Zgrada lučke uprave u Antverpenu; Foto: Tim Van de Velde
Arhitektura

Flandrijsko čudo: Evo zašto Belgija više nije „najružnija zemlja na svetu“

Godinama ismevana zbog svoje arhitekture, Belgija sada može da se pohvali nekim od najboljih javnih zgrada na svetu. Istražujemo kako je došlo do preokreta.

U parku na rubu Antverpena, niska zgrada u obliku krofne, postavljena među drvećem, u funkciji je vrtića, gde deca sa jedne strane preko velikih otvora izlaze na veliku terasu.

Sa druge strane, cik-cak drvena nadstrešnica skriva deo za održavanje parka, pun prikolica, baštenskog alata i prostorija za osoblje.

Iako spajanje ove dve funkcije pod jednim krovom nekom možda zvuči diskutabilno, ovakav sistem, pokazalo se, donosi benefite svima.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Vrtić i parkovski depo u Antverpenu pod jednim krovom; Foto: Stijn Bollaert

Viši nivo od obične šupe za alat

U parkovskom okruženju danas uživaju svi korisnici, a pritom osoblje obdaništa i čuvari parka dele trpezariju i prostor za odmor, te su ti prostori velikodušniji nego da su izvedeni zasebno.

Pored toga, uz primenjenu arhitekturu, koju prate jednostavni materijali, pomoćna parkovska struktura je izdignuta na viši nivo od uobičajene šupe za alat u opštinskom parku.

Dizajnirana od strane briselskog arhitektonskog studija 51N4E, ova mala zgrada je jedan od više od 300 javnih objekata izgrađenih u Flandriji u poslednje dve decenije kroz izvanredan proces poznat kao Otvoreni poziv arhitekte flamanske vlade, čime je ovaj mali deo severne Belgije postao dom nekih od najboljih javnih zgrada na svetu, piše The Guardian.

Silos u Berselu dizajnirala je firma BEL Architecten; Foto: Niels Donckers

Od svih evropskih zemalja, Belgija najmanje treba da bude opravdana što ne doprinosi više savremenoj arhitekturi.

Od osmougaonog objekta za socijalno stanovanje i skulpturalnog silosa, do kampusa za pastoralnu negu, postoji raznovrstan spektar projekata u knjizi Celebrating Public Architecture, koja predstavlja 70 primera dizajna iz poslednjih „čudesnih godina“ flamanske građanske arhitekture. Međutim, nije uvek bilo tako.

U knjizi The New Architecture of Europe, iz 1961. godine, američki istoričar umetnosti i fotograf G. E. Kider Smit izneo je otvoreno svoje mišljenje o tadašnjoj arhitekturi Belgije, nazvavši je pritom „najružnijom zemljom na svetu“.

„Od svih evropskih zemalja, Belgija najmanje treba da bude opravdana što ne doprinosi više savremenoj arhitekturi. Imajući potpuno pismeno i sposobno stanovništvo i izuzetno visok životni standard, osrednjost njene arhitekture može se objasniti samo ravnodušnošću njenih zvaničnika, neadekvatnošću obrazovnog sistema i mlohavim materijalizmom.“

Krematorijum u Kortrijku, foto: Stijn Bollaert

Zgrožena ministarka pokrenula revoluciju

Ipak, u poslednje dve decenije arhitektura u Belgiji je doživela tihu revoluciju. Može se reći da je sve otpočelo tokom kasnih devedesetih, kada je tadašnja ministarka finansija Vivina Demester morala da otvori dve nove zgrade Vlade u četvrti na severu Brisela, oblasti ozloglašenoj po svojim mračnim, jednoličnim poslovnim blokovima.

Ministarka je tada bila toliko zgrožena onim što je videla na lokaciji, da je podstakla svoje kolege ministre na akciju i uspostavila poziciju vladinog arhitekte 1999. godine, te je na to mesto imenovala Boba Van Reta koji je ubrzo potom pokrenuo prvi Otvoreni poziv.

Za razliku od toksične kulture otvorenih međunarodnih konkursa, gde bezbroj arhitekata troši dane neplaćenog rada kako bi učestvovali sa svojim radovima na konkursu, Otvoreni poziv je bio veoma fokusiran i plaćen.

Sedište Provinicije Antverpen prema projektu Ksavera de Gajtera; Foto: Stijn Bollaert

Pokazalo se da je to bio saradnički nastrojen pristup, fokusiran na odabir pravog tima, a ne na konačan dizajn.

Tako je ustanovljena praksa da se dva puta godišnje najavljuju projekti, od muzeja i kancelarijskih prostora, do domova za dementne i krematorijuma, a čitav princip funkcioniše tako što, umesto da crtaju sopstveni dizajn, arhitekte podnose izjavu o namerama, kao i svoje radove, te se potom bira tim sastavljen od 10 većih i manjih firmi, kako lokalnih tako i međunarodnih.

Klijent zatim poziva tri od sedam firmi da se sastanu na lokaciji, razgovaraju o projektu i razvijaju dizajn, uz to da su svi učesnici na projektu plaćeni. Pokazalo se da je to bio saradnički nastrojen pristup, fokusiran na odabir pravog tima, a ne na konačan dizajn. Samim tim rezultati su bili „bogatiji“ i sve uspešnije se dolazilo do dobre arhitekture.

Tako su ranije pomenuto obdanište i depo parka trebalo da budu dve odvojene zgrade, sve dok diskusije tokom Otvorenog poziva nisu dovele do toga da opština shvati da bi mogla da uštedi i istovremeno završi sa kvalitetnijom zgradom ukoliko kombinuje dva objekta.

Klijent bio oduševljen ovom dramatičnom konzolnom strukturom; Foto: Pixabay.com

Nove lokalne ikone

Slično tome, u podnesku za novi administrativni centar u Ostkampu, na mestu stare industrijske šupe, nije bilo precizirano njeno zadržavanje sve dok španski arhitekta Karlos Aroho nije pokazao kako se objekat može radikalno preporoditi i na taj način uštedeti na tone emisije ugljenika u procesu izgradnje.

Otvoreni poziv je iznedrio i nekoliko lokalnih ikona. Ksaver de Gajter je za sedište Provincije Antverpen osmislio toranj uvijene forme sa trouglastim prozorima, dok su firme Coussée & Goris i RCR Arquitectes izgradile duboko čelično gnezdo za biblioteku De Krook u Gentu.

Karakteristična zgrada lučke uprave, koju je Zaha Hadid izvela u Antverpenu možda nije po svačijem ukusu, ali je klijent bio oduševljen njenom dramatičnom konzolnom strukturom.

Izabrali smo za vas…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

1 komentar

  1. David

    Pa, cela Belgija je puna prelepe arhitekture (recimo, briselski Art nouveau), tako da tesko da bi se moglo reci da je Najruznija zemlja na svetu. A Briz da i ne pominjem. Nije mi taj deo najjasniji.

    Sa druge strane, navedeni radovi u tekstu jesu zanimljivi.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *