La Muralla Roja Rikarda Bofilja; Foto: Sebastian Weiss
In Memoriam

Svetske i domaće arhitekte koje su nas napustile u 2022. godini

Velika imena poput Rodžersa, Bofilja ili Isozakija za sobom su ostavili velika dela, koja će svakako doprineti razvoju arhitekture u budućnosti.

Nakon obilja prazničnih dešavanja tokom prve polovine januara meseca, moramo na trenutak zastati i osvrnuti se na znamenite arhitekte koji su preminuli tokom prošle godine, ali čije će ih nasleđe, kao i njihov doprinos svetskoj arhitekturi zasigurno nadživeti.

Među njima, sećamo se dobitnika Prickerove nagrade i pionira visoke tehnologije u arhitekturi Ričarda Rodžersa, postmoderne ikone Rikarda Bofilja, promišljenog Gioa Obate, inovatorke Dorin Adengo, pionirke socijalnog stanovanja Rene Gajuste, ali i futuriste Arate Isozakija.

Od domaćih arhitekata, među nama više nisu Miodrag Miša Lozić, Zoran Bulajić, Srđan Jovanović Weiss

Pročitajte još na Gradnja.rs:

London posle Rodžersa više nikad nije bio isti; Foto: Pixabay

Ričard Rodžers (1933– 2021)

„Arhitektura je previše složena da bi je rešila jedna osoba… Uživam u dinamici koja teče kada se različite discipline, od sociologije do matematike, preko inženjerstva i filozofije, udruženih da bi se stvorila rešenja“, rekao je svojevremeno za Rodžers.

Ričard Rodžers, Foto: Rogers Stirk Harbour + Partners LLP

Poznat je kao otac pokreta visoke tehnologije, varijacije modernizma koja proklamuje poetiku strukture, tehnologije i transparentnosti.

Davne 1977. godine relativno mlad i nepoznat duo arhitekata, Ričard Rogers  i Renco Pjano, okrenuo je naglavačke arhitektonski svet svojom zgradom Center Pompidou u Parizu. Deceniju kasnije, kada je dizajnirao poslovnu zgradu kompanije Lloyd u Londonu, Rogers je učvrstio svoj prepoznatljivi pristup projektovanja.

Danas je poznat kao otac pokreta visoke tehnologije, varijacije modernizma koja proklamuje poetiku strukture, tehnologije i transparentnosti. Tokom godina postao je poznat i po svojoj filozofiji i po svojim zgradama, a postao je i 31. Pritzkerov laureat 2007. godine.

 

Rikardo Bofilj (1939– 2022)

„Želeo sam, jednom za svagda, da stvorim prostor dovoljno moćan da normalni ljudi koji ne znaju ništa o arhitekturi dožive tako da zaista shvate da arhitektura postoji“, rekao je Rikardo Bofilj.

Rikardo Bofilj: Foto: RBTA

Iako su neki od njegovih projekata tokom godina naišli na različite reakcije kritičara, on je i dalje visoko cenjen.

Na prvi pogled, poređenje među Bofiljovim projektima moglo bi da otkrije male sličnosti. Od stoicizma njegovog doma i studija u nekadašnjim silosima La Fabrica, preko klasicističkog postmodernizma pariskog stambenog naselja Noisy-le-Grand, do živopisnog izvođenja La Muralla Roja.

Njegovi projekti dele zajedničku nit u konceptu regionalizma i, kako je u jednom intervjuu rekao, imao je za cilj da pronađe alternative „pojednostavljenom modernizmu vraćanjem duha mediteranskog grada“.

Iako su neki od njegovih projekata tokom godina naišli na različite reakcije kritičara, on je i dalje visoko cenjen,  pogotovo jer nove generacije postaju inspirisane njegovim živopisnim i vanzemaljskim zgradama.

 

Gio Obata (1923–2022)

„Slušajte veoma pažljivo i razmišljajte o tome šta ljudi žele, naporno radite i pronađite najbolje načine da poboljšate kvalitet života oko sebe“, napisao je Obata u knjizi Gyo Obata: Architect – Clients – Reflections (2010).

Gio Obata: Foto: HOK

Strategija tripartitnog poslovnog modela dovela je do toga da HOK Group postane jedna od najvećih svetskih arhitektonskih praksi.

Rođen 1923. godine u San Francisku, Gio Obata (Gyo Obata) je kroz godine postao arhitekta čije nasleđe leži u njegovom pristupu dizajniranju arhitekture zasnovanom ne na njegovoj ličnoj ideologiji, već na potrebama i težnjama ljudi koji koriste strukturu.

Zajedno sa partnerima Džordžom Helmutom i Džordžom Kasabaumom, Obata je uveo tripartitni poslovni model, pri čemu se svaki partner pojedinačno fokusirao na marketing, proizvodnju ili dizajn. Ova strategija je dovela do toga da HOK Group postane jedna od najvećih svetskih arhitektonskih praksi.

 

Dorin Adengo (1976–2022)

„Od ključne je važnosti da se naglas kaže da arhitekte i urbanisti mogu da poboljšaju svakodnevni život ljudi, pomažući gradovima da se održivo razvijaju“, govorila je Dorin Adengo.

Dorin Adengo; Foto: Adengo Architecture

Njena praksa imala je jasan etos  – uspostavljanje vrednosti dizajna u afričkim gradovima.

Arhitektkinja iz Ugande Dorin Adengo bila je poznata kao jedan od vodećih praktičara koji se zalažu za promene i inkluzivnost u ugroženim zajednicama.

Inovativna Dorin radila je u mnogim dizajnerskim kancelarijama širom sveta pre nego što se vratila u Kampalu da pokrene sopstvenu praksu Adengo Architecture 2015. godine.

Njena praksa imala je jasan etos, a to je bilo fokusiranje na „uspostavljanje vrednosti dizajna u afričkim gradovima“.

 

Fruto Vivas (1928 – 2022)

„Uvek kažem da imam samo jedan projekat, jedinstvo arhitekture sa prirodom.“, rekao je Fruto Vivas.

Fruto Vivas; Foto: correodellago.com.ve

Bio je prepoznatljiv po smelosti svojih geometrijskih oblika i majstorskoj integraciji vegetacije i svetlosti u arhitektonski volumen.

Venecuelanski arhitekta Hoze Fruktozo Vivas bio je prepoznatljiv po smelosti svojih geometrijskih oblika i majstorskoj integraciji vegetacije i svetlosti u arhitektonski volumen.

Vivas je radio zajedno sa arhitektom Oskarom Nimajerom na dizajnu Muzeja moderne umetnosti u Karakasu i sa španskim arhitektom Eduardom Torohom na projektu Táchira Club, takođe u Karakasu, te se može reći da su to dva od njegovih najznačajnijih dela.

Godine 2014. dobio je Ibero-američku nagradu za arhitekturu za pristup „arhitekturi i urbanističkom planiranju u cilju poboljšanja kvaliteta života građana“.

 

Džejms Stjuart Polšek (1930–2022)

„Istinska važnost arhitekture leži u njenoj sposobnosti da ljudima rešava probleme, a ne da bude stilska. Zgrada je previše trajna i previše uticajna na javni život i lični komfor da bi bila stvorena prvenstveno kao ‘javna umetnost’“, rekao je Džejms Stjuart Polšek.

Džejms Stjuart Polšek; Foto: Ennead

Iako nije bio poznat širokoj javnosti, neretko je dobijao pozitivne kritike i pohvale kritičara, koji su shvatali human i razuman pristup njegovih dela.

Radovi Džejmsa Stjuarta Polšeka bili su često skromni, dajući prioritet društvenim vrednostima nad estetikom i shvatajući arhitekturu kao „umetnost isceljenja“, kako ju je nazivao.

Iako ovaj arhitekta nije bio poznat širokoj javnosti, neretko je dobijao pozitivne kritike i pohvale kritičara, koji su shvatali human i razuman pristup njegovih dela.

Godine 1963. je osnovao svoju praksu James Stewart Polshek Architect, koja je evoluirala kroz više iteracija, da bi konačno došla do Ennead Architects 2010. godine.

 

Majnhard fon Gerkan (1935–2022)

„Arhitekta ima posebnu društvenu odgovornost, jer je arhitektura umetnost sa društvenom obavezom i upotrebom.“, govorio je Majnhard fon Gerkan.

Majnhard fon Gerkan; Foto: Amin Akhtar

Fon Gerkan je takođe bio i autor i kritičar, kao i osnivač neprofitne organizacije fokusirane na obrazovni razvoj diplomaca i mladih arhitekata.

Rođen 1935. godine u Rigi, u Letoniji, Majnhard fon Gerkan bio je jedan od najuspešnijih nemačkih arhitekata posleratnog perioda.

Zajedno sa Folkvinom Margom osnovao je renomiranu arhitektonsku praksu gmp Architects 1965. godine, sa kojom je izveo preko 500 projekata širom sveta.

Arhitekta je takođe bio i autor i kritičar, kao i osnivač gmp fondacije, neprofitne organizacije fokusirane na obrazovni razvoj diplomaca i mladih arhitekata.

 

Arata Isozaki (1931–2022)

„Moj identitet se oslikava u tome da svaku put volim da stvorim razliku. Ne samo u jednom stilu, već i uvek u odnosu prema situaciji, prema okruženju, gde se arhitektonski stil čita kao rešenje. Svaki put je drugačije“, rekao je Arata Isozaki.

Arata Isozaki; Foto: PLANE—SITE

Od početka svoje karijere, Isozaki se pozicionirao kao pripadnik avangarde koja je delovala van arhitektonskih konvencija.

Arhitekta, predavač i teoretičar Arata Isozaki bio je jedan od najpoznatijih japanskih arhitekata, uprkos izazovu koji su pred njega postavljali njegovi sunarodnici govoreći da je njegov dizajn ponekad netradicionalan.

Od početka svoje karijere, Isozaki se pozicionirao kao pripadnik avangarde koja je delovala van arhitektonskih konvencija. Godine 2019. dobio je Prickerovu nagradu za svoj transnacionalni i neustrašivo futuristički pristup dizajnu.

Osim što je iza njega ostalo preko 100 izvedenih projekata, Isozaki je radio i na dizajnu nameštaja i grafici, a bavio se i pisanjem, arhitektonskom kritikom i teorijom.

 

Rene Gajuste (1929–2023)

„Njen rad predstavlja snažnu društvenu posvećenost koja spaja velikodušnost, lepotu, ekologiju i inkluzivnost.“, rekao je o Rene Gajuste britanski arhitekta Faršid Musavi.

Rene Gajuste; Foto: Valerie Sadoun

Njen rad predstavlja primer vizije o stanovanju koje je prilagođeno svom urbanom okruženju.

Francuska arhitektkinja i dobitnica nagrade Kraljevske akademije za arhitekturu 2022. godine, Rene Gajuste,  jedna je od retkih žena arhitekata svoje generacije koja je postigla međunarodno priznanje.

Bila je snažan zagovornik kvalitetnog socijalnog stanovanja, a njen rad predstavlja primer vizije o stanovanju koje je prilagođeno svom urbanom okruženju.

U 2022. godini ostali smo i bez njih

Srpska arhitektonska scena ostala je u julu prošle godine bez novosadskog arhitekte Miodraga Miše Lozića, dobitnika nagrade Đorđe Tabaković za 2021. godinu. U svojoj dugoj i plodnoj karijeri projektovao je stambene, poslovne, upravne i hotelske zgrade, industrijska postrojenja, kao i brojne socijalne ustanove, a svoj poslednji intervju dao je upravo za portal Gradnja.

U Beogradu je u aprilu preminuo Zoran Bulajić (72), jedan od najuglednijih jugoslovenskih intelektualaca, arhitekta koji je ostvario međunarodni uspeh, redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu u penziji i njegov dekan od 2012. godine. Sarađivao je sa poznatim arhitektonskim biroima u Jugoslaviji, kao i sa značajnim kulturnim ustanovama i muzejima.

Zgrada DDOR-a u Novom Sadu izvedena prema projektu Miodraga Lozića; Foto: Relja Ivanić

Teorijski rad Srđana Jovanovića Weissa na Harvardu zasnivao se na proučavanju fenomena posleratne jugoslovenske arhitekture.

U martu smo se oprostili od arhitekte i teoretičara Srđana Jovanovića Weissa, koji je preminuo u 55. godini. Tokom plodne karijere, bio je zaposlen i kao predavač na Harvardu, gde se njegov teorijski rad zasnivao na proučavanju fenomena posleratne jugoslovenske arhitekture. U godinama pred smrt radio je na Potsdamskom institutu za istraživanje uticaja klime u Berlinu kao umetnik.

U Novom Sadu je 6. februara posle duge i teške bolesti u 76. godini preminuo diplomirani arhitekta Predrag Peđa Vranešević, široj javnosti najpoznatiji kao član rok grupe Laboratorija zvuka. Ovaj svestrani umetnik punih deset godina bio je zaposlen “u struci”, odnosno kao arhitekta u novosadskom Urbanističkom zavodu, te je imao i iskoristio priliku da ostavi traga na izgledu svog rodnog grada.

Izabrali smo za vas...

Srodni tekstovi

PRIJAVI SE NA NEWSLETTER

Najnovije vesti s našeg portala svakog petka u vašem sandučetu.

Ostavite odgovor

Obavezna polja *