Kada kažem novine – mislim na arhitekturu

Od Čikaga i Njujorka do Beograda i Sarajeva – kako su novinske kuće kroz 20. vek gradile svoj uticaj i identitet u prostoru.

Kada pogledamo zgrade najpoznatijih inostranih, ali i domaćih/regionalnih novinskih listova, primećujemo da su iste izgrađene u duhu najprogresivnije arhitekture u epohi njihovog nastanka.

Kao što znamo, mediji igraju vrlo važnu ulogu u duštveno-političkom oblikovanju javnog mnjenja, gde su važnost, tačnost i brzina plasiranja informacija, presudni u stvaranju pozitivne reputacije svih novina.

Uporedo sa borbom za medijski prostor, novinski listovi se već duže od jednog veka bore i za mesto u urbanom prostoru, tj. za što upečatljivije vizuelno prisustvo njihovih upravnih zgrada u gradovima širom sveta.

U ovom prostorno-vizuelnom nadmetanju, svaki novinski list, u nekom trenutku, odlučuje da investira u što savremeniju upravnu zgradu, koja će po svojim arhitektonskim kvalitetima odskočiti od svog okruženja, ali i ono što je najvažnije – od medijske konkurencije.

Naravno, drugi vidovi širenja vesti su bili tek u začetku (radio), dok će drugi biti patentirani tek kroz nekoliko decenija (televizija), pa su novinski listovi i dalje bili najmoćnije oružije u širenju informacija.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Kako arhitektonski kapric postaje istorijski međaš

Zgrada Čikago Tribjuna

Poznati američki novinski list odlučuje da želi novo, reprezentativno sedište, na prometnoj lokaciji centra Čikaga, zbog čega 1922. godine raspisuju javni konkurs, sa nagradom od tada nezamislivih 100.000 dolara.

Jedan od osnovnih uslova bila je spratnost korisnog dela zgrade, koja nije smela da prelazi 20 etaža, dok je arhitektonska struktura iznad te visinske kote mogla da bude projektovana u slobodnim arhitektonskim formama, koje nisu zahtevale primarnu funkcionalnost.

To je značilo da je akcenat pre svega stavljen na funkcionalnim kapacitetima smeštanja novinske redakcije i rentiranja poslovnog prostora, dok je arhitektonski izraz, završno sa strukturom poslednjih etaža, bio ostavljen kao slobodna interpretacija svakog od arhitekata.

Investitor se vodio načelima koji su tada već uveliko oblikovali američko poslovanje, a to su – biznis – društvo – arhitektura, što se pored finansijske isplativosti i arhitektonske atraktivnosti, odnosilo i na društveni uticaj koji jedna zgrada ostvaruje nakon izgradnje u gradskom prostoru.

Na konkurs se odazvalo oko 260 arhitekata iz celog sveta, a njihova rešenja su varirala od čisto funkcionalnih do krajnje slobodnih umetničkih formi i od krajnje konzervativne do vrlo modernističke arhitekture.

Konkursna rešenja su varirala od čisto funkcionalnih do krajnje slobodnih umetničkih formi i od krajnje konzervativne do vrlo modernističke arhitekture.

Očekivalo se da na konkursu pobedi rešenje koje bi najavilo ulazak u novu kulturološku epohu, ali je i pored dramatičnih promena nastalih posle Velikog rata, duh minulih vremena romantičnog istoricizma i dalje vodio političke i poslovne elite svih zapadnih država.

Izabrano je pobedničko rešenje, čiji su autori američke arhitekte Džon Mid Houvels i Rejmond Hud, a koje predstavlja neo-gotičke interpretacije u fasadnom oblikovanju jedne čisto poslovne zgrade.

Arhitektonski kritičari bili su potpuno zatečeni ovim izborom, pogotovo ako se znalo da su na konkursu učestvovala imena poput Valtera Gropijusa, čija rešenja su donosila revolucionarne promene u arhitekturi američkih nebodera.

I sami investitori su uskoro uvideli svoju pogrešnu odluku, ali bilo je kasno za bilo kakve izmene. Poslovna zgrada Čikago Tribjuna je vizuelno dominirala vedutom grada, kao bajkovita kula ili prenaglašeni muzejski eksponat.

Zgrada Dejli Njuza

Autori zgrade Čikago Tribjuna su morali da istrpe salvu kritika na račun svoje zgrade, ali su stekli i veliku popularnost nakon ove značajne reference. Uskoro im se ukazala prilika da isprave svoju grešku, a novi posao bio je ponovo neboder jednog drugog novinskog lista.

Konkurentski Dejli Njuz iz Njujorka odlučuje da takođe uposli arhitekte Houvelsa i Huda za potrebe projektovanja njihovog poslovnog nebodera, ali da zgrade bude izgrađena u tada najsavremenijem arhitektonskom izrazu.

Kako je krajem 20-ih ceo svet tada već uveliko zapljusnuo talas ar dekoa, a u SAD-u se uveliko razvila njegova američka varijanta, nije bilo nedoumica u kom izrazu će biti oblikovan ovaj njujorški neboder.

Otvorena sredinom 1930. godine, zgrada je dobila jednostavnu monolitnu formu, koja se postepenim stepenastim uvlačenjem etaža sužavala ka vrhu.

Nakon kupovine parcele na Menhetnu 1928. godine i razrade idejnog rešenja, nova zgrada Dejli Njuza je bila otvorena sredinom 1930. godine. Zgrada je dobila jednostavnu monolitnu formu, koja se postepenim stepenastim uvlačenjem etaža sužavala ka vrhu.

Od motiva na fasadi isticao se monumentalni glavni ulaz, uobličen karakterističnom ar deko kompozicijom, dok su jednostavni plitkoreljefni motivi ukrašavali parapetne ploče svakog prozorskog otvora.

Ova zgrada je ocenjena nešto bolje od prethodne, ali je ovaj put kritika zamerala na preteranoj utilitarnosti. Možda je problem bio u izboru samih arhitekata, koji su i pored niza izvedenih velikih projekata, ipak bili autori na zalasku karijere i previše vezani za epohu istoricističke arhitekture, da bi na uspešan način usvojili nove obrasce i svoja ostvarenja iskazali u formama tada već uveliko prisutnih modernih stilova.

Zgrada Njujork Tajmsa

Provokativnost arhitekture poslovnih nebodera nastavila se i u 21. veku, kada nastaje jedna od najkontroverznijih njujorških nebodera. U pitanju je poslovnica Njujork Tajmsa, koju potpisuje italijanski arhitekta Renco Pjano.

Iako izgrađena 2007. godine, u arhitektonskom izrazu koji je još od sredine 70-ih postao zaštitni znak Renca Pjana i njegovog dugogodišnjeg autorskog partnera Ričarda Rodžersa, američka sredina nije bila pripremljena za ove evropske arhitektonske egzibicije.

Američka arhitektonska scena jeste nakon Drugog svetskog rata postala veoma napredna, na kojoj su stvarala kako američka tako i svetska arhitektonska imena, ali je po pitanju poslovnih objekata i dalje bila vezana za strogu utilitarnost (funkcionalnost i finansijsku isplativost), naročito kada su u pitanju atraktivne lokacije skupih globalnih metropola, kao što su Njujork, Čikago, Los Anđeles i druge.

Zato ne čudi reakcija američke javnosti, koja je nakon svečanog otvaranja poslovnice Njujork Tajmsa, zgradu okarakterisala kao „potpuno funkcionalan neboder, koji deluje da je u stalnoj izgradnji.“

Pjano je duž 52 etaže na uglovima vertikalno prosekao monolitnu formu i vizuelno naglasio dvoslojno fasadno platno, čelične grede i krstaste utege.

Ove i slične izjave nisu izgovorili arhitektonski kritičari, jer su oni vrlo dobro upoznati sa Pjanovim autorskim izrazom, već predstavnici šire javnosti koji nisu imali prilike da se bliže upoznaju sa idejom otkrivanja i isticanja konstruktivnih elemenata kao sastavnih motiva fasadne strukture.

Piano je vešto implementirao svoje ideje na njujorški neboder i duž 52 etaže, na uglovima vertikalno prosekao monolitnu formu i vizuelno naglasio dvoslojno fasadno platno, čelične grede i krstaste utege.

Još jedan karakteristični Pjanov potpis na zgradi predstavlja simuliranje nedovršene fasadne strukture na poslednjoj etaži nebodera, što dodatno pojačava navedeni utisak.

Britanski primeri

Britanska međuratna sredina nije se pokazala kao kolevka najnaprednijih arhitektonskih tendencija, ali su u slučaju izgradnje poslovnih objekata novinskih listova pokazali izvesno interesovanje za inovacije na polju arhitektonskog izraza, ali i upotrebe novih građevinskih materijala.

Za početak, izgradnja poslovnih nebodera nije bila svojstvena za predratna urbana područja britanskih gradova, ali to ne znači da je atraktivnost arhitektonskih rešenja bila umanjena. Prateći širenje poslovnih kapaciteta američkih kolega, britanski novinski listovi takođe grade svoje nove poslovnice.

Dejli Telegraf dovršava svoju zgradu 1928. godine, koju potpisuje manje poznati arhitekta Čarls Ernest Elkok. Njegovo delo se može okarakterisati kao tipičan primer ar dekoa, sa romantičarskim, pomalo kolonijalnim, motivima drevne egipatske arhitekture u vidu naglašene kolonade na fasadnom pročelju.

Arhitekta Vilijams u Mančesteru projektuje krajnje futurističku zgradu, sa zaobljenim ivicama, glatkom fasadnom opnom i velikim trakastim prozorima.

Arhitektura ove londonske zgrade jeste zanimljiva, ali ne može ni prići ikoničnoj formi poslovnice Dejli Ekspresa u Mančesteru. Njena arhitektura, čiji je autor arhitekta Ser Oven Vilijams, predstavlja veštu kombinaciju ar dekoa, ekspresionizma i internacionalnog stila, koji se može opisati i kao „aerodinamična moderna“.

Dejli Ekspres je između dva rata izgradio tri novinska sedišta – 1931. u Londonu, 1937. u Glazgovu i 1939. u Mančesteru. Iako su autori prve dve bile arhitekte Elis i Klark, a inženjer konstrukcije i materijala Oven Vilijams, investitor odlučuje da projektovanje poslednje zgrade u Mančesteru poveri ovom veštom konstruktivcu.

Arhitekta Vilijams je uveliko radio na projektima različitih fabričkih i magacinskih kompleksa, na kojima je imao prilike da eksperimentiše sa implementiranjem najsavremenijih građevinskih materijala (beton, čelik i staklo), što je kao rezultat imalo neke od najuspešnijih ostvarenja industrijske arhitekture. Ova iskustva su mu pomogla da na sličan način pristupi i projektovanju poslovnice jednog najmoćnijih britanskih novinskih listova.

Sledeći svoj inženjerski pristup, arhitekta Vilijams u Mančesteru projektuje krajnje futurističku zgradu, sa zaobljenim ivicama, glatkom fasadnom opnom i velikim trakastim prozorima, koji su dali ovoj zgradi vanvremenski izraz, za koji je i sam arhitekta Norman Foster izjavio da ga je inspirisala u mladosti i uticala na jedno od njegovih prvih ostvarenja na početku karijere.

Sovjetski primeri

Nakon Oktobarske revolucije i krvavog građanskog rata, sovjetski komunisti su uveliko shvatili kolika je moć medija, tj. informacija koje su se u to vreme širile isključivo putem štampanih novinskih listova.

Sovjetske arhitekte braća Vesnin su 1924. godine projektovala jednu od najikoničniji konstruktivističkih objekata, zgradu novina Lenjingradska pravda. Iako ovaj objekat nikada nije izgrađen, postao je jedan od ključnih primera koji je uticao na razvoj mnogih arhitekata modernog pravca. Čista funkcionalnost i jednostavnost konstruktivističkog izraza bila je decenijama ispred onoga što je nastajalo na Zapadu.

Zgrada „Izvestija“ biva izgrađena 1927. godine u konstruktivističkom izrazu, ali je karakteristična forma gradskog nebodera ustupila mesto zgradi sa sedam etaža.

Slične ideje vodile su i arhitektu Grigorija Barkina, koji projektuje nešto masivniju zgradu moskovskog novinskog lista Izvestija. Zgrada biva izgrađena 1927. godine u konstruktivističkom izrazu, ali je karakteristična forma gradskog nebodera ustupila mesto zgradi sa sedam etaža.

Funkcionalistički izraz masivnih betonskih konstrukcija, velikih prozora i brodskih okulusa na poslednjoj etaži, uticala je da ova zgrada postane ikonični motiv moskovske arhitekture i više decenija nakon njene izgradnje.

Domaći i regionalni primeri

Ako pogledamo izgrađene objekte novinskih listova u Beogradu, zaključujemo da su isti išli u korak sa trendovima u svetu. Dnevni list Vreme se osniva 1921. godine, na inicijativu kralja Aleksandra Karađorđevića i zajedno sa svojim dodacima izlazi sve do 1941. godine.

Ideju za osnivanje prorežimskih novina pratili su i veliki budžeti za njihovo funkcionisanje, pa ne čudi da se tokom 30-ih godina pojavila ideja za projektom nove poslovne zgrade. Projekat idejnog rešenja izradio je arhitekta prof. Branislav Kojić, a zgrada je izgrađena 1939. godine.

Palata lista Vreme jedan je od dva prvoizgrađena nebodera u predratnom Beogradu, a po svojoj arhitekturi se ugleda na tada najuspešnija svetska rešenja.

Palata lista Vreme jedan je od dva prvoizgrađena nebodera u predratnom Beogradu (drugi je Palata Albanija), a po svojoj arhitekturi se ugleda na tada najuspešnija svetska rešenja. Ona u sebi nosi izraz monumentalizovane moderne, izraza koji je od polovine 30-ih, pod uticajem evropske totalitarne arhitekture, bio sve više prisutan i u ostvarenjima beogradskih arhitekata.

Arhitekta Vanja Panić je u zgradi video i daleke odjeke konstruktivističkih uzora, ali je to manje verovatno jer se arhitekta Kojić nikada nije ugledao na sovjetsku školu arhitekture. Možda ga je na to navelo stepenasto modelovanje forme, karakteristično za američke ar deko nebodere, ali uskraćeno za tipičnu dekorativnost fasadnog platna.

Nakon Drugog svetskog rata i gašenja novinskog lista Vreme, u zgradu se useljava jedan drugi moćni novinski list, ovaj put u vlasništvu FNR Jugoslavije – Borba. Borba je ugašena 2009. godine, ali se u zgradi tada već uveliko nalazio list Večernje novosti.

Vlasnici lista Politika nisu imali sredstava za podizanje monumentalnog nebodera, pa je i zgrada u duhu akademizma bila za to vreme svrsishodna.

Naš najstariji novinski list Politika je svoje uredništvo imao u zgradi koja je izgrađena 1922. godine po projektu arhitekte Milana Sekulića. Vlasnici lista nisu imali sredstava za podizanje monumentalnog nebodera, pa je i ova zgrada u duhu akademizma bila za to vreme svrsishodna.

Sve se menja nakon Drugog svetskog rata, kada list biva nacionalizovan, a Politika dobija novu poslovnu zgradu 1968. godine, po projektu arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića, o kojoj smo već pisali u jednom od prethodnih članaka.

Vjesnikov neboder izgrađen je 1972. godine po projektu arhitekte Antuna Urliha, a odmah po izgradnji dobio je epitet „najsavremeniji poslovni neboder u Evropi“.

Drugi grad, tj. novinski list koji dobija prepoznatljiv neboder bio je zagrebački list Vjesnik. Vjesnikov neboder izgrađen je 1972. godine po projektu arhitekte Antuna Urliha, a odmah po izgradnji dobio je epitet „najsavremeniji poslovni neboder u Evropi“.

Ovaj monolitni mrki kubus od stakla i čelika dugo je predstavljao jedan od glavnih urbanističkih repera grada Zagreba, ali je nakon velikog požara iz 2025. godine, najverovatnije predodređen za rušenje.

Sarajevo dobija svoj novinski neboder nakon raspada SFR Jugoslavije, a u pitanju je ATT (Avaz Twist Tower), odnosno kula lista Dnevni avaz. Ovaj poslovni neboder je izgrađen 2008. godine, po idejnom rešenju arhitekte Faruka Kapidžića, a karakterističan je po tordiranoj staklenoj fasadi, iz koje se u poslednjim etažama probija valjkasta forma.

Relikti minulih epoha

Kao što vidimo, iako su se nakon više decenija mediji promenili, tj. informacije do publike dopiru putem radija, televizije i interneta, mnogi novinski listovi su zadržali svoje uticajno prisustvo na medijskoj sceni, što se ogleda i u njihovom prisustvu u urbanom prostoru.

Poslednji poslovni neboderi novinskih listova izgrađeni su pre oko dve decenije i pretpostavlja se da se ubuduće neće podizati zgrade ove namene, pa iste možemo gledati i kao svojevrsne relikte minulih epoha.