Na jednom od Ivanovih najdražih mesta u Jokohami, Yokohama International Passenger Terminal / Foreign Office Architects (FOA)
Intervju, Izdvojeno

Arhitekta Ivan Filipović: Kako mi je fakultet u Japanu nesebično pomogao u doba korone

Doktorand i stipendista Vlade Japana ostao je bez stana i zdravstvenog osiguranja u doba pandemije bez mogućnosti da se vrati u Srbiju. Univerzitet ga nije ostavio samog!

Zaglavljen na 9000+ km od kuće u veoma nezavidnoj situaciji, arhitekti Ivanu Filipoviću, istraživaču, doktorandu, posvećenom radu sa studentima, kako kaže „zaluđen“ učenjem jezika (naročito japanskog) i odanom pisanju kratkih priča, u pomoć je uskočio njegov fakultet i to toliko da je i dan-danas bez reči.

Ivan Filipović, kao i svi mi, neko ko samostalno kreira smisao u svom životu i ko pokušava da stečeno znanje prenese dalje, inspirisan je edukatorima sa kojima je imao privilegiju da sarađuje. Upravo u toj težnji za stvaranje odskočne daske koja će drugima biti značajna za dalji profesionalni i lični razvoj nalazi istinsko zadovoljstvo. Ali kako se Ivan uopšte našao u Japanu… i to usred korone?

Zašto baš fakultet u Japanu? 

Jedan od načina na koji sam ranije odgovarao na ovo pitanje bio je da, kada me, po običaju, u Japanu različiti sagovornici pitaju: „Zašto Japan?“, kažem: „Zašto da ne?“ Iako to nije najpristojniji odgovor, a i posle njega razgovor veoma brzo zamre (pogađajte čijom krivicom). Tada je moj misaoni proces bio – svet je globalno selo, zar se zaista i dalje bavimo takvim pitanjima?

Ali, ruku na srce, Japan je veoma specifična sredina u koju se u većini slučajeva ide ciljano, tako da to zahteva dodatno pojašnjenje. Oduvek sam znao da želim da nastavim studije u inostranstvu, iako sam se kratko poigravao idejom da doktorske studije upišem u Beogradu, ali iz objektivnih razloga to nisam sproveo u delo. Pretpostavljam da sam želeo da vidim koliko (i da li) sam sposoban da se snađem u potpuno različitoj sredini od one na koju sam navikao a da istovremeno dobijem najbolje moguće znanje i prilike za napredovanje.

Ono što je bilo prelomno da se odlučim za Japan bio je moj rad u Ambasadi Japana u Srbiji, gde sam bio zaposlen kao arhitekta.

Kao i drugima koji razmišljaju o studijama o inostranstvu, jedan od presudnih faktora mi je bilo prisustvo stipendije, tj. finansijska pomoć. Opcije su bile ograničene, ali ono što je bilo prelomno da se odlučim za Japan bio je moj rad u Ambasadi Japana u Republici Srbiji, gde sam bio zaposlen kao arhitekta, tj. asistent koordinator izgradnje novog diplomatsko-konzularnog predstavništva u Bloku 11a na Novom Beogradu. Tokom rada sam shvatio da se moj temperament uglavnom poklapa sa japanskim kolegama, sa kojima sam imao dobru saradnju i mogao sam sebe da zamislim kako živim u takvom okruženju. To je ujedno bila i dobra priprema za život u Tokiju! Takođe, preciznije sam istražio odredbe konkursa za MEXT (Monbukagakusho) stipendiju koji svake godine raspisuje Ambasada za diplomske i postdiplomske studije u Japanu. Svim studentima koji imaju ambicije da studiraju u Japanu toplo preporučujem da detaljnije informacije potraže na sajtu Ambasade. Proces je dugotrajan (oko godinu dana) i kompetitivan, ali se veoma, veoma isplati!

Jedan od ulaza na glavni, Mita kampus Univerziteta Keio; Foto: Ivan Filipović

„Ja u Japanu?! Ma važi!“

Da li ste ranije bilu o ovoj zemlji?  

U Japan nisam ranije putovao, ali sam se tokom one godine kada sam bio u procesu razmatranja za stipendiju detaljnije upoznao sa japanskom svakodnevnicom i onome što će me očekivati kao studenta u Tokiju. Pre toga sam počeo i da učim japanski, vođen mišlju da bi trebalo savladati neke osnove jezika zemlje u kojoj ću potencijalno provesti značajan period svog života. Ono što mi je u tom procesu bilo bitno jeste da nisam idealizovao niti mistifikovao Japan; to je zemlja kao i svaka druga, uz svoje i dobre i loše strane, sa različitim ljudima, ali i zemlja koju sam veoma želeo da upoznam i da joj na svoj način nekako doprinesem.

Smešna ili nadrealna situacija jeste kada sam svojevremeno rekao: „Ja u Japanu?! Ma važi!“ nakon što mi je koleginica, koja je prisustvovala gostujućem predavanju profesora (koji mi je postao mentor doktorske disertacije) prenela da je taj isti profesor rekao da, ukoliko ima zainteresovanih da studiraju u Japanu, ti studenti mogu da mu se jave.

– Korona vas je zatekla pri kraju postdiplomskih studija. Šta ste tad doživeli? 

Jedna od dobrih strana MEXT stipendije Vlade Japana jeste da se tačno zna kada ćete u Japan otići i kada ćete se iz Japana i vratiti. Kada sam u aprilu 2016. godine došao u Tokio, znao sam da ću ga napustiti krajem marta ili početkom aprila 2020. godine. Karta je uključena u stipendiju a datume znate okvirno, uglavnom oko kraja japanske fiskalne godine (31. mart). Prva povratna karta mi je bila rezervisana za 24. mart, sa presedanjem u Moskvi, koja je otkazana sredinom marta, ali mi je već sutradan promenjena za presedanje u Istanbulu, istog datuma. Već tada je pod znakom pitanja bilo da li će mi biti dozvoljeno da se vratim u sopstvenu zemlju što mi je, pretpostavljam kao i većini studenata širom sveta koji su bili u sličnoj situaciji, izazvalo veoma neprijatna osećanja. No, i dalje sam verovao da ću uhvatiti poslednji voz (avion) i da ću se kući ipak bezbedno vratiti, uz mere opreza, samoizolacije, karantina, na sve sam bio spreman. Bio sam ushićen što ću se vratiti u Beograd i ponovo biti sa svojom porodicom i prijateljima.

Vratio sam zdravstvenu karticu zato što sam, jel’te, mislio da ću da napustim Japan za pet dana.

Na to sam morao da sačekam više meseci; 19. marta pročitam vest da je aerodrom „Nikola Tesla“ zatvoren za internacionalni putnički saobraćaj. Iako sam znao da je to jedan od verovatnih scenarija, nisam znao kako da reagujem. Doduše, svi smo morali da naučimo kako da se nosimo sa različitim situacijama u hodu, ipak nam je svima ovo prva (i zaista se nadam poslednja) pandemija. Ukratko, kako je moj misaoni tok izgledao tog dana: odjavio sam stan, iz koga sam izašao juče, što znači da nemam mesto prebivališta; odjavio sam se i iz opštine i naveo datum izlaska iz Japana; vratio sam karticu zdravstvenog osiguranja što znači da više nemam zdravstveno osiguranje usred pandemije zato što sam, jel’te, mislio da ću da napustim Japan za pet dana; više nemam izvor prihoda, osim male ušteđevine, stipendija mi je završena, a na mesto predavača u školi engleskog jezika gde sam radio prethodne tri godine sam dao otkaz zato što je trebalo da se vratim u Srbiju; studentska viza mi ističe početkom aprila što znači da nisam siguran koliko će moj status u Japanu biti legalan. Ukratko, zaglavljen sam na 9000+ km od kuće u veoma nezavidnoj situaciji. Zaista mislim da ne bih uspeo da se mentalno održim na okupu da u celu priču nije uskočio moj fakultet i nesebično mi pomogao, toliko da sam i dan-danas bez reči.

– Kako vam je fakultet pomogao u ovoj neprijatnoj situaciji i da li ste očekivali podršku?

Keio Univerzitet, koji sam pohađao protekle četiri godine, najstarija je ustanova visokog obrazovanja u Japanu, osnovana 1858. godine. Njen osnivač Fukuzava Jukići (Fukuzawa Yukichi) je upravo lice koje ćete videti na novčanici od 10.000 jena! Uz Univerzitete u Tokiju i Kjotu i Vaseda (Waseda) Univerzitet (večiti rival, nešto slično kao Harvard-Jejl), smatra se za jednu od najprestižnijih visoko obrazovnih ustanova u Japanu. Mnogim istaknutim ličnostima iz javnog života Japana (posebno u sferi politike) Univerzitet Keio je alma mater. Ali to je samo manji, nebitni delić ove priče.

Stara biblioteka na Mita kampusu, nedavno rekonstruisana; Foto: Ivan Filipović

Nisu me ostavili samog

Fakulet nauke i tehnologije na kom sam uspešno završio doktorske studije prvenstveno čine ljudi, divni ljudi koji su se za manje od jednog dana, nakon što su saslušali situaciju u kojoj sam se našao, organizovali i našli mi spasonosno i toliko dragoceno rešenje. Ono što moram da napomenem jeste da ni moj fakultet, ni Univerzitet, ni Vlada Japana nisu imali obavezu da se bave mojim pitanjem. Ja sam u tom trenutku bio njihov bivši student i bivši stipendista, spreman za povratak kući, koga su samo dani delili od povratka u svoju zemlju. Međutim, nisu me ostavili samog.

Ceo proces, onaj koji je iznedrio rešenje za manje od jednog dana, izgledao je ovako: prvo sam svoju situaciju izneo mentoru, koji je kontaktirao šefa Departmana koji je odmah kontaktirao internacionalni studentski centar na našem kampusu, koji su odmah stupili u komunikaciju sa studentskim centrom na glavnom kampusu, koji su se konsultovali sa koordinacionim telom za stipendiste Vlade Japana. Rezultat je bio sledeći: Fakultet je rešio da me ponovo upiše na istraživačke studije, gde bih imao novi status studenta-istraživača, uz obavezu da nastavim da radim na svojoj tezi makar deset sati nedeljno. Kada ponovo budem formalno postao student, imam pravo da konkurišem za fond/stipendiju za vanredne situacije Vlade Japana, kao i da se prijavim za studentski dom, a to znači da će i papirologija za obnovu vize biti pojednostavljena i da ću ponovo imati zdravstveno osiguranje. Ne mogu dovoljno slikovito opisati olakšanje i zahvalnost koju sam u tom trenutku osetio. Sve druge zvanične institucije naše zemlje su me ostavile na cedilu, pod parolom snađi-se-sam, ali ne i Japan. I dalje mi najjači utisak ostavlja to što je sva komunikacija, pomoć, empatija… bila samo i isključivo zasnovana na činjenici što se i Univerzitet i Vlada Japana staraju o svojim bivšim studentima i stipendistima. Uopšte nisu imali obavezu to da urade, ali ipak jesu. I na tome ću im biti večito zahvalan.

Jedan od projekata rađen u okviru studija co+labo: konkursno rešenje projekta novog diplomatsko-konzularnog predstaništva Republike Srbije u Kanberi, Australija, 2018. Saradnici na projektu: Akitaka Suzuki, Majuko Mikogami, Daisuke Kobajaši i Takuomi Sameđima.

– Možete li nam pojasniti kako izgleda birokratija i administracija u Japanu sa kojom ste se susreli?

Birokratija u Japanu je kao hidra, odsečete jednu glavu a nikne još tri… hiljade! Šalu na stranu, sve je veoma organizovano i sva uputstva su dostupna na više jezika, iako je, naravno, uvek malo lakše ukoliko poznajete osnove japanskog. Iako i to može biti mač sa dve oštrice i situacija u kojoj sam se često nalazio: počnem da pričam na japanskom i, iako je očigledno da je moje znanje ograničeno, moji sagovornici bi obično veoma energično počeli da pričaju u petoj brzini, pretpostavljajući da savršeno vladam jezikom (iako to još nije tako). Za neke komplikovanije procedure, ukoliko zaista dobro ne baratate japanskim, moja je preporuka da zamolite poznanika/cu da pođu sa vama ne bi li vam pomogli. Iako to nije uvek neophodno, što ilustruje još jedan primer mog sjajnog fakulteta i zaposlenih u internacionalnom centru – pošto sam tih prvih dana bio u vidljivo rastrojenom stanju, što se i te kako primećivalo, njihov razgovor sa mnom je izgledao ovako:

„Nemoj ništa da se brineš, sve će biti u redu. Znamo da treba ponovo da ideš u opštinu da prijaviš promenu adrese, što je malo nezgodno jer si se već de facto odjavio iz Japana. Ali ništa strašno, zvali smo opštinu i sve smo im detaljno objasnili, tvoje je da odeš na tu-i-tu adresu, na taj-i-taj šalter, i tamo traži tog-i-tog, sa njim smo pričali, on je upoznat sa tvojim slučajem, sve će ti pomoći da završiš. Evo ti papir sa objašnjenjem koji samo iskucali, za svaki slučaj, tu su ti i zapisani svi podaci, evo ti i naš broj telefona, ako nešto zapne, zovi nas da ti pomognemo, a kada završiš, pošalji nam mejl da znamo da je sve uspešno završeno. I ništa nemoj da se brineš, sve će biti u redu!“

Sve druge zvanične institucije naše zemlje su me ostavile na cedilu, pod parolom snađi-se-sam, ali ne i Japan.

Posebno sam se pribojavao odlaska u Imigraciono odeljenje u Šinagavi usred pandemije, pošto sam znao da je u njemu večito gužva. Na svu sreću, preporuke zvaničnih institucija su shvaćene veoma ozbiljno, tako da je u svakom trenutku postojala fizička distanca (zgodno označena na podu), puštane su grupe na smenu, tako da nijednom nije bila gužva, nošenje maski je naravno bilo obavezno i apsolutno svi prozori su bili otvoreni radi prirodne ventilacije, iako su radili i klima uređaju. Sredstva za dezinfekciju su bila na svakom koraku, tako da je to iskustvo bilo bezbolno i veoma sam brzo završio svoje obaveze oko predaje dokumenata za obnovu i kasnije podizanje nove studentske vize.

Jedno od Ivanovih omiljenih mesta koje želi ponovo da poseti, park Todoroki; Foto: Ivan Filipović

– Gde se sada nalazite? Kako vam pada ova situacija?

Trenutno sam u Srbiji u koju sam sleteo 1. jula, a svojoj kući u Beogradu sam otišao nakon tri nedelje samoinicijativne samoizolacije – što je bila jedina odgovorna stvar po mene i moje okruženje, uzevši u obzir da sam iz Japana putovao više od 24 sata, prošavši kroz tri aerodroma. Situacija u Japanu, kao i u drugim zemljama je relativno stabilna, čemu doprinosi veoma ograničen broj ulazaka u zemlju i neverovatna disciplinovanost Japanaca pri nošenju maski (tokom mog boravka u Tokiju po mojoj slobodnoj proceni 99%  ljudi nosi masku, tako da bih se uvek iznenadio kada bih video nekoga bez maske). Naravno, i dalje sa pažnjom pratim tamošnji razvoj situacije, pošto veliki broj meni dragih ljudi i dalje živi tamo, ali pomaže mi saznanje da je njihova okolina disciplinovana i da se građani veoma savesno drže preporuka stručnjaka.

Po mojoj slobodnoj proceni u Tokiju 99%  ljudi nosi masku, tako da bih se uvek iznenadio kada bih video nekoga bez maske.

Ova situacija je takva kakva je, jedino što je malo bolje jeste što o koroni znamo malo više nego na početku i što smo utrenirani kako da se ponašamo. Mislim da ne postoji osoba čiji život pandemija nije na ovaj ili onaj način poremetila, ali je na nama da budemo odgovorni prema sebi i drugima. Takođe, ovo je dobar primer kako smo svi sposobni da se u manjoj ili većoj meri adaptiramo na datu situaciju; hteli mi to ili ne, ovo će nam biti svakodnevnica još neko vreme, samo je pitanje šta ćemo raditi sa vremenom koje nam je dato. Ono što se desilo u mom slučaju jeste da sam po mnogo pitanja naprasno postao odlučniji: nema više odlaganja svega i svačega pod parolom „bolje da pričekam neko bolje vreme“. Život se dešava sada i važnost života u sadašnjem trenutku je bitnija nego ikada!

