Od šampanjca do sumporne kiseline: Propast Dvorca Karačonji u Novom Miloševu

Jedno od najlepših klasicističkih zdanja Banata pretvoreno je u sablasnu ruinu nakon decenija improvizacija i industrijskih eksperimenata.

Ako želite da vidite kako izgleda kada se istorija, arhitektura i zdrav razum sapletu o balkansku realnost, svratite u Novo Miloševo. Tamo stoji, usvoj svojoj derutnoj velelepnosti, Dvorac Karačonji, jedno od najlepših klasicističkih zdanja na ovim prostorima, građen između 1842. i 1846. godine – i jedno od najtužnije zloupotrebljenih.

Dvorac su između 1842. i 1846. podigli grofovi Karačonji, ugarska plemićka porodica poznata po bogatstvu i vezama sa habzburškim dvorom. Da budemo precizniji, podigao ga je veliki župan Torontalske županije Laslo Karačonji.

Projektovan u duhu bečkog klasicizma, prema planovima Jožefa Pana, arhitekte iz Budimpešte, objekat je imao sve što priliči jednom aristokratskom letnjikovcu: monumentalno glavno pročelje sa stubovima i timpanonom, prostrane svečane sale, elegantne stubišne rampe i dugačke hodnike koji su povezivali apartmane i gostinske sobe.

Ispred dvorca prostirao se uređeni park u francuskom stilu, sa alejama, skulpturama i egzotičnim drvećem. Tu su se priređivali balovi, lovačke večere i susreti uglednih gostiju iz cele monarhije. Bilo je to mesto koje je, makar na trenutak, donosilo Banatu dašak Beča.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

• Ima li nade za Baba Pustu? Sudbina dvorca Fernbah u Aleksi Šantiću

Drugi dvorac Karačonji, stariji, izgradio je Laslov brat, Lajoš Karačonji, ali je objekat srušen posle Prvog svetskog rata.

Ali, malo predistorije. Naselje koje danas poznajemo kao Novo Miloševo nastalo je spajanjem dva naselja, Beodre i Dragutinova. Dragutinovo je novi naziv koji je po Dragutinu Ristiću, pukovniku srpske vojske iz Prvog svetskog rata, ponelo selo Karlovo. Karlovo je dobilo ime po ocu Marije Terezije, Karlu IV Lotarinškom.

U 16. veku je Karlovo, koje se tada nije tako zvalo, bilo u posedu feudalca Ištvana Tegeldija, ali je posle nekoliko razornih poplava opustelo i raseljeno. Kraljevskim komorskim dobrima je posed pripojen 1751, a već 1753. se spominje da Karlovo naseljavaju Srbi, pretežno oni iz razvojačene Potisko-pomoriške vojne granice.

Na prvoj licitaciji komorskih dobara su posed kupili, 1781, jermenski trgovci Bogdan i Mihalj Karačonji, koji se kasnije pomađario, po ceni od 105.000 forinti (neki izvori navode 103.000 forinti – svakako, ogroman novac za ono doba). Ovo dobro je postalo moderno i napredno i donelo je Karačonjijevima ogroman novac od koga su Bogdanovi unuci, Laslo i Lajoš, sazidali dva ogromna dvorca u Beodri.

Smatra se da su oba dvorca Karačonjijevih bila u samom vrhu evropske klasicističke arhitekture.

Dva? Pa šta je bilo sa drugim, kad vidimo samo jedan? Drugi dvorac Karačonji, noviji, izgradio je Laslov brat, Lajoš Karačonji 1857. godine. Njegov sin, Gvido, postao je najslavniji Karačonji, jer je bio mecena severnog Banata, i mnoga svoja blaga je ulagao u razvoj umetnosti i kulture tadašnjeg doba, pomažući umetnicima i naučnicima.

Ali, ovaj je dvorac srušen posle Prvog svetskog rata – i on je bio klasicističkog tipa, ali nešto jednostavniji. Bio je nenaseljen već od 1912, a posle rata kupio ga je tadašnji preduzimljivi srpski „biznismen” i 1932. sravnio sa zemljom, jer je zaključio, valjda, da je livada veće bogatstvo od dvorca. Dakle, rušilački nagoni nisu od juče, a besnih seljana nije bilo samo u Carskoj Rusiji. Postojali su i oholi preduzetnici, koje i danas nikako da zaustaviumo.

Lajoš i Laslo su zajedničkim snagama izgradili i crkvu sa dva tornja, u Beodri (dva brata, dva dvorca, dva tornja). Smatra se da su oba dvorca (bila) u samom vrhu evropske klasicističke arhitekture. Ali, da parafraziramo Borhesa – nije važno što ste velelepni – uskoro ćete biti ruinirani, dragi dvorci.

Karakteristike velelepnosti

Karačonji nije građen da bude samo lepa kuća – on je bio rezidencija koja je trebalo da dominira pejzažom, da pokaže moć i stil jedne plemićke porodice. Osnova zgrade je izduženo pravougaona – jednostavna, ali retka za ovakve rezidencije, jer je dvorac i spratan, što je prava iznimka među vojvođanskim letnjikovcima.

Glavno pročelje rešeno je simetrično, sa dva plitka rizalita na uglovima koji se završavaju timpanonima – kao da su arhitekti želeli da pokažu da i u ravnici može da nikne monumentalnost. U sredini dominira ulaz: portik u prizemlju nose pravougaoni dorski stubovi, dok sprat osvajaju korintski, sa arhitravom, frizom i trouglastim timpanonom.

Ispod tog skupa stubova krije se terasa, savršena za aristokratska poziranja i posmatranje kočija koje prilaze. Horizontalna podela naglašena kordonskim vencem odvaja prizemlje od sprata, a prozori, uredno i ritmično poređani, daju fasadi red i ozbiljnost.

I svi pomoćni objekti bili su oblikovani u istom stilu, tako da je ceo kompleks disao kao jedinstvena arhitektonska celina.

U prizemlju se između pilastara sa jonskim kapitelima nalaze prozori uokvireni polukružnim frontonima, dok sprat odlikuju korintski kapiteli i pravolinijski frontoni koji leže na konzolama. Ukratko – stroga disciplina u simetriji, ali i dovoljno ukrasa da se zna da ovo nije obična kuća u ravnici.

Sa dvorišne strane fasada je ravna, ali centar naglašava zastakljeni deo sa nizom dorskih stubova – nekadašnje mesto gde se na sunčanim danima prelivalo svetlo i odakle se gledao park. Bočni rizaliti su perforirani nizovima prozora, tako da je čak i „zadnja“ strana kuće zadržala dostojanstvo.

A imanje nije bilo samo za pokazivanje: sve je bilo funkcionalno povezano. Tu su bile konjušnice, štale, magacini, prostorije za poslugu – i svi ti pomoćni objekti bili su oblikovani u istom stilu, tako da je ceo kompleks disao kao jedinstvena arhitektonska celina.

Koliko je sve pažljivo planirano i skladno rešeno – toliko je kasnije bilo brutalno narušeno improvizacijama i industrijskim „inovacijama“.

U blizini dvorca, sa južne strane, nalazio se kompleks ekonomskih i pomoćnih zgrada, od kojih je danas ostala jedino zgrada nekadašnje konjušnice, dok se preko puta ograđenog imanja naspram dvorca nalazi „Polјoprivredni grad“ iz 1834, koji čine dvospratni žitni magacin, kotarka i upravna zgrada, koji su temeljno restaurirani u originalnom stilu i bojama.

Danas se tu nalazi Istorijsko-etnografski muzej “Kotarka” koji čuva ostatke nekadašnjeg pokućstva, nameštaja, odežde gospode i lakeja, balskih haljina, i svega onog što je izmaklo osvetničkom gnevu seljana posle Prvog svetskog rata. Danas bismo rekli: „masterplan“ izveden dosledno i do kraja.

Drugim rečima, Karačonji nije bio samo dvorac, nego mala aristokratska mašina za stanovanje, reprezentaciju i ekonomiju. A koliko je sve to pažljivo planirano i skladno rešeno – toliko je kasnije bilo brutalno narušeno improvizacijama i industrijskim „inovacijama“.

Propast i improvizacija: Vrhunac apsurda – sumporna kiselina u balskoj sali

No, aristokratska idila nestaje već krajem Prvog svetskog rata, kada se u vihoru promena imovine Karačonjija “narodnim rukama” pljačka i razvlači. Aladar Karačonji, poslednji iz loze Karačonjija, napušta dvorac pred seljacima naoružanim vilama i bakljama. Nameštaj, slike, porcelan i knjige nestali su preko noći, a monumentalni prostori ostali su prazni.

U međuratnom periodu dvorac je ipak zadržao određeni dignitet. U njemu se, paradoksalno, sklonio ruski emigrant i poslednji predsednik carske Dume Mihail Rodzjanko, prijatelj kralja Aleksandra Karađorđevića, bežeći pred boljševičkom revolucijom.

Tako je, makar privremeno, klasicistička građevina našla novu aristokratsku svrhu – postala utočište ruske emigracije u Banatu. Ali, samo do 1924. kada Rodzjanko umire, a sledi agrarna reforma i imanje se deli na mnogo parcela, te ovako velelepni dvorac nema od čega da se izdržava.

Versaj ima Galeriju ogledala, Šenbrun svoje dvorske sale – a Novo Miloševo se moglo pohvaliti cisternama u dvorcu i viljuškarima.

Ali onda kreće ono što bismo mogli nazvati “srpski ciklus improvizacija”, pogonjen socijalističkim preobražajem zemlje. U dvorac se smešta osnovna škola, zatim dom za decu palih boraca, pa zatim i ozloglašeni “dom za besprizornu žensku mladež” – institucija koja i po imenu zvuči kao da je izašla iz nekog sumornog romana. Svaka od tih transformacija ostavljala je svoj sloj devastacije, gubitka originalnog enterijera i arhitektonske logike prostora.

Konačni udarac stigao je 1980-ih, kada je neko od nadležnih odlučio, u napadu genijalnosti, da je najbolje rešenje da se u dvorac useli fabrika “Hinom” iz Novog Miloševa. U monumentalne sale, nekada zamišljene za muziku i ples, unete su cisterne sa sumpornom kiselinom, liftovi za transport robe, ventilacione cevi i sve ono što uz fabriku ide.

Versaj ima Galeriju ogledala, Šenbrun svoje dvorske sale – a Novo Miloševo se moglo pohvaliti cisternama u dvorcu i viljuškarima. Park je uništen, drveće posečeno, a prostor oko zgrade pretvoren u industrijski pogon. To je trenutak kada je arhitektonska elegancija klasicizma definitivno izgubila bitku pred balkanskom logikom “’ajde da iskoristimo šta imamo”.

Današnje stanje i „šta bi bilo kad bi bilo”

Danas je dvorac prazan, napušten i oronuo. Fasade su ispucale, enterijeri devastirani, a tragovi fabričkog perioda i dalje se vide. Od nekadašnjeg parka ostalo je samo sećanje, a od aristokratske raskoši tek poneki detalj – stubovi i gabarit zgrade koji još svedoče da je ovde postojalo nešto veliko.

Ironično, objekat ima status spomenika kulture od velikog značaja. To u praksi znači da ga ne smete srušiti, ali i da se decenijama ne ulaže dovoljno u obnovu. Lokalna zajednica se nada investitoru, pa su se povremeno pojavljivale priče o zainteresovanim stranim kompanijama, poslednji put iz Turske, koje bi dvorac pretvorile u luksuzni spa-hotel. Za sada, sve je ostalo na nivou najave i priče.

U doba kada se i najmanja tvrđava, kula ili seoska kuća u Evropi pretvara u destinaciju, mi i dalje čekamo da “neko” dođe i reši stvar.

Ako pogledamo šta Mađarska radi sa sličnim dvorcima, odgovor je jasan. Pretvaraju ih u hotele, kulturne centre, muzeje ili turističke komplekse, stvarajući novu vrednost i za lokalnu zajednicu i za državu. U Francuskoj bi Karačonji danas bio domaćin festivala vina, muzičkih večeri ili izložbi. U Nemačkoj – konferencijski centar i kulturni park.

Kod nas je, međutim, dvorac samo “problem” koji niko ne rešava. A potencijal je ogroman: kulturni turizam, koncerti, tematske ture, vinske manifestacije, gastronomski događaji… Dvorac bi mogao biti epicentar turističkog života severnog Banata. U doba kada se i najmanja tvrđava, kula ili seoska kuća u Evropi pretvara u destinaciju, mi i dalje čekamo da “neko” dođe i reši stvar.

Od sablasne ruine do kulturnog centra?

Ironija je potpuna: građevina koja je preživela ratove, promene režima i revolucije, posrnula je tek pred domaćom kombinacijom nemara i “snalažljivosti”. Možda je vreme da se prestane čekati mesija-investitor i da se potraže modeli javno-privatnog partnerstva, evropski fondovi ili čak crowdfunding inicijative građana.

Jer, ako možemo da zamislimo publiku u balskoj sali Karačonjija kako sluša koncert gudačkog kvarteta, onda više nemamo izgovor da trpimo sliku cisterni sa sumpornom kiselinom u istom tom prostoru. Najveći apsurd je da gori scenario od sadašnjeg – zapravo ne postoji.

Ili, ne moramo se opterećivati idejom da to mora biti nešto od značaja za kulturu. Neka bude sjajni hotel za timbildinge, konferencije, svadbe, šta god.

Sudbina Dvora Karačonji jedan je od najboljih primera kako se arhitektonsko nasleđe može temeljno unakaziti.

Za to vreme, internet preplavljuju slike obnovljenih dvoraca u Mađarskoj, Poljskoj… Naročito su Poljaci agilni u svom obnavljanju arhitektonske prošlosti, jer to smatraju pitanjem nacionalnog ponosa, za razliku od nas, koji valjda mislimo da je sve novo – lepše? Ili je staro, po starom običaju – okupatorsko, pa „nek propadne”?

Dakle, ako želite da shvatite u čemu je razlika između onoga što Evropa radi sa svojom kulturnom baštinom i onoga što mi radimo sa svojom, dovoljno je da skrenete sa magistrale kod Novog Miloševa i svratite do Dvorca Karačonji.

U srcu Banata, između beskrajnih oranica, stoji jedno od najlepših klasicističkih zdanja podignutih u prvoj polovini XIX veka, ali i jedan od najboljih primera kako se arhitektonsko nasleđe može temeljno unakaziti. I tako ostaviti, dok se grade hiljade objekata upitne vrednosti, kvaliteta i nikakvog arhitektonskog (i turističkog) značaja.

Sve u svemu, ako želite da vidite šta je Srbija – nemojte stati ispred Beograda na vodi, poslovnog distrikta na Novom Beogradu ili kod Hrama Svetog Save. Obiđite dvorce i letnjikovce, i u Vojvodini i u Centralnoj Srbiji. Jer način na koji se odnosimo prema svojoj prošlosti je ono što smo mi.