Marta Thorne; foto: www.wearewater.org
Intervju

Martha Thorne na Danima Orisa: Verujem u moć arhitekture i dizajna

Tokom arhitektonskog simpozijuma u Zagrebu, održanog 20. i 21. novembra, porazgovarali smo sa izvršnom direktorkom Pritzkerove nagrade za arhitekturu.

Pre više od dve decenije, Andrija Rusan – osnivač i spiritus movens Dana Orisa – pokazao je da dobro razume potrebu arhitekata za neposrednim dijalogom, razmenom informacija i iskustava… što bi se u medijskom žargonu reklo – za kontaktom uživo, pa su od osnivanja ove manifestacije njenom binom prodefilovali najveći i najznačajniji arhitekti i teoretičari našeg vremena (mnogi su dobitnici Pritzkerove nagrade), kao i mlade nade i profesionalci iz regije. Dve hiljade mesta zagrebačke koncertne dvorane Lisinski često je bilo premalo da primi sve zainteresovane.

Prošle pandemijske godine Dani Orisa održani su onlajn i bili jako uspešni, a taj iskorak u virtuelni svet otvorio je čitav spektar mogućnosti za jednu od najznačajnijih regionalnih arhitektonskih manifestacija.

Ove godine, Dani Orisa vratili su se u dvoranu Lisinski. Na opšte oduševljenje. Bili su sveži i fleksibilni. Dvorana nije smela biti prepuna kao prošlih godina, pa su se izlaganja pratila i onlajn, neka predavanja su išla uživo, a neka su snimljena, prikazan je uzbudljiv film Tokyo Ride u kojem nas arhitekta Ryue Nishizawa vodi ulicama japanske prestonice.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Scena iz filma Tokyo Ride; foto: Promo

Radost ponovnog susreta

Veliki broj predavača uspeo je da stigne u Zagreb, bilo je živahno koliko se to moglo, na svakom koraku osećala se radost ponovnog susreta kako publike i predavača tako i sponzora.

Ovogodišnji spisak bio je, kao i uvek do sada, šarolik i impresivan: Tadao Ando, Bernardo Bader, Donna van Milligen Bielke, Marko Brajović, Vedran Pedišić & Erick Velasco Farrera, Carlos & Borja Ferrater, Martin Josephy, Marjan Pipenbaher, Jeroslav Šegedin, Boonserm Premthada, Álvaro Siza, Martha Thorne, Rok Žnidaršič, Emilio Marín, kao i švajcarski arhitekta Valerio Olgiati, dobitnik ovogodišnje nagrade Oris za izuzetan stvaralački doprinos arhitekturi.

Da li se govorilo o problemima današnjeg sveta? Jeste, ali svako je o tome govorio iz svog ugla. Od onih koji su danas u poziciji da sagledavaju svoju karijeru i lagano je zaokružuju, preko onih koji baveći se lokalnim, naizgled malim i nevažnim problemima, bitno utiču na poboljšanje kvaliteta života, makar u malim razmerama, do onih koji su u zaletu i sa entuzijazmom traže svoj put.

Svi oni, odakle god dolazili i koliko god iskustva imali, duboko su svesni konteksta u kojem stvaraju, vremena u kojem živimo, pulsiranja sredine u kojoj grade, prolaznosti i važnosti memorije.

Ovogodišnji Dani Orisa održani su 20. i 21. novembra u dvorani Lisinski; foto Damil Kalogjera

Arhitektura nije posao za svakoga

Martha Thorne, dekanka Fakulteta za arhitekturu i dizajn međunarodne škole u Madridu i Segoviji, govorila je o tome koliko arhitektonsko obrazovanje može uticati na naš svet i koliko je ono važno u današnjem vremenu. Ipak, čini se da je njen drugi posao izvršne direktorke Pritzkerove nagrade za arhitekturu – arhitektonskog Nobela, umnogome intrigantniji za javnost.

Posebno su interesantne odluke žirija u poslednjoj deceniji u kojoj smo svedoci dramatičnih promena u svetu, pa i same uloge arhitekte. Martha Thorne, kojoj ovo nije bilo prvo učešće na Danima Orisa, smatra da je to tako iz nekoliko razloga: „Jedan je vrlo praktičan. U Španiji, kao i u mnogim drugim zemljama, nekad je bilo malo arhitekata i oni su bili vođe, bili su na vrhu piramide, dok to danas više nije tako. Jako je mnogo talentovanih profesionalaca i studenata arhitekture…“

Jer je sve više škola arhitekture.

Da. Recimo, u Indiji ima preko četiri stotine škola, a zna se da to nije posao za svakoga. Drugo, društvo se ekonomski menja i organizuje drugačije, tehnologija se razvija neverovatnom brzinom, a globalizacija utiče na sve. U starim strukturama odlazili ste kod iskusnog eksperta, što danas više nema nikakvog smisla. Sve je jako dinamično. Više nemate deset ili dvadeset godina da postanete ekspert, morate biti odmah spremni za svet koji se stalno menja. U takvoj ekonomiji sve je mnogo horizontalnije, ljudi u svom okruženju traže profesionalce koji će odgovarati njihovim potrebama. Zbog svega toga arhitekta više nije dirigent orkestra na vrhu piramide.

Ni profesionalci, ni obrazovne institucije ne daju zadovoljavajuće odgovore na promene okoliša i globalne izazove i tako su postali manje relevantni. Ogromni su problemi u gradovima – od saobraćaja, preko manjka stambenog prostora, do kvaliteta vazduha i dostupnosti.

Smatram da nećete imati grad u kojem se može dobro živeti ukoliko nemate profesionalce koji ga razumeju.

Političari to najčešće rešavaju u sopstvenom interesu, a takve odluke najčešće nisu dobre.

Političari imaju važnu ulogu, oni predstavljaju građane, imaju fondove, mogu da investiraju po određenim prioritetima u gradu, ali oni vide svet iz svoje perspektive. A kad je reč o fizičkom ili prirodnom okolišu, onda su to jako kompleksni problemi i političari ne mogu sami da ih rešavaju. Potrebni su umnoženi glasovi.

Dolazim iz arhitekture, urbanizma i dizajna i smatram da nećete imati grad u kojem se može dobro živeti ukoliko nemate profesionalce koji ga razumeju. A to znači da morate da odete kod arhitekte, urbaniste i dizajnera, do ljudi koji imaju mnogo širi pogled na te stvari.

Dani Orisa 2021: Alvaro Siza, kapelica u Miljanama: foto Damir Fabijanić

Dinamične situacije traže od profesionalaca u urbanom okruženju da uvek budu u toku sa novim informacijama i znanjima.

Kako se nosite sa Pritzkerovom nagradom? Arhitekti koji su je dobijali poslednjih nekoliko godina poznati su i po realizacijama u kojima su jako vodili računa o socijalno ugroženom sloju stanovništva, kao i oni koji su se bavili rekonstrukcijom i revitalizacijom graditeljske baštine dvadesetog veka.

Ja ne odlučujem o dobitniku, to je posao žirija. Pritzkerova nagrada, kao i svaka druga, nekad se dodeljuje liderima struke, a nekad su laureati oni koji odražavaju aktuelni status-kvo u društvu. U nekoliko prošlih godina, ne svake godine, žiri je uzimao u obzir oba kriterijuma i balansirao odluku – vodili su računa o kvalitetu i umetnosti arhitekture, a uzimali su u obzir i drugi kriterijum – da li je arhitektura u službi čovečanstva. Mislim da žiri sad mnogo više diskutuje o tome šta to znači biti u službi čovečanstva, kad je arhitektura u pitanju, i kako se može osvetliti ova vrsta arhitektonske aktivnosti. A ima mnogo različitih načina kako da se bude u službi čovečanstva. Neki vrlo jasni načini su socijalna osetljivost, odnosno veća uključenost arhitekata – ne u političku diskusiju – već u socijalni i politički aspekt arhitekture. Arhitekturom se mogu rešiti neki od najvećih izazova čovečanstva: stambena izgradnja, olakšavanje života posle velikih elementarnih katastrofa ili smanjenje velike društvene nejednakosti…

Koliko su ta dva posla kompatibilna?

Fakultet i Pritzker dobro idu jedan uz drugi. Zahvaljujući Pritzkeru imam sreću da sam upoznata sa onim što se dešava u svetu, slušam izuzetne ljude kad govore o arhitekturi što mi jako pomaže u poslu dekanke na školi za arhitekturu i dizajn. I vice versa. To što sam u kontaktu sa mladima koji su gladni znanja i u vezi sa profesorima koji istražuju i stvaraju znanje, jako mi pomaže da skupim informacije za Pritzkerov žiri. Ponekad me sve to umara, ali to volim i jako verujem u moć arhitekture i dizajna.

Dani Orisa 2021: Bernardo Bader, Kapelle Salgenreute; foto: Adolf Bereute

Tehnologija je alatka kao olovka ili rapidograf – dobro je učiti nove stvari jer to drži mozak aktivnim.

Svedoci smo da se iskusni arhitekti suočavaju sa prebrzim tehnološkim promenama u sopstvenoj struci i da to može uticati na njihovu odluku da se prebrzo odreknu prakse.

U arhitekturi, kao i u medicini, a i u drugim profesijama, to je doživotno učenje. Uvek ima novih veština, materijala, izazova… Pretpostavka da učimo samo u prvih dvadesetak godina života, od detinjstva do diplomiranja na fakultetu, pa se zaposlimo i potom penzionišemo – to je stari model. On više ne važi, posebno ne za arhitekte. Promene u profesiji, okruženju, gradu… sve te dinamične situacije traže od profesionalaca u urbanom okruženju da uvek budu u toku sa novim informacijama i znanjima.

Postavlja se pitanje i šta treba neko da uči u svojim šezdesetim kad iza sebe ima dugu karijeru. Mislim da treba učiti kroz posmatranje promena u društvu i treba učiti nove veštine. Često čujem od starijih kolega da ne znaju ništa o tehnologiji i da ne razumeju kompjuter. Tehnologija je alatka kao olovka ili rapidograf, dobro je učiti nove stvari jer to drži mozak aktivnim.

Mislim da stariji treba da nauče da prenesu svoje znanje i svoje iskustvo mlađoj generaciji. Svojim studentima mogu da kažem: Ovo je moje iskustvo, vi to treba tako da uradite, ali mislim da ne treba tako. Morate imati osećaj za druge, treba da budete u stanju da se postavite na njihovo mesto i pomognete im da shvate vašu poziciju. Tako će oni biti u stanju da shvate kako vidite ovaj svet i tek onda će moći da razumeju vaše stavove. Starijima su potrebne nove veštine, tehnologija i sve te nove stvari, a potreban im je i novi rečnik da bi umeli da prenesu mladima svoje iskustvo i viđenje sveta. I sve je to moj posao. U kojem uživam.

„Ja ne odlučujem o dobitniku, to je posao žirija“; foto: Snežana Ristić

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *