Arhitekta Ilja Mikitišin rođen je 1969. godine u Novom Sadu; Foto: 4MIND
Intervju

Ilja Mikitišin: Osećaj strasti tokom projektovanja neminovno se mora osetiti i na rešenjima

S prvim čovekom arhitektonske firme 4MIND pričamo o oratorskoj magiji Ranka Radovića, pobedničkom rešenju za ETF, budućnosti Memorijalnog centra na Ceru…

Arhitekta Ilja Mikitišin rođen je 1969. godine u Novom Sadu, a odrastao je u srpskoj prestonici, gde je studirao arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Od početka karijere uspešno održava ravnotežu između profesionalne projektantske aktivnosti i upravljanja projektima na gradilištu, a 2008. godine u rodnom gradu je osnovao arhitektonski studio 4MIND.

Biro je od samog početka aktivan na domaćoj i internacionalnoj praksi u privatnim i javnim projektima za koje je dobio više prestižnih priznanja, među kojima je najsvežija prva nagrada na konkursu za proširenje Elektrotehničkog fakulteta i kampusa tehničkih fakulteta u Beogradu, koju naš sagovornik potpisuje zajedno sa Lazarom Kuzmanovim, Igorom Mikitišinom i Nemanjom Dačićem.

O ovom projektu, kao i o brojnim drugim iskustvima – ali i ličnostima – koja su obeležila njegovo dosadašnje bitisanje u arhitekturi, Ilja Mikitišin govori ekskluzivno za portal Gradnja.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Maketa pobedničkog rešenja za proširenje ETF i kampusa tehničkih fakulteta; Foto: 4MIND

Ranko Radović je bio oličenje oratorske magije koja vas je držala prisutnim sve vreme u amfiteatru.

Šta vas je u mladosti privuklo arhitekturi, odnosno arhitektonskoj profesiji?

Moram da priznam da tada, kao mladić, nisam znao šta me to tačno privlači arhitektonskoj profesiji, sem tog večitog osećaja magije koju arhitektura sama po sebi ima. Magije bezvremenosti i trajanja.

Ko je od vaših predavača na fakultetu ostavio najjači utisak na vas i zbog čega?

Mislim da niko iz naše generacije ne može zaboraviti Ranka Radovića. On je prosto bio jedinstven i neponovljiv. Svaki student, koji ga je pomno slušao, ostajao je opčinjen njegovim opservacijama o arhitekturi, arhitektama i značaju koju je arhitektonska delatnost imala na u ljudsku civilizaciju. Ako sam pominjao magiju, Ranko Radović je bio oličenje oratorske magije koja vas je držala prisutnim sve vreme u amfiteatru, tokom čitavog njegovog predavanja.

Etno-selo Šipčanik u Crnoj Gori, Ilja Mikitišin 2009. godina; Foto: 4MIND

Jeste li po završetku fakulteta, s obzirom na situaciju u zemlji, razmišljali da karijeru arhitekte ostvarite u inostranstvu? Šta vas je zadržalo u Srbiji?

Verujem da nema mladog čoveka koji u to doba nije pomišljao da napusti zemlju i ode negde inostranstvo. Ja sam dosta mlad osnovao porodicu i dobio dete, tako da odluka „otići ili ne“ nije bila samo moja lična, već naša zajednička, porodična. Osim toga, vreme u koje sam završavao fakultet, pokazivalo je signale da se i ovde, u ovoj našoj zemlji, mogu promeniti stvari.

Za sam početak karijere svakog arhitekte, frilens nije najbolji mogući način za sopstvenu profilaciju.

S kakvim sentimentom gledate na prve korake u struci? Koliko je frilens način rada dobra praksa za mladog arhitektu?

Osećaj koji me povezuje sa tim počecima je trema. Pozitivna trema, ali ipak nervoza jer ste svesni da dosta toga ne znate posle fakulteta. Sloboda je najpozitivniji pojam kojoj čovek stremi tokom čitave svoje evolucije, ali arhitektura je interdisciplinarna delatnost, izuzetno interaktivna i mislim da za sam početak karijere svakog arhitekte, frilens nije najbolji mogući način za sopstvenu profilaciju. Pre bih savetovao mlađe kolege da takav vid rada oprobaju u nešto kasnijem periodu svoje karijere.

Osmatračnica za posmatranje ptica „Obeda“, Obedska bara, Srbija, 2010. godina; Foto: 4MIND

Odlazak u Rusiju je pre svega bio izazov, možda pre karakterni, a ne toliko profesionalni.

Kako je došlo do otvaranja vašeg prvog studija IM Architects and Associates? Zbog čega baš vaš rodni grad kao sedište firme?

Upravo bih se nadovezao i na predhodni odgovor. To je prosto bio trenutak kada sam osetio sposobnost i dovoljnu samouverenost da budem onaj koji vodi i ima potpunu kontrolu nad čitavim procesom. Novi Sad je, jednostavno, bio sredina u kojoj sam tada trenutno živeo i radio i IM Architect & Associates je, logično, tako i nastao u toj sredini.

Kakva iskustva ste stekli tokom rada kao glavni arhitekta na projektima u Rusiji?

Odlazak u Rusiju je za mene pre svega bio izazov, možda pre karakterni, a ne toliko profesionalni. Odnosno, i jedno i drugo, ali sa elementom potpune izmaknute stolice i nekog oslonca, na koji bi se mogao osloniti kao na poznatu stvar. Uspeh i pozitivan rezultat tog mog boravka u Rusiji, dalo mi je uverenje da bih se mogao snaći i da me neko danas pošalje i na Mars. Druga pozitivna stvar, što sam imao sreće da radim sa klijentima koji spadaju među najbogatije ljude na svetu, odnosno da doživite klijenta koji tačno zna šta hoće i nije mu žao da to i plati.