Park Todoroki; Foto: Ivan Filipović

– Jeste li razmišljali da ostanete u Japanu i radite kao arhitekta?

To je bila veoma teška odluka o kojoj sam dugo razmišljao. U profesionalnom smislu, zanima me i lično ispunjava rad u nastavi i naučno-istraživački rad. To mi je postalo jasno pre skoro deset godina i u proteklom periodu sam intenzivno radio na tome da svoje ciljeve i ostvarim. Ono što sam planirao i želeo, ali što se nije ispunilo, jeste da nakon završenih doktorskih studija znanje stečeno u Japanu prenesem u radu sa studentima u Srbiji, kao što sam radio i sa japanskim studentima sa prethodno stečenim znanjem iz Srbije. Znanje i veštine koje se iz formalnog obrazovanja u oblasti arhitekture stiču u Beogradu jesu dobre, ali često neujednačene zavisno od okolnosti, tako da je neophodna konstantna nadogradnja i usavršavanje. Na primer, japanski studenti nemaju jasan kurikulum za projektovanje, tako da je to bilo jedno od onih znanja koje sam mogao da podelim sa njima. Takođe, kao što sam na početku napisao, bitno mi je da u radu pomognem onima koji žele da svoje studije nastave sličnim tokom kao i ja, tj. da studiraju u inostranstvu. U studio co+labo su uglavnom i dolazili izuzetni studenti sa takvim težnjama i jedno od mojih najvećih dostignuća jeste što sam im pomagao tokom procesa aplikacije na univerzitete i za stipendiju, sa njima razvijao plan istraživanja i sređivao portfolio. Drago mi je što znam da su ti napori urodili plodom, tako da su mnogi studenti primljeni, između ostalih, na univerzitete Harvard, Jejl, Kolumbiju, Prinston, Berkli, UCLA, Architectural Association školu u Londonu, itd. U studiju smo redovno sarađivali i na timskoj izradi konkursnih rešenja, što je bio dodatni način da učimo jedni od drugih. Studenti su bili veoma motivisani i često su osvajali zapažena mesta na japanskim i internacionalnim konkursima.

Ono što sam planirao i želeo, jeste da nakon završenih doktorskih studija znanje stečeno u Japanu prenesem u radu sa studentima u Srbiji.

Voleo bih da sam bio u mogućnosti da na sličan način pomognem i sarađujem sa našim studentima, razvijajući njihovu sposobnost kritičkog mišljenja, prvenstveno kroz socijalno odgovorno obrazovanje u oblasti arhitekture. Ovako mi se čini, sada sve izvesnije, da ću se u Japan i vratiti čim mi se za to ukaže prilika. Naravno, to nije ni laka ni jednostavna odluka. Mogućnosti za napredovanje i usavršavanje u struci su tamo izuzetno velike, ali i ograničene ukoliko savršeno ne vladate jezikom. U Japanu ćete i uvek fizički odskakati, tako da ćete (dodatno) uvek biti stranac. Ali takve stvari su u današnjim vremenima manje bitne, globalna mobilnost (iako u ovom trenutku usporena) je nikada veća. Život vam može biti onakvim kakvim ga osmislite a on je pre svega i iznenađujuć; samo pomislite na mene, dok se šetam Tokijom, a rekao sam: „Ja u Japanu?! Ma važi!“   

U sledećem članku, pišemo o doktorskom radu Ivan Filipovića sa temom koncepcije, implementacije i upravljanja objektima koji su građeni van zemlje svog porekla, koji su izvezeni sa ciljem ideološke reprodukcije kao što su objekti ambasada, diplomatsko-kozularna predstavništva, kulturni centara…

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

1 komentar

  1. Nebojša

    Da, da, japanski fakultet… A šta je naš fakultet uradio za svoje studente? Usred najgore junske pandemijske statistike poobarali studente, ne razmišljajući o sudbinama i posledicama koje njihove mlade kolege trpe…

Оставите одговор

Obavezna polja *