Slovenački arhitekta Timotej Jevšenak; Foto: Privatna arhiva
Intervju

Timotej Jevšenak: Borba za arhitekturu od Vardara do Triglava

Slovenački arhitekta koji već čitavu deceniju istražuje domete modernističke arhitekture u socijalističkoj Jugoslaviji govori za naš portal. 

Na 44. Salonu arhitekture održanom ovog proleća u Muzeju primenjene umetnosti nagradu za arhitektonsku kritiku dobio je rad Borba za arhitekturu – Pitanje o kolektivnom identitetu arhitekture u socijalističkoj Jugoslaviji (Borba za arhitekturo – Vprašanje kolektivne identitete arhitekture v socialistični Jugoslaviji), mladog slovenačkog arhitekte Timoteja Jevšenaka koji je bio i inicijator projekta Tendence, arhitektura i urbanizam Celja 1955–1985. (2018-2021) uz Adama Breznika, Moniku Vešligaj, Domena Ermenca i Piu Klančar, a koji je na Salonu dobio i pohvalu u kategoriji eksperiment i istraživanje.

Tendence su dobile u Sloveniji i Plečnikovu medalju za doprinos arhitektonskoj teoriji i kritici, 2019, kao i Brumenovu nagradu za dizajn i postavku izložbe iste godine.

Pročitajte još na Gradnja.rs:

Jevšenak je poreklom iz Celja, a poslednjih godina živi u Ljubljani; Foto: Snežana Ristić

Sa Timotejem Jevšenakom razgovarala sam o arhitekturi socijalizma, položaju arhitekte u onom vremenu, odnosu prema graditeljskoj baštini, sećanjima: “Dolazim iz Celja, a poslednjih godina živim u Ljubljani. Nekako me već od početka srednje škole intrigira povezivanje arhitekture sa društvom. Tako da moje istraživanje o modernističkoj arhitekturi traje već desetak godina, ono nije počelo sad sa ovim radom.”

Reč je o Borbinoj nagradi za arhitekturu.

Naslov je malo i sarkastičan, nagajiv – kako bi rekli Slovenci – nestašan. Znači Borba za arhitekturu. Cela priča je u tome da se traže odgovori na pitanja… U stvari, drugi deo naslova rada (Pitanje o kolektivnom identitetu arhitekture u socijalističkoj Jugoslaviji) je podsticaj za dalje istraživanje. Toliko je stvari koje još nisu istraživane. Taj nastavak bi još više…

… pokazao koliko je bila važna arhitektura u vreme socijalizma.

Tačno to. Desetak godina čitam o tom miljeu i proučavam objekte, svih ovih godina sakupljam i autentičnu stručnu publicistiku, revije iz nekadašnje Jugoslavije – Čovjek i prostor, Arhitektura i urbanizam, zagrebačka Arhitektura, slovenačka Sinteza

… i Arhitektov bilten.

I da sve to nisam radio, ovaj rad ne bi bio završen za tako kratko vreme – napravljen je za deset meseci, što sad ni sam ne mogu da poverujem. A intervjui, njih 19, bili su osnovna crvena linija za realan uvid u taj stvaralački period.

Naš sagovornik autor je 19 intervjua sa znamenitim arhitektama iz vremena SFRJ

Država je već tada jako dobro razumela da socrealizam nije put kojim će se daleko stići.

Radili ste intervjue sa najvažnijim arhitektima nekadašnje Jugoslavije, dobitnicima Borbine nagrade. Da li samo sa dobitnicima savezne, ili su tu i dobitnici republičkih nagrada?

Ili-ili. Znači, ili saveznu ili republičku. Moji sagovornici bili su: Lidumil Alikalfić (Sarajevo), Dragoljub Bakić (Beograd), Trajko Dimitrov (Skopje), Marijan Hržić (Zagreb), Janez Kobe, Gregor Košak, Stanko Kristl (svi iz Ljubljane), Dinko Kovačić (Split), Mirko Krstonošić (Novi Sad), Janez Lajovic (Ljubljana), Branislav Mitrović (Beograd), Marko Mušič (Ljubljana), Pavle Popović (Podgorica), Branko Silađin (Zagreb), Aleksandar Stjepanović (Beograd), Bogdan Špindler (Ljubljana), Zlatko Ugljen (Sarajevo), Aleš Vodopivec (Ljubljana) i Panda Zografska (Skopje).

Hteo sam da to budu arhitekti koji su gradili značajne objekte, kao i da imam sagovornike iz svih jugoslovenskih republika. Samo Dragoljub Bakić nije dobitnik Borbine nagrade, ali je osvojio sa (nažalost nedavno preminulom) suprugom Ljiljanom mnoge druge važne nagrade, a bio je veoma aktivan u različitim žirijima, pa i onom za Borbinu nagradu. Bio je važan i za osnivanje beogradskog Salona arhitekture. Uključio sam ga jer me je zanimalo i kako se jugoslovenska arhitektura afirmisala u svetu, odnosno kako je pošla u svet…

Pogotovo u nesvrstane zemlje.

Da, ali ne samo tamo. Recimo, već 1960, Savez arhitekata Jugoslavije organizuje prvu veliku izložbu jugoslovenske arhitekture za inostranstvo, i ona te godine putuje u Oslo, Kopenhagen, Stokholm, Varšavu, London, Glazgov i Liverpul – uglavnom u zapadne zemlje. Iako je naše arhitektonsko i urbanističko stvaralaštvo još bilo u povoju, već smo imali neke reprezentativne objekte. Bili su izgrađeni beogradski i zagrebački sajam, ljubljansko Gospodarsko rastavišče… Država je već tada jako dobro razumela da socrealizam nije put kojim će se daleko stići.

Mapa dobitnika savezne Borbine nagrade za arhitekturu

Posle Drugog svetskog rata, sa promenom političkog i društvenog sistema promenio se i odnos politike prema arhitekturi. Napravljen je odmak od arhitekture akademizma i prihvatilo se novo vreme i modernistička arhitektura koja jako dobro funkcionisala sa društvom i duhom vremena.

Sa društvom, duhom vremena i tadašnjom društvenopolitičkom ideologijom. Sve je bilo društveno. Zato je verovatno i arhitektura u ono vreme imala takve pomake. Osobito je to omogućavao javni konkurs, bila je to jaka i značajna institucija. Arhitekta je u tom kontekstu imao potpunu stvaralačku slobodu. Tu je onda bila i sledeća faza – žiriranje. Stručni žiriji su bili većinom sastavljeni od jako kompetentnih arhitekata i urbanista iz svih delova Jugoslavije i bili su u stanju da prepoznaju kvalitetne ideje koje su bile čak van granica zadatog konkursa, ili standarda. I baš zato je bogata arhitektonska i urbanistička zajednička produkcija socijalističke Jugoslavije bila posebna i širila je granice stvaralaštva.

Stručni žiriji bili su u stanju da prepoznaju kvalitetne ideje koje su bile čak van granica zadatog konkursa ili standarda

Kao i prostor razumevanja arhitekture.

Nesumnjivo. Od starijih kolega sam čuo i mnoge anegdote. Bilo mi je fascinantno kako su se poklopile neke priče, recimo, Marka Mušiča i Brane Mitrovića, koji se inače lično ne poznaju. Kaže Brana Mitrović: Mi smo uvek smatrali Marka Mušiča za vunderkinda konkursa. Sve pobedi. Kako li to on radi? Bio je konkurs za spomen dom u Nikšiću. Brana Mitrović je radio sa Vaskom Milunovićem. Bio je to njihov prvi veliki konkursni projekt. Nikako se nisu mogli složiti oko nekih funkcionalnih celina, jer je u konkursnom materijalu pisalo da garderobe i toaleti moraju da budu u prizemlju gde su dvorane, i što bliže ulazima, da bi put bio što kraći. Ali oni nisu želeli da ih smeste u prizemlje, jer hol – foaje treba da bude otvoren i da diše. Vasko i Brana su smestili garderobe i toalete prvo u podrum, pa su ih onda pomerili u prizemlje, jer nisu bili sigurni da li je to dozvoljeno. I pobedi Mušič koji je sve to stavio – u podrum! Iako je u konkursnom materijalu pisalo da se ne sme. Tako su se pomerale granice. A u vreme gradnje Mušičevog Spomen doma u Kolašinu, početkom sedamdesetih, nije se smeo uvoziti građevinski materijal jer…

… se podsticala domaća građevinska industrija?

Da, ali ni jedna fabrika stakla u Jugoslaviji nije umela da napravi staklo kakvo je Mušič projektovao za tu zgradu. Rekao mi je da uopšte nije bilo problema. Dobio je konkurs, bio je prvi, osnovana je stručna komisija da nadzire gradnju i sve je moralo da se napravi onako kako kaže arhitekta. Seli su onda sa političarima koji su dali posebnu dozvolu za uvoz tog materijala iz Švajcarske, odnosno stakla i njegove potkonstrukcije. To su te priče. Ili, kako su Danci bili pozitivno iznenađeni kad su naši arhitekti došli u Kopenhagen na konsultacije za Univerzitetski klinični centar u Ljubljani.

Spomen-dom u Kolašinu; Foto: Privatna arhiva Mušič

Arhitekta je bio smatran za društvenog i kulturnog radnika koji doprinosi razvoju identiteta države, a pritom ima svoju stvaralačku slobodu.

To je radio Stanko Kristl sa svojom ekipom.

Da. Imali su sve na raspolaganju. Od literature do stručnih obilazaka po Evropi, Americi i Kanadi. Došli su sa projektima u Kopenhagen, jer se tamo u drugoj polovini šezdesetih gradila nova bolnica, Rigshospitalet. I Danci nisu mogli da veruju – Šta je ovo? Šta ste to napravili? To je neverovatno! Evo vam naši projekti, to je sto puta bolje od naše bolnice koju gradimo. Kroz sve to vidimo da je arhitekta bio smatran za društvenog i kulturnog radnika koji doprinosi razvoju identiteta države, identitetu samog društva, a pri tome ima svoju stvaralačku slobodu. Naravno, to su najviše omogućavali konkursi. Ali sve je to jako slojevito i posledica mnogih uticaja, pa i onih i iz inostranstva. Baš zato ima u Jugoslaviji toliko posebnih primera arhitekture koji su pomerali granice, ne samo u arhitekturi naše nekadašnje zemlje, nego celog evropskog prostora, pa i sveta.

U vreme izgradnje Univerzitetskog kliničkog centra u Ljubljani postojao je Medicoengineering, biro u kojem su se radili projekti ne samo za ljubljanski Klinički centar u čijem je sklopu biro bio, već su se projektovale i druge bolnice po Sloveniji – u Mariboru ili Murskoj Soboti.

Takođe su radili bolnicu u Izoli i projekte za još neke bolnice u Jugoslaviji.

Bolnica u Izoli, Sinteza

Stanko Kristl je bio veoma cenjen, smatralo se da on jedini zna kako se projektuju bolnice.

Da, a to je bilo zato što je država, kad se odlučilo da se gradi Univerzitetski klinički centar u Ljubljani, raspisala konkurs i Kristlov projekat bio je najbolji. Ali, Kristl, iako je pobedio, želeo je da prvo sa svojom ekipom prostudira kako se uopšte grade tako velike bolnice. I izbacili su ga iz projekta, jer se je „previše žurilo“. Posle tog incidenta na brzinu je izgrađen veliki blok sa krevetima, po projektu drugog arhitekte, i tek onda su odgovorni primetili, da to ne ide dobrim smerom. Onda su, na kolenima, molili Stanka Kristla da se vrati, odnosno da učestvuje na još jednom konkursu i dovrši klinički centar. Rekli su: Ako iko nešto zna o projektovanju bolnica, onda ste to vi druže Kristl! Raspisali su još jedan konkurs sa novim uslovima, odnosno sa sad izgrađenim blokom – i opet je pobedio Kristl. Onda je sve bilo drugačije – omogućili su mu sve. Zapravo, on je postavio uslove državi. Rekao im je, da se neće početi sa izgradnjom bolnice bar još dve godine. Toliko je bilo potrebno da se prođu svi detalji sa lekarima i ostalim medicinskim osobljem, ne bi li ta bolnica bila što humanija, kvalitetnija i funkcionalnija. Trebalo je predvideti i njen dalji razvoj. Imali su sve – od inostrane stručne literature do već pominjanih stručnih putovanja u inostranstvo.

Ni studenti ni profesori nisu mogli da shvate kako to da je naša arhitektura toliko drugačija od sovjetske.

Kad sam govorio o identitetu jugoslovenske arhitekture u svetu, zanimljivo je da su sarađivali sa univerzitetima i sa zapada i sa istoka. Pričao mi je Aleksandar Stjepanović da, kad su gostovali u Moskvi osamdesetih godina, ni studenti ni profesori nisu mogli da shvate kako to da je naša arhitektura toliko drugačija od sovjetske, iako je bio u pitanju isti socijalistički sistem. Naša arhitektura je zaista pomerala neke granice u svetu.

Kako su se arhitekti sećali tog vremena, da li su mislili da su bili važni?

Svesni su da su živeli u miljeu koji im je pružao podsticaj i slobodu stvaranja. Niko nije rekao da ima neke loše uspomene na to vreme. Bila je to podsticajna sredina, ne samo za arhitekturu nego i sve vrste umetnosti… i muziku. Bili su prijatno iznenađeni da je konačno neko prvi put, pravio takvo istraživanje. Svi su isticali da je to bilo podsticajno vreme i sredina na koju sad mnogi gledaju kao… socijalizam, partija, teška ruka, socijalistička arhitektura… A u stvari, mnogo toga što je tada izgrađeno imalo je smisla u tom vremenu i prostoru.

Muzej revolucije u Rijeci Nevena Šegvića

Bavili ste se arhitekturom Jugoslavije, a niste ni bili rođeni u vreme kad su ti objekti nastajali. Kako iz današnje perspektive vidite te neravnine, recimo kad najbolji objekti nisu dobijali saveznu nagradu, a ima ih.

Ima ih. Vidi se kroz taj nabor, vide se usponi i padovi institucije Borbine nagrade, a i kritični momenti kao što je, recimo 1976. godina, kad se prvi i jedini put dodeljuju tri savezne nagrade – za Muzej revolucije u Rijeci (Neven Šegvić), za robnu kuću u Jajcu (Radivoj Jadrić, Džemaludin Karić, Nedžad Kurto) i za zgradu Makedonske akademije nauka i umetnosti – MANU u Skopju (Boris Čipan). Slovenci su te godine republičku nagradu dali arhitektonskom oblikovanju delova autoputa Hoče-Arja vas i Vrhnika – Postojna. Par dana posle dodele nagrada održana je i velika debata u Kulturnom centru Beograda. Učestvovali su Aleksej Brkić, Uroš Marinović, Nikola Sajčić i Ranko Radović. Glavno pitanje bilo je – gde smo sada? Da li je to kriza duha ili profesije, ili kriza duha i profesije? Gde smo sada sa ovom nagradom i da li ona nešto znači? Na kraju su se svi složili da je to najznačajnija nagrada i potvrda u arhitekturi i da se mora poštovati. I svi su je poštovali, iako je izbor te godine upitan. Robna kuća i MANU imali su preterane folklorističke tendencije, a Šegvićev Muzej smatrao se preživelim belim kockastim modernizmom. Međutim, svi arhitekti sa kojima sam razgovarao, izjavili su da je Borbina nagrada bila arhitektonski Oskar onog vremena. Iako je imala dosta svojih mana. Recimo, kad je vajar Edo Murtić bio sedamdesetih godina u saveznom žiriju, predložio je da se ustanovi posebna Borbina nagrada za stambenu arhitekturu. Pridružilo mu se i nekoliko drugih članova žirija. Naime tih su se godina masovno gradili stanovi. Jer, ne mogu se upoređivati kruške i jabuke, odnosno ne može se upoređivati kuća za slikara Bernika u Breznici (1978), arhitekte Marka Mušiča i veliki objekat Narodnog pozorišta u Zenici (1978) Jahiela Fincija i Zlatka Ugljena. Ili, recimo, Sava centar (1977) i sve ostale realizacije u izboru te godine – jer je Sava centar bio ogroman državni projekat. Nažalost, nije bilo pomaka u ideji i organizaciji Borbine nagrade. Znači, kako je bila ustanovljena, takva je ostala svih 25 godina, koliko je postojala.

Borbina nagrada lepo je udruživala struku iz svih republika i pokrajina, a i popularizovala je arhitekturu na specifičan način.

Ali nije to samo priča o Borbinoj nagradi. Celo istraživanje me je zapravo dovelo do Borbine nagrade. Suština je bila u tome što sam želeo da saznam šta je arhitekta značio u ono vreme, kako se afirmisao i šta je stvaralo identitet struke i društva. Odnosno, kako je arhitektura kokreirala društveni identitet i obrnuto. Pa i unutar struke, kroz stručnu publicistiku i kroz neka značajna dešavanja kao što su beogradski Salon arhitekture, pa zagrebački Salon, slovenačke Plečnikove nagrade… Zanimljiva je bila izjava Ivana Štrausa da svi imamo neke svoje salončiće, medaljice, nagradice, sve ono što lokalnim velikim arhitektima život znače. Malo sarkastično. Rekao je to 1981, na velikoj debati o arhitekturi sedamdesetih godina u Jugoslaviji, i bila je to istina. Iako je postojala Borbina nagrada, iako su postojali ti značajni događaji, smatralo se da bi arhitekta mogao da bude još afirmisaniji. Država je podupirala stvaralački duh arhitekata i razumela je da se bez arhitekture ne može izgraditi identitet društva, ali se osećalo da je struka bila nedovoljno povezana. I to je poenta. Sve me je to dovelo do Borbine nagrade, koja je bila jedina savezna nagrada i lepo je udruživala struku iz svih republika i pokrajina, a i popularizovala je arhitekturu na specifičan način. To da imaš svake godine veliki arhitektonski događaj objavljen u dnevnim novinama…

Robna kuća u Jajcu prema projektu grupe autora

Koje su glasilo iza kojeg stoji država.

Da, iako je Borba od 1954, glasilo Saveza socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. U staroj zgradi Borbe, 1956, osnovan je Atelje 212, prvo avangardno pozorište u istočnoj Evropi. Prva predstava je bila Geteov Faust, a sledeća Beketov Čekajući Godoa. Kulturni procvat NIP Borbe oseća se osnivanjem nagrade za arhitekturu, 1964 (u saradnji sa Savezom arhitekata Jugoslavije), a Borbini novinari, 1970, osnivaju Studio B – prvu radio stanicu izvan sistema elektronskih državnih medija. Sa arhitektima sam razgovarao i o tim aspektima uticaja tadašnje politike i kulturnog stvaralačkog preporoda u praksi. Postavljao sam im slična pitanja, zanimalo me je da uporedim odgovore.

Svi kažu da nikad nisu osećali da je na Borbinu nagradu politika vršila bilo kakav pritisak

Svima ste postavljali ista pitanja?

Generalno da, ali onda je još kroz razgovor bilo pitanja o njihovim radovima. Zanimalo me je koliko će se razlikovati njihovi stavovi. A oni su tu negde, nema velikih razlika. Pitao sam ih baš to – da li su osećali da je Borbina nagrada bila politička, ili je zaista nešto značila za struku i društvo – da se arhitektura afirmiše i populariše. Kako sam arhitekta, tako i struka. Svi kažu da nikad nisu osećali da je na Borbinu nagradu politika vršila bilo kakav pritisak, kao ni na njihovo stvaralaštvo. Iako među Borbinim nagradama ima političkih, odnosno državnih projekata. Recimo, turistički kompleks na Kopaoniku, 1986 (Slobodan Mitrović i Relja Kostić), koji realno nije bio najbolji rad u izboru te godine.

Razgovaralo se i o aspektima uticaja tadašnje politike i kulturnog stvaralačkog preporoda u praksi; Foto: Snežana Ristić

Bio bi stvarno pomak da su 1971. godine na predlog žirija ustanovili posebnu Borbinu nagradu za stambenu izgradnju.

Ima velikih i važnih poduhvata, često i jako dobre arhitekture na velikim državnim projektima, ali dešavalo se da arhitektonski proboji dogode i u manjim i jeftinijim objektima. Tu je, rekla bih, bio najveći problem Borbine nagrade. Nije bila praksa, ali se dešavalo. Recimo, Blok 23 (Aleksandar Stjepanović, Božidar Janković, Branislav Karadžić), 1975, nije dobio saveznu nagradu, a dobila je bolnica u Novoj Gorici (Biro 71 – Štefan Kacin, Jurij Princes, Bogdan Špindler, Marjan Uršič).

Bolnica dr. Franca Derganca u Novoj Gorici, da, iako je fenomenalan Blok 23 bio u najužem izboru. Bio je to pomak u projektovanju bolnica, posebno u primeni inovativnih materijala – fasade od prefabrikovanog polikarbonata. Žiri je bio svestan težine tog zahvata. Naime autori su morali već u konkursu da iskoriste postojeći devetospratni skelet bolničkog krevetnog bloka, koji je nezavršen stajao 10 godina. Bila je to i prva bolnica u Jugoslaviji, izgrađena samodoprinosom. Možda je i to uticalo na odluku žirija.

To je paradoks. Stambena izgradnja bila je ogromna, osobito krajem šezdesetih i sedamdesetih. U tih petnaestak – dvadesetak godina, izgrađen najveći fond stanova. A Borbinu nagradu dobile su tri stambene realizacije. Stambene kule na Veslačkoj u Zagrebu, 1972, (Slavko Jelinek, Ivo Linardić), Split III, 1974, (Vladimir Braco Mušič, Nives Starc, Marjan Bežan) kao urbanistički plan slovenskog tima i kompleks Zlatibor u Užicu Stanka Mandića, 1971, koji je nekako…

… poznatiji kao autor trga u Užicu.

Da. I to je to od stambenih objekata u saveznim nagradama.

U republičkim ih je bilo više?

Dešavalo se, naravno. Ali bio bi stvarno pomak da su te 1971. na predlog žirija ustanovili posebnu Borbinu nagradu za stambenu izgradnju. Enormno se gradilo, a da se to desilo, gradili bi se možda još bolji stanovi.

Detalj fasade bolnice u Novoj Gorici

Vrlo se dobro predavalo stanovanje na arhitektonskim fakultetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Recimo, kuhinje su u posleratnim stanovima bile relativno male, jer se pretpostavljalo da će se glavni obroci jesti van kuće – u školi ili na poslu. U stvari, kroz to kako je izgledala tipologija stana, odnosno kako se on organizovao, jasno se videlo kakvo je bilo društvo.

Tačno. I to što se, posebno u beogradskoj školi stanovanja, projektuje otvoren tip stana koji omogućava porodici ili individui da ga prilagođava sebi. Dobijale su se osnovne stvari – elementarna kuhinja i kupatilo, a sve drugo je bilo otvoreno. Poenta je u tome da su kvadrature, u stvari, veoma male, a stanovi izgledaju jako veliki i prozračni. I još imaju balkone i terase. Jedan od takvih odličnih primera je baš Blok 23 na Novom Beogradu.

Danas je sve drugačije, stan je bukvalno samo roba, koju čak reklamiraju kao jako dobru investiciju.

Ta generacija profesora na našem fakultetu insistirala je na tome da se mora uzeti u obzir da se potrebe stanara menjaju svakih pet do deset godina.

Fleksibilnost stana je bila najvažnija, jer se u te stanove useljavale porodice iz različitih socijalnih i društvenih sredina, sa različitim načinima života i navikama. Trebalo je razviti tipologije stanova prilagodljive svim tim ljudima. Danas je sve drugačije, stan je bukvalno samo roba, koju čak reklamiraju kao jako dobru investiciju.

Blok 23 na Novom Beogradu

Nisu baš svi blokovi i stanovi kvalitetni, ali zna se koji su stvarno predstavljali inovativan i humani pomak.

Više se toliko ne pazi ni na funkcionalnost stana.

Ako gledamo šire, šta to znači za zajednicu, za širu okolinu? Tada su mislili o tome kako ljudi funkcionišu, kako će se družiti i kretati kroz prostor – kako stvoriti nove zajednice, recimo, u tim novobeogradskim blokovima. Nisu baš svi blokovi i stanovi kvalitetni, ali zna se koji su stvarno predstavljali inovativan i humani pomak. Neki od tih stanova još danas jako dobro funkcionišu i omiljeni su, jer se i posle svih toliko vremena u njima može kvalitetno živeti.

Tako je, rekla bih, i u Novom Zagrebu i u Ljubljani.

I u još jednom od karakterističnih kvalitetnih primera – u Splitu III. Iako znamo da u praksi postoji više nekvalitetnih od kvalitetnih primera, moramo da cenimo i poštujemo one kvalitetne. Između ostalih zaštićena je i poznata novobeogradska Genex kula Mihajla Mitrovića. Par puta sam bio tamo, poslednji put posle kiše, kad je već bila zaštićena. U ulaznom holu sam bukvalno stajao u vodi!

Zaštitimo tako što pustimo da propadne.

I šta se time postiže?

Sličan slučaj je i sa Dobrovićevim Generalštabom. Bombardovan je, ali do sada nije bilo vremena da se obnovi.

Oni koji su odgovorni očito nemaju baš nikakvog interesa, da kao društvo javno afirmišemo arhitekturnu baštinu tog perioda, čak i tako značajnih arhitekata kao što je bio Dobrović. U praksi, to bi moralo biti redovno održavanje kao i planiranje novih, savremenih programa. Samo tako bi se postiglo da se u širokoj javnosti podigne svest o značaju i kvalitetu te baštine.

Materijal za knjigu „Borba za arhitekturu“

Mnogi slovenački arhitekti kažu da se ni u Sloveniji ne vodi dovoljno računa o ključnim objektima modernizma, o arhitektonskoj baštini dvadesetog veka.

To je ista situacija. Sada se rade energetske sanacije na tim objektima koji su, naravno, jako veliki potrošači energije. Šezdesetih i sedamdesetih se o energiji nije vodilo računa. Najčešći problem su toplotni mostovi, gde u većini primera beton ulazi u enterijer, zastakljivanje je sa tankim okvirima i slično. Ali baš to su bile ambijentalne karakteristike tih zgrada. I kad se obnavlja, ne vodi se računa, radi se na brzinu, samo da se potroše EU sredstva za energetske sanacije. Tako su uništili i moju osnovnu školu, izgrađenu 1974, u Celju, arhitekte Friderika (Mirana) Polutnika. Bio je student Edvarda Ravnikara, koji je, posle Plečnika, sa Edom Mihevcem najznačajniji arhitekta posleratnog perioda u Sloveniji i Jugoslaviji. Karakteristike te škole bile su narandžasta opeka na fasadi i jako niski prozorski parapeti. Deca su sedeći u učionicama, mogla da imaju kontakt sa živopisnim pejzažom napolju. Umesto ograde, Polutnik je stavio korita sa zelenilom. Sve su to humani pristupi. Pazite šta su napravili u obnovi – odrezali su sva korita, podigli parapete, ali nisu hteli da ga dignu na visinu veću od metra, jer bi u učionicama bilo premalo svetla. Standard je metar i nešto, da deca ne bi pala kroz prozor. Nisu stavili ni ograde, jer bi bilo pretamno, a već je tamno (podizanjem visine parapeta). Sad žaluzine moraju da budu spuštene, deca ne smeju da ih diraju, da slučajno neko ne bi pao kroz prozor. Moja tetka i tata išli su u tu školu. Ni jednom se nije desilo da je neko pao preko korita. I tako su uništili školu, njen ambijent, njenu funkcionalnu suštinu. I to se dešava. Ali imamo i nekih dobrih primera zaštite – Trg Republike Edvarda Ravnikara, odnosno Trg revolucije u centru Ljubljane sa kulama.

Sve u svemu, suštinski problem je što se arhitektura tog vremena nije dovoljno održavala.

Čije su tada bile kule?

Zanimljiv paradoks je, da je taj kompleks od početka bio politički državni projekat. Kule su bile planirane za ministarstva i centralni komitet partije. Međutim, vremenom, kroz godine (pre)projektovanja i izgradnje, pa i finansijskih investicionih problema to je postao komercijalni projekat, a završetku izgradnje doprinele su najuspešnije slovenačke firme – Ljubljanska banka, Iskra i Emona. Zato je tu i prva, tada, najsavremenija robna kuća – (Emona) Maksimarket. Kao završni deo kompleksa izgrađen je veliki kulturni centar Cankarjev dom, za koji je slovenačka republička vlast tajno štedela, odnosno nije sve pare od doprinosa slala u beogradsku saveznu centralu. To je sada jedna celina, zaštićeni arhitektonsko-urbanistički ansambl. I konačno je napravljen trg. Na tom mestu je 40 godina bio parking, iako ga je Ravnikar projektovao kao trg. Popločali su ga pre par godina, onako kako je Ravnikar zamislio. Tako da imamo i dobrih i slabih primera zaštite objekata. Uvek je tako. Ali, ako samo zaštitimo i ništa ne održavamo, onda nećemo nikuda stići. Imamo i primera, da su objekti zaštićeni, pa se svejedno uništavaju ili čak ruše. Baš nedavno su počeli sa renoviranjem, odnosno rušenjem dela kompleksa štamparije Mladinske knjige (1966), arhitekte Savina Severa u Ljubljani, iako je i taj deo, koji čini celinu kompleksa, pod zaštitom. Sve u svemu, suštinski problem je što se arhitektura tog vremena nije dovoljno održavala. Da se održavala, onda ne bismo imali toliko posla i problema s njom.

Osnovna škola „Slavko Šlander“ u Celju

Na Banjici, ili u Bloku 23, stanovi su mnogo kvalitetniji i funkcionalniji, a izgrađeni su pre skoro pet decenija.

Stambeni objekti iz modernističkog vremena – u svim našim bivšim republikama, sada državama – u velikoj većini su izuzetno kvalitetni, a propadaju, jer se nisu dobro održavali. Ubrzo će biti pitanje da li će se moći stanovati u njima. Čini mi se da je jedan od zadataka današnjeg vremena da sačuva arhitektonsku baštinu dvadesetog veka. Koliko se na stručnoj sceni o tome razgovara?

Razgovaramo i upozoravamo. Zbog toga radimo ovakve stvari i ovakva istraživanja. Ali nemamo dovoljno uticaja, jer na kraju sve zaivisi od investitora, politike, društva… Prvenstveno od ljudi koji žive tamo. Kad je reč o velikim stambenim kompleksima, najveći problem je što je sada sve rasparcelisano. Mnogo ljudi živi tamo, svako ima svoj stan, svako radi samo za sebe. To je ono – ako je komšija zastaklio balkon i napravio nadstrešnicu, mogu i ja po svome promeniti prozore i obojiti balkon u, karikiram, otrovnu zelenu boju. Nema kulture stanovanja, nema opšte kulture prostora. To je možda malo prejaka izjava, ali… Pre neki dan sam otišao na savski kej i do Beograda na vodi, da vidim ja to izblizu. Tamo je prodavnica stanova sa velikim led displejima i možeš da sve da pogledaš – i tipologije i urbanizam. Ali taj urbanizam nema neke suštinske logike ni koncepta za tako ogroman i atraktivan deo grada uz reku. A ljudi gledaju, wow – kako je to dobro, kako je moderno. Ni tipologije stanova – nisu baš nešto. I onda uporediš tipologije stanova svedene na minimum kvadrature u blokovima, recimo Aleksandra Stjepanovića i njegovih saradnika. Na Banjici, ili u Bloku 23, su mnogo kvalitetniji i funkcionalniji stanovi, a izgrađeni su pre skoro pet decenija.

Stanovi u Beogradu na vodi treba da budu reprezentativni.

Ne razumem šta je ovde trebalo da bude reprezentativno. Taj skajlajn, mogao bi se slobodno pojaviti bilo gde u bilo kojem velikom gradu, od Šangaja i Dubaija do Njujorka. Ceo poduhvat nema nikakav odnos prema Beogradu. Čini mi se da je dobar samo kej – pešački potez koji će konačno uspostaviti vezu grada sa Savom i povezati centar do sajmišta. A sve ostalo… ne znam.

Zbog toga se toliko diskutuje i zato ima toliko negativnih reakcija. Pokazuje se, da dok su arhitekti bili sinhroni sa društvom, dok je politika podržavala ono što je novo i kvalitetno, do tad je funkcionisalo. Kad stan postane roba, dolazimo u ovu situaciju.

Tačno tako. Treba da se desi neka jaka promena, ali kakva, to ne znam.

Banjica, presek segmenta; Izvor: Privatna arhiva Aleksandra Stjepanovića

Sedamdesetih i osamdesetih godina baviti se istraživanjem ili teorijom arhitekture, a ne baviti se gradnjom bilo je manje vredno. Danas je to mnogo drugačije, pa je mnogo više knjiga i istraživanja o arhitekturi.

Nije bilo uobičajeno. Dešavaju se pomaci, ne samo kroz izgrađenu arhitekturu, menja se način mišljenja, vidici… Arhitektura je uvek prisutna i kao reč, diskusija… Na televiziji ima emisija o sportu, filmu, estradi, o ovome, o onome… Pričajmo o arhitekturi ljudi! To je sve oko nas. Arhitektura je naš prostor, u njoj živimo. Ona se ne može izbeći, kroz nju se krećemo. Film ne moraš da pogledaš ako te ne zanima, ne moraš ni da uđeš u galeriju da vidiš sliku, ali arhitektura je deo naše svakodnevice. Trebalo bi voditi računa o arhitekturi i prostoru i podsticati ljude da imaju odnos prema tome. Nije stvar samo u tome da ne baciš đubre tamo gde ne treba, nego i da se poštuje ako je neki blok celina – neka ostane celina. Da se vodi računa o tome da arhitektura zbližava i podstiče ljude na saradnju. A da omogućava i individualnost – da imaš prostor za sebe, da možeš da se povučeš i imaš mir. To je suština arhitekture, da podstiče ljude na interakciju. I da je ambijentalna. Čovek tačno zna kada se u ambijentu oseća dobro, a kada ne. Taj osećaj za ambijent je potpuno nestao, mislim da ga nema više. Sediš, recimo, u nekom restoranu, a na plafonu hladno svetlo, takvo da ne možeš da jedeš. Kako ćeš udobno i sa apetitom da pojedeš nešto lepo pod takvim svetlom. Karikiram. Potpuno se izgubio odnos prema ambijentu. Ne znam kako da se podstaknu ljudi. Kroz popularne medije možda. U smislu – šta je zaista dobra arhitektura? Šta je stvarno dobar ambijent? Šta stvarno znači poštovati kulturnu baštinu koja je, recimo, arhitektura, stolica, sto, lampa…?

I kako je prilagođavati duhu vremena.

Na kakav način renovirati i obnavljati takve objekte. Jer ako ih obnovimo tako da ih umotamo kao mumije, onda nema nikakvog pomaka. Mora da se oseti suština zgrade, ako govorimo o revitalizaciji. Treba da se oseti osnovna ideja kuće, ona mora da ostane, na neki, možda, ambijentalni način.

Čime mislite da ćete se baviti? Arhitekturom koja je reč, ili onom koja je prostor?

Pravo da vam kažem, nemam odgovor. Videćemo gde će me odvesti vreme koje sad zove da približimo ljudima arhitekturu, ambijent i kulturu prostora. Možda kroz pisanu reč, možda kroz realizacije, možda … ne znam, videćemo.

Jevšenak smatra da nam danas nedostaje kvalitetan odnos čoveka i prostora; Foto: Privatna arhiva

Bilo je krajnje vreme da se napravi istraživanje bez nekih konkretnih zaključaka, ali iz kojeg mogu da se izvedu višeslojni zaključci.

Profesor Rok Žnidaršič je bio vaš mentor na radu o Borbinoj nagradi. To je magistarski rad?

Da, najpre sam hteo da radim projektni zadatak u centru Celja, pa sam posle nekoliko meseci shvatio da je ovo ipak prava prilika da napravim teoretsko istraživanje o temama koje me već godinama intrigiraju. Za projektovanje će biti vremena, dosta smo toga radili na fakultetu. Bilo je krajnje vreme da se napravi istraživanje bez nekih konkretnih zaključaka, ali iz kojeg mogu da se izvedu višeslojni zaključci – šta je arhitekta značio, šta su značili arhitektura i prostor u ono vreme, kako se tada stvaralo… Postojale su i mane, normalno, ali istraživanje ispituje šta smo imali i dokle smo stigli, kakve su nam bile predispozicije ne samo u umetnosti i arhitekturi, već i u privredi, u socijalističkoj Jugoslaviji. Možda je to delić mozaika koji treba da pokaže kako je to moglo da bude. Nažalost, propustili smo tu šansu. Svi zajedno su to uzimali zdravo za gotovo. Pitao sam sve arhitekte kakva su bila međurepublička povezivanja – bili su javni konkursi, savezni javni konkursi, Borbina nagrada, ali mnogo je više međurepubličkih povezivanja bilo u filmu, pozorištu, muzici….  Od publicistike se je tada recimo najviše afirmisao zagrebački časopis Čovjek i prostor koji se mogao naći na svim kioscima i bavio se realnim svakodnevnim problemima prostora i društva. Tačno to, kako mu je bilo ime – Čovjek i prostor, to nam fali danas. Kvalitetan odnos čoveka i prostora.

Izabrali smo za vas...

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *