Dušan Džamonja (1928-2009); foto: Probook
Aktuelno

Od skulpture do arhitekture: Izložba Dušana Džamonje u Beogradu

Forme koje vidimo u Džamonjinim delima su pre svega organske, sverične, prizmatične, motivi su zalučeni, izuvijani, a kompletan izraz, može se reći da pripada minuloj epohi velikih majstora.

O preplitanju arhitekture i drugih umetničkih disciplina je već bilo reči, ponajviše na primerima arhitekata koji se bave skikarstvom ili umetničkom fotografijom, kojima upotpunjuju svoje autorsko izražavanje. Međutim, o arhitekturi koju su stvarali umetnici, slikari ili vajari, nema toliko zabeleženih informacija. Najviše zato što arhitektura nije samo umetnička već i inženjerska disciplina, pa je to polje stvaralaštva često bilo nedostupno „likovnjacima“ ili „primenjašima“, ali su retki i sami umetnici koji bi se upustili u arhitektonsko stvaralaštvo. Međutim, postoje i oni koji su svojim radovima dosta uticali na razvoj arhitekture. Među njima spada i jugoslovenski/hrvatski vajar Dušan Džamonja, čija izložba je do 1. decembra 2018. bila otvorena u beogradskoj galeriji Arte, a autor izložbe je istoričar umetnosti Jelena Lazarević. Međutim, i dalje ima šanse da pogledate izložbu, ali o tome malo kasnije.

Katalog izložbe Dušan Džamonja

Od Berninija, preko Kazimira i van der Roa do Meštrovića

Pre osvrta na delo samog Džamonje, korisno je napraviti osvrt na još neke autore koji su brisali tu liniju između vajarstva i arhitekture. Na prvom mestu možemo spomenuti italijanskog arhitektu i vajara Đovanija Lorenca Berninija, koji je iznikao na renesansnoj školi multidisciplinarnih umetnika, a svojim delima promovisao novi pravac umetnosti koji će ubrzo dobiti naziv barok. Autori poput Berninija obrazovani su podjednako u nekoliko diciplina, što je i bio ideal onovremenog umetnika, a njegova vajarska i arhitektonska dela imaju gotovo identičnu umetničku vrednost.

Još jedan jugoslovenski/hrvatski vajar oprobao se u arhitektonskom stvaralaštvu. U pitanju je Ivan Meštrović.

Početkom 20. veka, najpre u SSSR-u, a zatim i u Vajmarskoj Republici (međuratna Nemačka, pre Hitlerovog Trećeg Rajha), nastaju umetničko-arhitektonski pravci koji stvaraju neke nove funkcionalističke ideje u čijem oblikovanju učestvuju podjednako slikari, vajari, primenjaši i arhitekte. U Sovjetskom Savezu, konstruktivističko oblikovanje biva podstaknuto i od slikara Kazimira Maljeviča, koji svojim instalacijama/maketama, pod nazivom suprematistički arhitektoni, prostorno-vizuelno ukazuje na neke nove arhitektonske forme koje će uskoro postati prepoznatljivo obeležje konstruktivizma. Sa druge strane, arhitekta Ludvig Mis van der Roe, koji se zapravo nije školovao za arhitektu, od samog početka pokuzuje izuzetan talenat u modelovanju arhitektonskih masa. Njegove ekspresionističke i kubističke forme možemo posmatrati i kao skulptoralno oblikovana arhitektonska dela, poput projektnog crteža za stakleni soliter Fridrihštrase iz 1921. godine ili još bolje spomenik Rozi Luksemburg i Karlu Libknehtu iz 1926. godine, u potpunosti briše razliku između arhitekture i skulpture, kako po formi svojih masa, tako i po materijalima u kojima je izveden.

Još jedan jugoslovenski/hrvatski vajar oprobao se u arhitektonskom stvaralaštvu. U pitanju je Ivan Meštrović, a njegova najznačajniji arhitektonski ili arhitekotnični projekti i ostvarenja su, već spominjani i nikada izvedeni Vidovdanski hram, Spomenik neznanom junaku na Avali, Dom hrvatskih likovnih umetnika u Zagrebu i Mauzolej Petra II Petrovića Njegoša na Lovćenu.

Meštrovićev paviljon, foto: Wikimedia

Prepoznatljive forme

Istim stopama krenuo je i Dušan Džamonja. Materijal u kojem je stvarao zaista je raznovrstan, ali nekako je najverniji ostao metalu, u kojem je izveo neka od svojih najznačajnijih dela. Format dela je u njegovom slučaju nevažan, jer po umetničkoj vrednosti njegova makro ili mikro dela poseduju identičnu monumentalnost. Forme koje vidimo u Džamonjinim delima su pre svega organske, sverične, prizmatične, motivi su zalučeni, izuvijani, a kompletan izraz, može se reći da pripada minuloj epohi velikih majstora. Kako i da ne pripada, kada znamo da je Džamonja svoj talenat i umeće kalio kod dvojice velikih profesora – Antuna Augustinčića i Frana Kršinića.

Nedoživljena dela

Da li zbog činjenice da je tokom celog života stvarao apstraktne motive, koji su po svojoj formi bliski oblicima koji se pronalaze u arhitekturi, tek Džamonja u svom vajarskom stvaralaštvu pronalazi paralele s arhitekturom. Nažalost, svoje arhitektonsko remek-delo nije uspeo da doživi izvedeno. Umire 2009. godine, a kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci biva otvoren 2013. godine. U ovom delu sadržana je kompletna Džamonjina stvaralačka filozofija. Još jedno delo, vredno pažnje, a koje je takođe izlagano, jeste model Aerodroma Zagreb, koji je takođe nastao pred kraj autorovog života (2008). Umetnik kompletan aerodrom modeluje organski, ekspresionistički, gotovo hadidovski, koristeći jedan modularni element, koji se tih godina često pojavljuje u njegovim skulpturama – zalučenu prizmu.

Kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci; foto: HRMT
Kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci; foto: HRMT
Kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci; foto: HRMT
Kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci; foto: HRMT
Kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci; foto: HRMT
Kompleks Islamskog kulturno-religijskog centra u Rijeci; foto: HRMT

 

Iako je izložba završena 1. decembra, jednim delom je preseljena u galeriju Progres, a danas do 20h možete pogledati neke Džamonjine skulpture, kao i model aerodroma.

Kad ste već ovde…

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *