Na tri noge, na tri strane: Arhitektura i dizajn na tronožcima
Od Korunovićevog spomenika na Zebrnjaku, preko Avalskog tornja i naselja Rudo, do savremenog komadnog nameštaja od punog drveta sa tri nogara.
Oslonac na tri tačke (tri stuba, tri nožice), star je koliko i sama istorija narodnog neimarstva. Iako građevinarstvo/arhitektura ovaj princip počinju relativno skorije da usvajaju, izrada nameštaja na tri noge pojavila se pre više hiljada godina. Vešti tesari su u davna vremena shvatili da je najadekvatnije rešenje za neravnu površinu poda (zemljanog, kamenog) u izradi stolova i stolica sa tri nogara, čime bi se obezbedila neophodna stabilnost.
Ovo se zadržalo i do današnjih dana, pa i u današnje vreme, u starim kolibama zabačenih sela širom Balkana, možemo i dalje videti stoličice ili hoklice na tri noge. Taj tronožac, o kojem je na svojim predavanjima govorio i prof. Aleksandar Deroko, vrlo su jednostavnog, praktičnog dizajna, a opet vrhunske funkcionalnosti. Takođe, mogao ih je napraviti bilo koji iole veštiji domaćin, pa je njihov izgled zavisio od njegove spretnosti i maštovitosti.
Pročitajte još na Gradnja.rs:
U nekim krajevima hoklice su prerasle u nešto veće tronožne stolice sa naslonom, ponekad bogato rezbarene, nazvane stolovače.
Naravno, u nekim krajevima regiona, kao što su Crna Gora, Hercegovina, Lika, Krajina, ovaj komad nameštaja vremenom je usavršen do umetničkog nivoa, gde su hoklice prerasle u nešto veće tronožne stolice sa naslonom, ponekad bogato rezbarene, koje su ljudi nazvali stolovače.
Bez obzira da li se radi o bogato dekorisanoj stolici ili jednostavnoj hoklici, tronožni nameštaj ne prestaje da inspiriše i savremene dizajnere, koji i dalje razvijaju ovaj praktični dizajn.
Savremene hoklice i komode
U Srbiji već desetak godina, na polju savremenog autorskog nameštaja, dominiraju dva brenda, koji podjednako kreativno proizvode komadni nameštaj od punog drveta sa tri nogara – Wood Mood (dizajner Milica Marić) i Wood Line (dizajner Uroš Janković).
Javnosti su vrlo dobro poznate Wood Mood-ove hoklice Pufne, od bukovog i hrastovog drveta, čiji je dizajn vremenom razrađen u podjednako funkcionalne barske i polubarske stolice.
Uporedo sa razvojem sedećih komada, dizajnerka Milica Marić razvija i tronožne stočiće, bilo da su kružnog ili trostranog oblika.
Najpoznatiji od njih je sto Gore-dole, u kojem je autorka na maštovit način jedan nogar iskoristila kao držač za pomičnu ploču.
Tronožni nameštaj ne prestaje da inspiriše i savremene dizajnere, koji i dalje razvijaju ovaj praktični dizajn.
Sa druge strane, dizajner Uroš Janković je kreirao omanju, kompaktnu komodu pod nazivom Opus, čiji korpus sa fijokama počiva na tri nogara, koja je dobila i varijantu sa jednim vratancima pod nazivom Opus one.
Oslonac na tri tačke inspirisao ga je da osmisli i rezonatorski stočić, pod nazivom Terca, i podnu lampu Satelit. Svi ovi komadi oba naša dizajnera, izlagani su na prestižnim izložbama i sajmovima i uveliko imaju zadovoljne korisnike širom Balkana.
Arhitektura na tri oslonca
Arhitektura je tek u relativno novije doba dobila svoj tronožni/trostrani epilog. Bilo je neophodno da građevinske tehnike i materijali dovoljno uznapreduju, kako bi se sa tradicionalna četiri, građevina prenela na tri tačke oslonca. Ali i tada, zbog utilitarnih potreba, nije se dalje otišlo od specijalnih arhitektonskih pojava.
Prvi objekat, koji građevinski počiva na tri oslonca, zapravo je monumentalni spomenik na Zebrnjaku, projektovan od strane arhitekte Momira Korunovića. Kako bi ovekovečio slavnu srpsku pobedu u Kumanovskoj bici, prekretnicu Prvog balkanskog rata (1912), arhitekta Korunović je razrađivao ideje za masivni spomenik u vidu kule-svetionika, koji je izgrađen 1937. godine.
Korunović nije želeo da građevina dobije uobičajenu formu, već je razmišljao o obliku koji bi bio unikatan na našim prostorima.
Kako je bio pod velikim uticajem čeških rondokubista i nemačkih ekspresionista, nije želeo da građevina dobije uobičajenu formu, već je razmišljao o obliku koji bi bio unikatan na našim prostorima.
Konsultujući se sa inženjerima statičarima, došli su do zaključka da bi tako visoka forma bila daleko stabilnija (od zemljotresa, bočnih udara vetrova itd.) ako se izvede kao trostrana građevina, koja počiva na tri oslonca.
Korunović je usvojio ovaj koncept i isprojektovao trostranu svetionik-kulu, čiju građevinska struktura može da se prepozna tek u preseku osnove. Tu se vidi da se građevina sastoji od tri manje povezane kule, raspoređene po jednakostraničnoj simetriji.
Ovaj koncept tri oslonca postavljenih u formi jednakostraničnog trougla uveliko se primenjivao u svetu, ali je kod nas bila novina, koja će otvoriti vrata nekim drugim građevinsko-arhitektonskih rešenjima.
Posleratna trokraka poigravanja
Nešto najsličnije spomeniku na Zebrnjaku, pojavljuje se tek 1965. godine, kada na Avali biva izveden radio-tv toranj, po projektu arhitekata Uglješe Bogunovića i Slobodana Janjića, dok se kao konstruktor potpisuje Milan Krstić (obnovljen po projektu inženjera SI CIP, arh. Irena Ilić).
Ponovo trostrana forma tornja, čija statička struktura počiva na tri tačke oslonca. Tri decenije nakon Zebrnjaka, razvoj građevinskih materijala je dovoljno uznapredovao da Avalski toranj može biti viši i strukturno kompleksniji.
Iako je delovao „ranjivo“, u bombardovanju 1999. godine su testirani njegovi građevinski kvaliteti, pa je rezultat bio njegovo rušenje tek nakon uništenja dva od tri kraka oslonca.
Ova trostrana forma bila je inspiracija i na polju urbanizma, pa je po principu jednakostranične simetrije osmišljen i stambeni kompleks Rudo.
Tri noge u osloncu nisu dalje razrađivane kao koncept u građevinarstvu i arhitekturi, ali zato jednakostranična simetrija jeste. U nekoliko gradova širom SFR Jugoslavije, podignuto je više objekata koji poseduju trokraku strukturu, obično stambenih, koji su osmišljeni kao tri lamele jedne zgrade, pozicionirane oko zajedničkog stepenišnog jezgra.
Trolamelni koncept
U Beogradu su to poznate zgrade Mercedeske, a gotovo identičnu formu poseduju zgrade u stambenom naselju iznad stanice Prokop, u ulici Stjepana Filipovića. Ova trostrana forma bila je inspiracija i na polju urbanizma, pa je po principu jednakostranične simetrije osmišljen i stambeni kompleks Rudo.
Trolamelni koncept nije dalje razrađivan jer je urbanistički i strukturno veoma zahtevan, a u uslovima nakon raspada socijalističkog sistema, poprilično neodrživ.
