Pretplatnička ekonomija u arhitekturi: Platite uslugu, a ne proizvod
Umesto da posedujete frižider, veš mašinu ili lampu, uskoro biste mogli da platite pretplatu za sveže proizvode, čisto rublje i dobro osvetljen dom.
Raznovrsne pretplate brzo postaju deo našeg svakodnevnog života. Tako su striming platforme u potpunosti zamenile potrebu za posedovanjem diskova, dok su usluge deljenja vožnje delimično pokrile potrebu za posedovanjem privatnog automobila.
Pretplate su uglavnom prihvaćene kao digitalne usluge, ali novi trendovi sugerišu da bi isti koncept mogao da se prenese i na uređaje i predmete. Umesto da posedujete frižider, veš mašinu ili lampu, uskoro biste mogli da platite pretplatu za sveže proizvode, čisto rublje i dobro osvetljen dom.
Srodni članci na portalu Gradnja:
Pošto potrošači više ne poseduju određeni predmet, odgovornost za servis, ponovnu upotrebu i recikliranje pada na proizvođače.
Koncept „ekonomije zasnovane na pretplati“ postulira na tome da se umesto posedovanja nekih objekata koji se koriste svakodnevno, ljudi mogu pretplatiti na uslugu kako bi imali pristup tim istim pogodnostima. Potrošači na ovaj način više ne bi kupovali proizvode, nego pristup uslugama i ova metoda nosi i promenu odgovornosti ali i mentaliteta. Pošto potrošači više ne poseduju određeni predmet, odgovornost za servis, ponovnu upotrebu i recikliranje pada na proizvođače, te su oni sada zaduženi za ceo životni ciklus predmeta koji stvaraju.
Ovaj koncept mogao bi da se poveže i sa arhitekturom i dizajnom. Iako se ne može primeniti na svaki aspekt građevinske industrije, slična promena u mentalitetu bi mogla da rezultuje povećanjem očekivanog životnog veka sistema koji čine zgrade funkcionalnim i povećanjem naše sposobnosti da ponovo koristimo resurse, pa čak i prostore koje gradimo.
Da li bi ovaj model u praksi zaista mogao da funkcioniše?
Prvi primeri već postoje. Tako je, na primer Aerodrom Schiphol u Amsterdamu sklopio ugovor sa kompanijama Philips Lighting i Cofely. Pod nazivom koncepta „svetlo kao usluga“ aerodrom plaća proizvedenu svetlost, dok Philips Lighting ostaje vlasnik opreme za osvetljenje.
Na ovaj način sporazumom je omogućeno objektu da instalira relativno skupu rasvetu bez velikih inicijalnih troškova. Sa druge strane, Philips Lighting i Cofely su odgovorni za održavanje sistema i recikliranje materijala na kraju njihovog radnog veka.
Većina nas je navikla na ovakav model, gde ja na primer pijem vodu ali nemam rezervoar u svom podrumu.
„Verujemo da će sve više preduzeća koja razmišljaju o budućnosti preći na model pretplatničkih usluga. Na kraju krajeva, većina nas je navikla na ovakav model, gde ja na primer pijem vodu ali nemam rezervoar u svom podrumu. Mnogu ljudi su navikli na modele koji se plaćaju. Dodajte ovome značajne uštede energije od LED tehnologije i održivost celokupnog sistema i ovaj predlog je ubedljiv.“, rekao je za LED’s magazine. generalni direktor Philips Lighting, Frank van der Vloed.
Ne ide sve glatko
Ipak, nisu sve inicijative imale isti stepen uspeha. Tokom 90ih godina prošlog veka je Interface, kompanija za podove, pokušala da promeni svoj poslovni model sa prodaje na iznajmljivanje podnih elemenata. Za mesečnu naknadu, kompanija bi instalirala, održavala i uklanjala podne elemente u pokušaju da materijale zadrži van deponija i reciklira vredne sirovine dostupne u odbačenim tepisima. Međutim, nakon sedam godina Interface je bio primoran da napusti ovaj model, pošto je većina korisnika radije kupovala nego iznajmljivala tepihe. Naime, održavanje tepiha klijenti su posmatrali kao redovne usluge, za koje nisu mislili da su skupe, za razliku od opterećenja mesečnom naknadom.
Strategije iza ekonomije pretplate
Jedan od ključnih principa modela pretplate jeste činjenica da proizvođač zadržava vlasništvo nad proizvodom. Ovo čini proizvođače odgovornim za održavanje i odlaganje proizvoda na kraju životnog veka, dok potrošače oslobađa tereta pronalaženja postrojenja za reciklažu ili odgovornih alternativa za odlaganje. Za proizvođače, ovo je takođe i prilika da izdvoje ugrađenu vrednost iz proizvoda procesom reciklaže.
Oblasti koje će se najverovatnije razvijati ovaj model pretplate su instalacije, ventilacija, osvetljenje i kontrola klime.
Model pretplate takođe i podstiče produžavanje životnog veka proizvoda. Što duže proizvod traje manja je potreba za zamenom, dok su u ne-kružnom ekonomskom modelu, proizvođači skloni stvaranju „planirane zastarelosti“.
Drugim rečima, neretko se prave proizvodi koji brzo zastarevaju ili se lako oštete ili ih je teško popraviti, tako da se potrošači podstiču da ponovo kupuju.
Takođe, misli se i o tome da proizvodi budu dizajnirani tako da se mogu rastavljati i reciklirati, kako bi se olakšao proces ponovne integracije materijala u novu proizvodnu liniju.
Veze sa arhitekturom i dizajnom
Na urbanističkom ili arhitektonskom nivou, model pretplate deli sličnosti sa konceptima kao što su modularnost ili adaptivna ponovna upotreba. U manjem obimu, oblasti koje će se najverovatnije razvijati kroz ovaj model su instalacije, ventilacija, osvetljenje i kontrola klime. Ovi integrisani sistemi se lako mogu shvatiti kao usluge.
Sa druge strane unutrašnje završne obrade mogu imati određeni potencijal, ali se i suočavaju sa nekoliko problema. U prethodnom primeru tepiha iz Interfacea, vidi se da je proizvod bio težak za prikupljanje i imao je nisku ugrađenu vrednost, što ga je činilo strategijski teškim za implementaciju.
Limiti pretplate
Model pretplate se bavi principima cirkularne ekonomije: ponovnim ciklusom, reciklažom i produženjem životnog veka objekta. On zacrtava put ka ovim ciljevima podelom odgovornosti, stvaranjem situacija u kojima svi dobijaju i težnjom ka održivijoj budućnosti održivim poslovnim modelom.
Strategija ipak ima svoja ograničenja. Ne može se primeniti na svaki aspekt arhitektonske proizvodnje, a u nekim oblastima se očekuje da će naići na određeni otpor javnosti. Sve u svemu, treba je shvatiti kao samo još jednu od mnogih verzija cirkularnosti koje se mogu primeniti na proces izgradnje našeg okruženja.
