačava po vrednosti bez obzira na to kada su nastali?
U kategorizaciji postoje: kulturna dobra, kulturna dobra od velikog značaja i kulturna dobra od izuzetnog značaja. Tom kategorizacijom se izdvajaju objekti koji po slojevitosti svojih vrednosti zaslužuju najvišu kategoriju. To su i spomenici kulture na listi svetske kulturne baštine. Neki objekat se utvrđuje za kulturno dobro i ukoliko iz različitih društvenih okolnosti njegove vrednosti bivaju nadograđene protokom vremena, ili otkrivanjem nekih novih činjenica i onda stiče uslov da pređe u višu kategoriju.
Ceo prostor Starog sajmišta, nekadašnjeg prvog Beogradskog sajma, bio je u svom originalnom izgledu i funkciji samo četiri godine.
Postoji li objekat iz 20. veka koji je od izuzetnog značaja?
Malo ih je: Spomenik Neznanom junaku, Ilegalna partijska štamparija, Muzej 4. Jula i Spomen crkva u Lazarevcu. Njihov primarni značaj nije u vrednosti arhitekture, već u značaju događaja i ljudi koji su u vezi sa objektima i sećanje su na njih.
Da li može postati, recimo, za deset godina?
Apsolutno se može o tome razgovarati. Uopšte nije isključeno. Prvo mi pada na pamet Palata saveznog izvršnog veća – Palata SIV-a. Reč je o je total dizajnu koji je na veliku sreću očuvan, a kako vreme prolazi, vrednost raste. Upravo zbog tog stepena očuvanosti dizajna i elemenata unutrašnje arhitekture. Sreća da je uvek bio u javnoj funkciji, što jako doprinosi očuvanju, a i oduvek je vrlo visoko vrednovan objekat. Ovo je moje lično mišljenje. O tome se razgovara u stručnim krugovima i posle sveobuhvatne analize predlaže se za višu kategoriju.
Da se vratimo kompleksu Starog sajmišta koji je arhitektonski izuzetno kvalitetan, ali je i jako loše prošao. Devastiran je u skoro svakom pogledu.
Ceo prostor Starog sajmišta, nekadašnjeg prvog Beogradskog sajma, bio je u svom originalnom izgledu i funkciji samo četiri godine. Od 1937. do 1941. Najkraće vreme je imao svoju autentičnu namenu.
Neobičnu arhitekturu Centralne kule skoro je nemoguće prilagoditi nekoj običnijoj funkciji kojom bi onda bila, možda, u drugom planu. Sve to ju je obeležilo i sačuvalo tokom tog najstašnijeg perioda. Bitno je znati da, dok je kompleks bio pretvoren u logor, u sajamskim objektima nisu bili smešteni zatočenici. Za tu svrhu je, sa druge strane mosta Kralja Aleksandra, bio izgrađen niz pomoćnih objekata i baraka za njihov smeštaj.
Paviljoni su služili u različite svrhe, a u centralnom paviljonu nalazila se uprava logora. Na fotografijama iz Drugog svetskog rata vidi se koliko su objekti i ceo prostor devastirani. Uništena su stakla i stolarija. Vidi se devastacija, čak i u tim godinama. Kula je privedena nameni prvih godina posle rata, kada je tu bila smeštena direkcija omladinskih brigada za izgradnju Novog Beograda.
Pedesetih godina, kako kaže priča, Moša Pijade je predložio da se sačuvani objekti dodele ULUS-u, odnosno umetnicima za rad ili čak stanovanje.
Izgradnja kompleksa prvog Beogradskog sajma bio je početak prelaska grada na drugu obalu. Kao što je bila vizionarska ideja tadašnjeg gradonačelnika Vlade Ilića da prvi sajamski beogradski prostor izgradi na drugoj strani, na drugoj obali Save, tako posleratna izgradnja grada kreće, uslovno rečeno, iz te tačke. Bili su jako pragmatični i sve sačuvane objekte pretvorili su, ili u objekte za smeštaj, ili u projektne biroe, ili u direkciju. Tako su svakodnevnim korišćenjem bili nekako očuvani. U izvesnoj meri su prepravljeni i prilagođeni novoj nameni, ali život im je osigurao opstanak.
Kada je taj relativno kratak period završen, direkcija je dobila drugi prostor. Možda je ovaj postao premali i neuslovan. Pedesetih godina, kako kaže priča, Moša Pijade je predložio da se ti sačuvani objekti dodele ULUS-u, odnosno umetnicima za rad ili čak stanovanje. Prostor je izdeljen na manje celine, za ateljee koji su dodeljeni su umetnicima na korišćenje. Tako je bilo, kad je Centralna kula u pitanju, sve do 2015, kada su umetnici iseljeni u druge prostore. Do početka rekonstrukcije, do 2022. tamo su boravile tri porodice.
U italijanskom paviljonu su još uvek umetnici?
Da.
Drugim rečima, umetnici nisu živeli i radili u objektima u kojima su bili zatvorenici.
Ne. Ali, za razliku od drugih koncentracionih logora, Aušvica recimo, gde su objekti namenski zidani za smeštaj zatočenika, ovde su postojeći objekti visoko vredne arhitekture iskorišćeni za strašne namene. Najmanji broj zatočenika bio je u paviljonima, ali je recimo, turski paviljon služio kao mrtvačnica. Jugoslovenski paviljoni koji su bili i najveći, stradali su u savezničkom bombardovanju, tek 1944. Posle šestoaprilskog bombardovanja, broj sačuvanih objekata bio je mnogo veći od onoga što se zateklo posle 1944.
Toranj je godinama bio izložen atmosferskim uticajima, pa je armatura bila potpuno ogolela i zarđala, a beton ispran.
Projekat rekonstrukcije, sanacije i adaptacije Centralne kule radio je Zavod za zaštitu spomenika kulture?
Zavod je uradio obiman i složen istraživački posao. Oko 2010. su počela intenzivnija istraživanja po istorijskoj dokumentaciji da bi se prikupio što kvalitetniji materijal.
Da li je bilo arhivske dokumentacije?
Ne. Bilo je to jako neobično i najteže za mene kao projektanta. Objekat nije bio ni pravilno uknjižen. Uknjižen je u gabaritu koji nije odgovarao autentičnom, već onom koji je bio zatečen 1952, kada je vršen premer i upis u katastarske planove i to bez dva stepeništa, dok su druga dva bila u polovini svoje veličine. Bio je to oblik zupčanika, vrlo neobičan oblik. Da bude još komplikovanije u rubrici “spratnost”, pisalo je prizemlje. Svakako se objekat ne bi nazivao kulom da ima samo prizemlje. Svi objekti su tako upisani.
Međutim, u procesu projektovanja nema pomaka ako ne ispravite sve nelogičnosti i anomalije. Posebno kad se uzme u obzir da je vlasnik parcele ispod objekta i samog objekta grad Beograd, a parcela oko objekta, odnosno ceo kompleks je u vlasništvu Republike Srbije. Javna je svojina, ali u administrativno-pravnom smislu mora se razrešiti pitanje vlasništva, do poslednjeg segmenta, da bi se moglo dalje raditi. U suprotnom, vraćanje u njegovo autentično stanje, po Zakonu o planiranju i građenju, moglo bi se tretirati kao dograđivanje. Što zapravo nije tačno. Veliki broj istraživačkih elaborata i radnji prethodilo projektu – analiza tla, geodetska snimanja, geomorfološke analize… Dobili smo sve potrebne dozvole 2022. Ministarstvo kulture finansiralo je izradu projekta i realizaciju radova kroz dve faze.
Kula je se radila ponovo?
Bila je u velikoj meri oštećena. Od 2015, kada su umetnici iseljeni, do 2022, kada su radovi počeli, u dva maha bilo je nekoliko požara, spasavali smo je da ne izgori cela. Izbačeno je oko 20 tona smeća. Služila je za smeštaj izbeglica, narkomana, raznog sveta… kakav napušteni objekat i inače privlači. Na kraju smo morali da zazidamo ulazna vrata. Pa su se peli na anekse i ulazili kroz prozore prvog sprata. Bilo je tu zaostalog nameštaja, pregrađenih prostora… užasno stanje. Nije bilo parketa, korišćen je za loženje. U prizemlju i na spratu videli smo posledice ljudskog delovanja, dok je toranj bio godinama izložen atmosferskim uticajima, pa je armatura bila potpuno ogolela i zarđala, a beton ispran. Više nije bilo statičke stabilnosti, niti nosivosti kakvu zahtevaju objekti u kojima ljudi borave.
Prva faza obuhvatila je statičku i konstruktivnu sanaciju objekta i izradu fasade, da bi se objekat fizički zatvorio i da bi se radile unutrašnje instalacije i enterijer.
Još pre izrade projekta, predlagani su različiti načini sanacije. Bilo je ideja da se svi elementi betonskog tornja oblože armaturom i obuku u sloj betona. To nije u potpunosti ispravan konzervatorski pristup, jer bi se tako izmenile sve dimenzije elemenata, kao i njihova proporcija i ne bismo postigli autentični izgled objekta sa svim oblikovnim elementima koji doprinose estetici, vrednostima i postulatima arhitekture iz vremena kada su podignuti. Drugi predlog je bio da te istrošene betonske elemente obložimo tankim metalnim pločama, što je takođe bilo neprihvatljivo, jer bismo time dodali objektu veliku težinu na tlu koje je vrlo specifično i ne baš jako nosivo.
Tek kad su počeli radovi, videli smo da u temeljnoj zoni, centralno jezgro koje nosi toranj, nema konstruktivnu vezu, nema vezivnih greda sa temeljima objekta koji čine dva prstena koji nose zidove prizemlja i sprata. Celu strukturu smo morali statički da učvrstimo. Prva faza obuhvatila je statičku i konstruktivnu sanaciju objekta i izradu fasade, da bi se objekat fizički zatvorio i da bi se radile unutrašnje instalacije i enterijer. Bilo je nemoguće realizovati takvu ogromnu investiciju u jednoj kalendarskoj godini. Sve je urađeno za tri kalendarske godine, od leta 2022. do kraja marta 2024.
Čini se da se i konzervatorska doktrina menja. Česte se diskutuje treba li objekat rekonstruisati arheološki, ili ga nekim elementima prilagoditi vremenu u kojem smo. Te diskusije se često prelivaju i na široku javnost.
Imala sam dva fokusa. Jedan, da objekat mora da dobije novi život koji će mu omogućiti dalje trajanje. Treba da opstane i prenese svoju vrednost budućim generacijama. Konzervatorska struka ima tu obavezu. S druge strane, morala sam da izvagam, u odnosu na autentičnu materijalizaciju i arhitekturu, šta od toga ponoviti kao nešto što mora da ostane, da bi se sačuvao duh objekta, epohe i arhitekture. Znači, upotreba betona, arhitektonski elementi, ta fenomenalna intrigantna kružna forma, posebno u unutrašnjem prostoru. Ali, ako treba da razmišljam o tome da li beton iz 1937, zrnca peska iz 1937… Da li ih čuvati po svaku cenu, kao što se čuva neki specifičan materijal u objektima iz 12, 13. ili 14. veka…
Mozaici recimo…
Odličan primer. Tako da sam se držala toga da ćemo ponoviti beton kao osnovni materijal, ali ako se obnavlja da bude stabilno i dobro, onda će to biti novi beton. Ostaće isti materijal, ali se ne može zadržati postojeći element koji više nema nikakvu funkciju ni nosivost.
Pronašli smo balans da uvlačenjem ulaza novi izložbeni prostor ne trpi previše, da mu se ne oduzme veliki korisni prostor.
Od velike koristi su bile i dokumentarne fotografije iz epohe, kada nije bilo grafičke dokumentacije.
Istorijske fotografije su bile jedini izvor. Prikupila sam ih mnogo iz nekoliko izvora. Pojavili su se tokom izvođenja, a nisu bili dostupni na početku rada na projektu. Imali smo sreću da za pojedine odluke nismo otišli predaleko, pa smo mogli da se vratimo korak unazad i da primenimo ono što smo sagledali kroz istorijske fotografije. Recimo, nismo imali jasan i precizan podatak da su stubovi u ulaznim zonama ovalnog preseka. Na istorijskim fotografijama to se nije moglo dobro uočiti, a zatekli smo stubove utopljene u zidnu masu. Drugo, zatekli smo kružnu formu prizemlja i mislili smo da su izvorno postojali zastakljeni portali sa sekundarnom podelom kao ulazna vrata sa izlozima koji su pratili krivinu, odnosno krug. Onda se ispostavilo drugačije. Reč je o dve istorijske fotografije iz porodične zaostavštine dekoratera Petra Zarića koji je radio uređenje izložbenih prostora kada je Centralna kula bila sajamski izložbeni objekat.
Na osnovu tih fotografija smo apsolutno ponovili sekundarnu podelu i način otvaranja fasadne stolarije. Posebno u aneksima. Tek smo u kasnijoj fazi, analizirajući sve fotografije koje nam je dala njegova unuka, došli i do retkih fotografija enterijera. Bile su samo 3-4 fotografije enterijera izložbenog prostora, pomoću kojih se sagledava koliko su ulazi bili duboko uvučeni. Pronašli smo balans da uvlačenjem ulaza novi izložbeni prostor ne trpi previše, da mu se ne oduzme veliki korisni prostor. Ulazi su uvučeni i nagovešteni dovoljno dobro prema autentičnom izgledu objekta, ali nisu uvučeni 4, već 1,5 ili 2 metra. To je kompromis. Nagoveštava se arhitektura, ali unutrašnji prostor nije iscepkan, ne gubi prostornost koja je dobar kvalitet za buduću postavku.
Važnost balansa autentičnog i novog
Postavku izložbe radio je Danilo Dangubić?
Biro Danila Dangubića bio je angažovan da uradi elaborat Koncepta dizajna unutrašnje arhitekture objekta Centralne kule u kompleksu Starog sajmišta. Radili su ga na osnovu projektnog zadatka Memorijalnog centra i uz konsultacije sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Najveći deo njihovog predloga je inkorporiran u izvedeni enterijer, a deo enterijerskih rešenja je rezultat mog, konzervatorskog viđenja arhitektonskih vrednosti zaštićenog objekta. Kolega Dangubić je uradio koncept postavke. Treba još da se uradi izvođački projekat i naravno da se realizuje.
Kako se u zaštićene objekte ovog tipa unose nove instalacije, one koje su proizvod novog vremena i novih zahteva, a koje zgrada nije imala? Mislim na klimu, električne instalacije, grejanje…
Centralna kula je imala četiri identična segmenta sa lokalima u koje se ulazilo spolja. Ni jedan segment nije bio tehnički, nije postojao čak ni sanitarni čvor. Sve to je verovatno bilo u nekom drugom sajamskom objektu. Već posle rata, pošto je život de facto jači, korisnici su jedan aneks žrtvovali i adaptirali ga u mokri čvor i jednu pomoćnu prostoriju. Prihvatili smo taj koncept. Objekat mora funkcionisati. Ne može se obnoviti Centralna kula kao autonoman objekat, a da neophodne funkcije budu u drugim objektima. Znači, nismo mogli da postignemo da sva četiri segmenta izgledaju isto kao u vreme kad je ceo kompleks izgrađen. Jedan je dobio tehničku namenu. Ostala tri imaju mogućnost pristupa sa spoljne strane, kao nekada.
Mora se naći dobar balans. Savremene instalacione sisteme zahteva nova, buduća namena objekta. Nismo zatekli lift u jezgru, ali bilo je puno naznaka da je postojao, ili da je za njega formiran prostor. Ne možemo da znamo šta se s njim dogodilo i da li je ikada ugrađen. Nažalost, danas je još jako malo živih svedoka. Zato je jako bitan balans autentičnog i novog. Da se ne naruši vrednost objekta time što će u njemu biti nova, vrlo savremena namena. Mora se uklapati i uvek se mora voditi računa o suštinskim vrednostima. One se, prvenstveno, moraju očuvati, a sve ostalo se usklađuje.
U prizemlju smo zatekli spušteni plafon, malter na trsci. To danas iz protiv požarnih i mnogih drugih tehničkih razloga nije dozvoljeno. Kada smo ogoleli tavanicu videli smo da fenomenalno izgleda. Divna je u toj zrakastoj formi. Odlučili smo da je ne sakrivamo, da bude vidljiva, a da drugačije rešimo vođenje instalacija koje je trebalo da idu kroz spušteni plafon. Kolega Dangubić je osmislio torus, kao prsten u kojem su smeštene sve instalacije. Ne oseća se kao teret u enterijeru, a funkcionalno zadovoljava sve potrebe.
Dok se radio projekat rekonstrukcije, postavka izložbe još nije mogla biti sagledana, pa smo u projektnom rešenju planirali da pod bude mikrocement i ferobeton. Onda smo, u saradnji, sa kolegom Dangubićem samo u središnjem izložbenom prostoru postavili metalnu rešetkastu strukturu koja je distancirana od poda i koja omogućava da ispod prođu sve instalacije koje će napajati izložbeni prostor, a i omogućiće fleksibilnost buduće postavke.
Nemojte ići u štiklama 🙂
Nije zgodno.
Ukoliko se objekat doživljava kao ograničenje u negativnom kontekstu, kao nemogućnost da se iskaže ideja, onda projektanti te uslove doživljavaju negativno.
Najčešće kada se diplomira na arhitekturi, svi imaju želju da grade. Održavanje, konzervacija, revitalizacija ne uči se na fakultetu tako da bi bila primamljiva.
Posebno ne u vreme kada sam ja studirala. Bilo je svedeno na najmanju moguću meru. O tome smo slušali na istoriji arhitekture, ali o konzervaciji, restauraciji, tehnikama, metodama i materijalima… Toga nije bilo.
Bila sam skoro 13 godina u projektovanju pre nego što sam pomislila da bih možda probala da tako nešto radim. Još sam kao studentkinja, kada se radila Knez Mihajlova 1986, zaradila svoje prve letnje honorare radeći u Zavodu. Bio je to prvi kratak susret. Počela sam da radim u Zavodu 2002. Želela sam da probam, da vidim da li će me zainteresovati. Onda se polako uvučete u sve to, a kroz rad se stiče mnogo novih saznanja. Zvuči vrlo passe, ali ja svakodnevno saznajem nešto novo i to mogu da iskoristim na sledećem poslu. To je permanentan proces. Nisam se pokajala. Iako konzervatorska struka nije u sklopu arhitektonske struke na velikoj ceni. Nama se često čini da se u nekim drugim zemljama društvo i kolege bolje vrednuju, da se više poštuje naša struka. Dobar rezultat vas čini zadovoljnim i to vas gura napred. Momentalno zaboravite šta ste sve prošli tokom rada.
Arhitekti često kažu da im nije lako da sarađuju sa Zavodom za zaštitu spomenika, jer uvek prave probleme. Na arhitektonskim skupovima, ako su rekonstrukcije uspele, autori govore o odličnoj saradnji. Kako zaista ide saradnja sa projektantima, koliko ste restriktivni?
Ne treba koristiti reč restriktivni. Suština odnosa koji treba da rezultira dobrim projektom je u tome da treba vrlo jasno da iskažemo šta se visoko vrednuje i to postavimo kao preduslov koji projektantima treba da bude izazov. Ukoliko se objekat doživljava kao ograničenje u negativnom kontekstu, kao nemogućnost da se iskaže ideja, onda projektanti te uslove doživljavaju negativno. Kao kočnicu. Ali, ako prihvate da su sva ograničenja zbog toga da se očuvaju vrednosti i to razumeju kao izazov i doprinos koji će dati kroz novu ideju, onda dobijamo odlične projekte. Ne treba imati predubeđenja.
Izvođač je izuzetno važan činilac, jer iz iskustva može da predloži mnogo dobrih ideja za rešavanje problema.
Poslednjih godina rekonstrukcije objekata 20. veka sve su češće i sve više u fokusu javnosti. Sava centar, zgrada BIGZ-a, Opservatorija, Palata nauke koja je bila banka, vila Prendić… Za sve te objekte, čini mi se, uvažile su se potrebe današnjeg vremena, a rekonstrukcije dobro prolaze kako u javnosti, tako i u stručnim krugovima. Bili ste uključeni u te projekte.
Bila sam u konzervatorskom nadzoru. Te rekonstrukcije radile su kolege van konzervatorske struke, a ja sam radila projekat rekonstrukcije jednog od paviljona Astronomske opservatorije. Kroz konzervatorski nadzor puno razgovarate sa projektantima i izvođačima. Odmah reagujemo na novootkrivene stvari. Svi zajedno. Izvođač takođe, jer ima ogromno iskustvo. On je izuzetno važan činilac, jer iz iskustva može da predloži mnogo dobrih ideja za rešavanje problema. Sve su to bile rekonstrukcije objekata vrlo različitih namena i veličina, pa je i različito vreme bilo je potrebno za njihovu realizaciju. Jako sam sretna što sam bila u mogućnosti da budem uključena u projekte značajnih dela posleratne i međuratne moderne.
Praktično, to je ceo dvadeseti vek.
Da. Od tridesetih godina pa na dalje. Nije bio ni jednostavan ni lak proces. Ne ide sve uvek glatko, kako bi neko mogao da pomisli. Mnogo je neočekivanih problema, stalno. Zato je rekonstrukcija, kao i sve ono na re… restauracija, revitalizacija, reused (ponovno korišćenje, na engleskom)… Svi ti termini su danas vrlo popularni, a i jako su složeni. Ništa nije predvidivo. To je izazov. Koliko za mene, toliko i za druge, pretpostavljam.
Koliko čovek ima potrebu da iza sebe ostavi svedočanstvo o tome da je nešto uradio, da je doprineo nečemu. To su te male, a lepe priče. Razneže. Uvek.
Druga polovina dvadesetog veka, novobeogradski blokovi. Prošlo je više od pola veka otkako su izgrađeni. Mnogi su arhitektonski i urbanistički vrlo vredne celine. Vape za rekonstrukcijom, popravkama i obnovom, a privatizovani su devedesetih godina, stanovi su otkupljeni. Šta s njima?
To je najteži problem. Ima ih više. Naravno, oni nisu kočnica da se arhitektura ne vrednuje i ne zaštiti. Pošto su to specifični objekti, obnova fasada i partera ne može biti samo u rukama službe zaštite. Posebno je kolektivno stanovanje u velikom problemu. Treba dobiti konsenzus stanara, što je preduslov da se nešto uradi. Mnogo je lakše kada su u pitanju javni objekti iz tog perioda, ili kada je samo jedan vlasnik.
Kada je, recimo, reč o međuratnoj arhitekturi porodičnih objekata, imate samo jednu porodicu, jednog investitora s kojim razgovarate. Šta da radite kad imate meandar sa dvadeset i nešto ulaza, dvadeset i nešto stambenih zajednica, i isto toliko njihovih upravnika? Može se desiti da svi u istom trenutku pristanu da uđu u proces sanacije, obnove i održavanja. Ali to je retko. Ponekad se čini da je to nerešiv problem. Trebalo bi da jedinice lokalne samouprave, prevashodno mislim na Novi Beograd, jer je najveći broj objekata na njihovoj teritoriji, zajedno sa Zavodom učestvuju u rešavanju problema. Bilo kroz projekte ili subvencije, a i pojednostavljenjem zakonske procedure. Nije najsrećnije rešenje da se obnovi samo jedna lamela nekog bloka, a da ostali objekti ostanu onakvi kakvi su bili.
Nešto će se urušiti.
Da. Ne može se kočiti nečija potreba da brine o svom objektu. To je i zakonom definisani zadatak – Zakonom o održavanju stambenih objekata. Mora se pronaći kompromisno rešenje, a mi pokušavamo da reagujemo najbolje što možemo. Akcenat je na proučavanju adekvatnih metoda sanacije savremenih materijala, kako bismo mogli da ih zadržimo, očuvamo i ponovimo efekte njihove obrade. Ima različitih obrada betona, a da bi se sanirali, moraju se pronalaziti načini da se ponovi ta tekstura. Ne može se koristiti ista metoda u svim situacijama. Mnogo je tu problema koje treba rešavati da bi se pomoglo vlasnicima i korisnicima, tako da njihovi objekti duže traju. Mora se imati stručni odgovor. Taj prostor traži fizičko obnavljanje. S duge strane, naši veliki projektanti, velika imena naše arhitekture, autori tih kompleksa, kao da su radili za večnost. Razumevalo se da je beton do te mere dugotrajan, da je večan.
Možda se još nije znala trajnost betona. Pre pedeset godina to je bila daleka budućnost, a sad smo u njoj. Francuski tandem Lacaton/Vassal, dobitnici Pritzkera, transformisali su zgradu kolektivnog stanovanja iz pedesetih godina prošlog veka, dodali su joj strukturu, terase koje su u velikoj meri popravile kvalitet života stanara.
Sad govorim o betonu, što je lakše rešiv problem od, recimo, fasadnih keramičkih elemenata koji se danas ne mogu naći na tržištu. Više se ne proizvode u tim dimenzijama i sastavu. Tada je neka fabrika proizvodila keramiku za ogromno stambeno naselje (blok 21) i postojala je ekonomska računica za taj posao. Ko će danas da pravi dvadesetak kvadrata pločica specifičnog oblika i namene da bi se nešto saniralo i da se ne bi primetila velika razlika između autentičnog i novog. Nije nam cilj da menjamo sve, ali da bi se postigao ujednačeniji izgled često se mora tako.
Savremena arhitektura, kad je reč o estetici i materijalima, nije ni malo jednostavna za rešavanje. Ponekad se čini da je arhitektura sa početka 20. veka jednostavnija za restauratore. Materijali koji su bili tada dostupni i danas su, ili postoje adekvatne zamene, možda samo nešto svedenijih tehnika i načina ugradnje.
Sve to pokazuje da rekonstrukcija uopšte nije dosadna niti nekreativna.
Nije.
Nije vam žao što se time bavite?
Ne. Počev od onih fenomenalnih iznenađenja i emotivnih trenutaka kad u spojnici između dve cigle pronađete komadić papira na kojem su imena majstora. Imali su neku unutrašnju divnu potrebu da ostave trag iza sebe i našli su način. Papirić su uvukli u spojnicu, ili u šupljinu konzole u enterijeru. To su čarobne priče. Kad tako neke stvari otkrijete, shvatite koliko ima ljudskosti u tom radu. Koliko čovek ima potrebu da iza sebe ostavi svedočanstvo o tome da je nešto uradio, da je doprineo nečemu. To su te male, a lepe priče. Razneže. Uvek.