Memorijalni kompleks na Ceru jedan je od tri najdraža projekta Ilje Mikitišina; Render: 4MIND

S kakvim ambicijama je osnovana firma 4MIND? Koliko ste nakon skoro deceniju i po postojanja zadovoljni postignutim?

IM Architect & Associates je bila partnerska firma, a 4MIND je prost evolutivni proces. 4MIND sam osnovao isključivo ja. Danas je u toj firmi i moj sin, koji je u međuvremenu završio Arhitektonski fakultet. 4MIND je nastavio istu onu ambiciju da se firma afirmiše koliko god je moguće, kao autorska, a ne kao korporativni arhitektonski studio. Naravno da je u današnje vreme veoma teško balansirati na toj žici i ostati na njoj, ali radom sa svojim sinom i mlađim kolegama sa njegove generacije, 4MIND je dobio apsolutnu svežinu i novu dimenziju. Uveren sam da vreme prave afirmacije 4MIND tek dolazi.

Radom sa svojim sinom i mlađim kolegama 4MIND je dobio apsolutnu svežinu i novu dimenziju.

Koliku odgovornost nosi sa sobom projektovanje objekta od nacionalnog značaja kakav je Memorijalni kompleks na Ceru? Znate li dokle se došlo po pitanju njegove realizacije?

To je, sada posle ETF, jedan od tri moja najdraža projekta. Teme tih projekata, u stvari, daju mi taj osećaj strasti koji je bio prisutan tokom procesa projektovanja i to neminovno mora da se oseti i na rešenjima. Nažalost, veoma je upitna realizacija tog projekta, ali nadajmo se da će doći vreme kada će to možda biti moguće.

Realizacija kompleksa na Ceru i dalje je veoma upitna; Ilustracija; 4MIND

Kako je došlo do ponovne saradnje sa Lazarom Kuzmanovim?

Iskreno, saradnja sa mojim uvaženim kolegom Lazarom Kuzmanovim je bila uvek fantastična i prožeta konstruktivnom diskusijom iz koje je rezultiralo uvek nešto dobro. Inicijativa za ponovnu saradnju je bila moja i vezana je za rad na projektu ETF, ali je sa njegove strane oberučke prihvaćena i svi vidimo koji je rezultat dobijen.

Projekat ETF-a je bio veoma zahtevan, osetljiv i nosio je sve vreme izuzetnu notu arhitektonske odgovornosti.

Šta je bila ideja vodilja iza urbanističkog, a šta iza arhitektonskog rešenja studija 4MIND za proširenje ETF-a?

Projekat i konkurs za proširenje ETF i kampusa Tehničkih fakulteta je bio veoma zahtevan, osetljiv i nosio je sve vreme izuzetnu notu arhitektonske odgovornosti. To je projekat u kojem tvrdoglavo postavite aksiome koji su teško sprovodivi. Tokom procesa projektovanja ti aksiomi su bili na konstantnoj proveri i veoma blizu da budu zamenjeni drugim. Mislim da je uspeh našeg rešenja upravo u činjenici da nismo posustali od tih početnih postavki i želja. Te želje su bile, uspostavljanje novog aktivnog javnog prostora oplemenjenog zelenilom i namenjenog pre svega studentima, ali sa volumetrijom arhitekture koja neće ugroziti čitavo arhitektonsko nasleđe bloka.

Projekat za ETF potpisuju Ilja Mikitišin, Lazar Kuzmanov, Igor Mikitišin i Nemanja Dačić; Render: 4MIND

Davne 2003. godine niko nije ni pomišljao da pređe na Revit ili ArchiCAD, a danas to postaje standard.

Na koji način već decenijama uspevate uspešno da balansirate između dizajnerskog rada u studiju i upravljanja projektima na gradilištu?

Još kao mlad arhitekta osetio sam taj nerazumljivi jaz između dizajnera i projektanata sa jedne strane i izvođača sa druge. Shvatao sam da je istina negde na sredini i da bih razumeo drugu stranu, jednostavno morate da obučete njihove cipele. Takav pristup je obogatio moj način rada jer sam u potpunosti razumevao razloge i namere i jedne i druge strane na istom poslu. To saradnici na projektima jednostavno osete, jer imaju osećaj i projektanti i izvođači da sam na njihovoj strani. Prosto, razumem ih i dobiju odgovor na pravi način.

Kao neko ko pomno prati nove tehnologije i primenjuje ih u svom radu, kako gledate na budućnost arhitekture?

Svi koji me dobro poznaju, znaju da sam pasionirani ljubitelj tehnologije i njene primene u našoj arhitektonskoj profesiji. Uvek imam osećaj da je nešto isuviše sporo i da bi to moglo mnogo brže. Tako je bilo i sa BIM tehnologijom još davne 2003. godine kada niko nije ni pomišljao da pređe na Revit ili ArchiCAD, a danas to postaje standard. Mislim da je sledeća faza primena veštačke inteligencije, kojoj bi zadali pomenute aksiome, a rezultat bi bio veliki broj mogućih opcija. Sužavanjem opsega opcija, dolazili bi do željenih rešenja. Kao što se vidi, pomoć bi bila ogromna, ali ipak na kraju procesa, glavnu reč bi davao arhitekta.

Pobedničko rešenje uspostavlja novi aktivan javni prostor oplemenjen zelenilom; Render: 4MIND

Izabrali smo za vas...

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *